Alvešovo pismo zbog kog ćete navijati za Juve protiv Reala: Je*ote, došao sam niotkuda, opsednut sam Ronaldom i svuda me prate Argentinci (FOTO) (VIDEO)
Zagrevanje za borbu za evropsku krunu iskoristite fantastičnim tekstom koji je napisao fudbaler Juventusa
Veliko finale Lige šampiona u Kardifu izmeđju Juventusa i Real Madrida biće 14. borba za titulu na međunarodnom nivou koje će Dani Alveš odigrati u svojoj karijeri.
Preporučujemo
Fudbaler Juventusa uhvatio devojku za grudi i poručio da je spreman za finale (FOTO)
Tadić ide kod Hrvata: Na pomolu neočekivan transfer najboljeg srpskog fudbalera!
I definitivno, Brazilac je bio fenomenalan u dresu italijanskog kluba, iako je tu stigao sa velikim razočaranjem odnosom Barselone, u kojoj je proveo osam godina.
Sa 34 godine ima isto toliko osvojenih trofeja, a pred duel sa njemu poznatim znalcem iz Primere ostavio je opširnu i vrlo interesantnu ispovest, pišući za "Players Tribune".
Zavalite se i uživajte u redovima koje je ispisao Brazilac.
OBEĆAO SAM LJUDIMA U BARSELONI...
Počeću sa tajnom. Zapravo, otkriću vam više tajni u ovoj priči, jer osećam da me mnogi nisu razumeli na pravi način. Krenimo sa prvom.
Gledao sam svaki momenat utakmice na kojoj je Barselona pre tri meseca priredila neverovatan preokret protiv Pari Sen Žermena u Ligi šampiona. Možda biste stekli utisak čitajući novine da sam se nadao da će moj bivši klub izgubiti.
Ali onaj prelep slobodnjak mog brata Nejmara? Skočio sam sa kauča i vikao na televizor.
“Vamoooooooos!”
A ono čudo Serđija Roberta u 95. minutu?
Poludeo sam, kao i svaki drugi navijač Barselone. Jer istina je da je Barselona i dalje u mojoj krvi.
Da li me je uprava tretirala bez imalo poštovanja prošlog leta kada sam otišao? Apsolutno. Prosto sam se tako osećao, i nema šta drugo tu da se kaže. Ali, ne možete da igrate za klub osam godina sa kojim ste osvojili sve što ste mogli, i da vam taj klub ne ostane u srcu zauvek. Treneri, igrači, članovi uprave dođu i odu. Ali Barsa nikad ne odlazi.
Pre nego što sam otišao u Juventus, obećao sam upravi Barselone: Nedostajaću vam.
Ali ne u smislu igrača. Barsa ima mnogo neverovatnih igrača. Mislio sam da će im nedostajati moj duh, to kako sam se brinuo o svlačionici, i krv koju sam puštao svaki put kad bih obukao dres.
Kada je trebalo da igramo sa Barselonom u polufinalu, imao sam baš čudan osećaj. Pogotovo u revanšu na "Nou Kampu", kao da sam bio kod kuće. Pre nego što je meč počeo, došao sam do Barsine klupe da bih se pozdravio sa mojim starim prijateljima, i govorili su mi: "Dani, dođi da sedneš sa nama, sačuvali smo tvoje mesto."
Sa svima sam se rukovao, leđima okrenut ka sudiji. Samo odjednom sam čuo njegov zvižduk. Okrenuo sam se i shvatio da je utakmica počela. Trkom sam se vraćao ka centru terena, i čuo mog bivšeg trenera Luisa Enrikea kako mi umire od smeha.
Smešno, zar ne? Ali taj meč nije bio šala, pogotovo ne meni. Ljudi često kažu kad me vide: "Dani se uvek šali i smeje, on nije ozbiljan".
Čujte, otkriću vam još jednu tajnu.
Pre nego što se suočim sa najboljim napadačima na svetu - Mesi, Nejmar, Kristijano - opsesivno izučavam njihove snage i slabosti, i onda planiram kako da ih napadnem. Moj cilj je da svetu pokažem da je Dani Alveš na istom nivou. Možda će me predriblati jednom ili dva puta. Naravno, OK. Ali ja ću ih takođe napasti, neću biti nevidljiv. Želim scenu. Čak i sa 34 godine i osvojenih 34 trofeja, i dalje osećam da moram da se dokazujem svaki put.
A to ima svoj dublji razlog.
Imam svoju rutinu pre svake utakmice. Stanem pred ogledalo na pet minuta i blokiram sve oko sebe. Onda kreće film u mojoj glavi. To je film mog života.
EKRAN JE CRN
Prva scena, imam deset godina. Spavam na betonskom krevetu u malenom porodičnom domu u Žuazeiru, u Brazilu. Dušek na krevetu je debljine vašeg malog prsta. Kućom se širi miris mokrog tla, i napolju je još mračno. Pet sati ujutru, sunce još nije izašlo, ali moram da pomognem ocu na farmi pre nego što krenem u školu.
Brat i ja dolazimo na polje, a tata je već tamo i radi. Ima veliku i tešku prskalicu na leđima, i prska voće i biljke hemikalijama koje ubijaju bakterije.
Verovatno smo nas dvojica previše mladi da radimo sa takvim hemikalijama, ali pomažemo bez obzira. To je samo naš način da preživimo. Satima sam se takmičio sa bratom ko će bolje da radi. Jer, onaj za kog otac kaže da je najviše pomogao dobiće vožnju nazad biciklom, jedinim koji imamo.
Ako ne dobijem bicikl, to znači da ću morati da idem pešaka 19 kilometara od farme do škole. Put od škole je još gori, jer će fudbal u kraju da se igra bez mene. Zato moram da trčim 19 kilometara i da onda samo utrčim na teren.
Ali, šta ako dobijem bicikl? Onda dobijam i devojčice. Mogao bih neku od njih povezem. Za 19 kilometara, realno sam car.
Zato sam se rasturao od rada.
Pogledao bih oca kada bih kretao u školu, a on je i dalje imao prskalicu na leđima. Čeka ga ceo dan na polju, a onda uveče ide do malog kafića koji vodi da bi zaradio dodatan novac. Bio je fantastičan fudbaler kad je bio mlađi, ali nije imao novca da bi živeo u velikom gradu gde bi ga primetili skauti. Radio je na tome da ja dobijem tu priliku, makar ga to ubilo.
Ekran je crn.
Sada je nedelja, i gledamo fudbale na našem crno-belom televizoru. Oko antene je obmotana vuna da bismo uhvatili signal iz grada, koji je daleko. Za nas je to bio najbolji dan u nedelji, mnogo smo bili srećni u kući.
Ekran je crn.
Sada me otac vozi u grad svojim starim automobilom, da bi me skauti videli na treningu. U autu menjač ima samo dve brzine - sporu i sporiju. Osećam miris dima.
Moj otac je energičan. I ja moram biti energičan.
Ekran je crn.
Sada imam 13 godina, i nalazim se u omladinskoj školi fudbala u velikom gradu, daleko od moje porodice. Stotinu dece je spakovano u maloj spavaonici, koja liči na zatvor. Dan pre nego što sam došao, otac mi je u gradu kupio mi novu opremu za fudbal. Imao sam duplo više odeće, jer sam imao samo jednu opremu sa kojom sam mogao da počnem.
Posle prvog dana, okačio sam svoj novi dres na žicu da se osuši. Sutradan ga nije bilo. Neko ga je uzeo. Tada sam shvatio da više nisam na farmi. Ovo je realan svet, a razlog zbog kog ga zovu realnim je taj što su s**nja realna ovde.
Vraćam se u sobu, i umirem od gladi. Trenirali smo ceo dan, a nije bilo dovoljno hrane za sve u kampu. Neko mi je ukrao odeću. Nedostaju mi moji, i definitivno nisam najbolji igrač ovde. Od njih sto, možda sam 51. po sposobnostima. Zato sam sebi obećao.
"Ne vraćaš se na farmu dok svog oca ne učiniš ponosnim. Možda si 51. po sposobnostima, ali ćeš biti prvi ili drugi u kretanju. Bićeš ratnik. Ne vraćaš se kući, bez obzira na sve".
Ekran je crn.
Sada imam 18 godina, i izgovaram jednu od najvećih laži koju sam ikad rekao u fudbalu.
Igram za Baiju u brazilskoj ligi, prilazi mi ozbiljan skaut i kaže: Sevilja je zainteresovana za tebe.
Kažem: Sevilja? Čudesno!
Skaut kaže: Znaš li gde je to?
Odgovaram: Naravano da znam gde je Sevilja. Sev-iiiiiljaaaaaa. Sviđa mi se.
Ali nisam imao j***nog pojma gde je Sevilja. Mogla je i na Mesecu da bude, što se mene tiče. Ali način na koji je izgovorio to ime je zvučalo važno, pa sam slagao.
Posle nekoliko dana sam počeo da se raspitujem, i saznao da Sevilja igra protiv Barselone i Real Madrida. U Portugaliji, imamo izraz za takve momente, pa sam sebi rekao: Agora.
To je kao - beng, sada, idemo.
Ekran je crn.
Sada sam u Sevilji, i toliko sam neuhranjen da me treneri i ostali igrači gledaju kao da treba da igram za omladinski tim. Prolazim kroz najtežih šest meseci u životu. Ne govorim jezik. Trener me ostavlja na klupi, i prvi put zaista razmišljam o tome da se vratim kući.
Ali onda, iz nekog razloga, pomislim na onu opremu što mi je otac kupio kad sam imao 13 godina, koju su posle ukrali. Setim se njega sa onom prskalicom na leđima. Odlučujem da ostanem, naučim jezik, pokušam da steknem prijatelje, pa da makar u Brazil mogu da se vratim sa nekim iskustvom.
Kada je sezona počela, trener je imao instrukciju: U Sevilji, naša odbrana ne prelazi centar. Nikad.
Igrao sam nekoliko utakmica, i samo tako šutirao loptu okolo, gledajući tu liniju, kao pas u dvorištu koji se plaši da preskoči neku nevidljivu ogradu. Onda sam iz nekog razloga na jednoj utakmici samo pustio, i prešao. Morao sam da budem ja. Reako sam "Agora".
Samo sam pustio. Napad, napad, napad.
Upalilo je iz prve, kao magija. Posle toga mi je trener rekao: OK, Dani. Novi plan. U Sevilji, ti napadaš.
U narednih nekoliko sezona, od kluba koji se borio za opstanak, dva puta smo osvojili Kup UEFA.
Ekran je crn.
Telefon mi zvoni. To je moj menadžer.
"Dani, Barselona hoće da te potpiše".
Nisam ovaj put morao da lažem. Znao sam gde je Barselona.
To je film koji puštam u glavi kada zurim u ogledalo pre svake utakmice. Na kraju, pre nego što se vratim u svlačionicu, uvek sebi kažem istu stvar: Je***e, došao sam niotkuda. Sada sam ovde. To je nerealno, ali ovde sam.
Kada sam imao 18 godina, prešao sam okean samo da bih dobio šansu da igram u klubu koji igra protiv Barselone. I onda dobijem čast da za nju igram? To je bilo predivno. Bio sam svedok pravim genijalnostima.
Sećam se jednog treninga, Mesi je izvodio stvari sa loptom koje nisu imali veze sa logikom. Naravno, radio je to svaki dan. Ali je ovog puta bilo nešto drugačije.
Moram sada da vam podvučem, ovo je bio ekstremno intenzivan trening. Nismo se zezali. Mesi je predriblao odbranu i završavao je kao ubica.
I kada je prolazio pored mene, pogledao sam njegove kopačke i pomislio: Jel' ovo šala?
Onda me je opet prošao, i pomislio sam: Ne, ovo je nemoguće.
Opet me je pretrčao, i sada sam bio siguran u šta gledam.
Proklete pertle na njegovim prokletim kopačkamna nisu bile vezane. Ovaj lik se poigrava sa najboljim defanzivcima na svetu, i lebdi po terenu kao da je u nedeljnoj šetnji po parku.
To je bio momenat kada sam znao da nikad u životu neću igrati sa nekim kao što je on.
A onda, naravno, tu je Pep Gvardiola.
Ako reč "kompjuter" napišete naopako, čita se Stiv Džobs.
Ako reč "fudbal" napišete naopako, piše se Pep.
On je genije. Reći ću to opet. Genije.
Pep bi vam rekao tačno kako će se sve odvijati stvari na utakmici pre nego što se desi.
Na primer, utakmica sa Realom 2010. godine, kada smo ih pobedili 5:0? Pep nam je pred utakmicu rekao: Danas ćete igrati kao da je lopta vatrena. Ne sme da bude u vašim nogama. Ako tako uradite, neće imati vremena da nas pritisnu. I lako ćemo pobediti.
To naše oduševljenje posle svakog njegovog govora pred utakmicu je imalo efekat kao da smo već vodili 3:0. Osećali smo da smo snažni, spremni, da već vodimo.
Najsmešnije je bilo kada bismo u poluvremenu seli, a rezultat nije bio u našu korist. Pep bi seo i počešao se po čelu. Znate kako to radi, videli ste? Kao da masira mozak, i traži svoju genijalnost da mu dođe.
To bi radio u svlačionici. Onda bi se magično i desilo.
Beng!
"Shvatio sam".
Onda bi skočio, izbacivao instrukcije kao da laje, crtajući po tabli.
"Uradićemo to, to i to, i onda ćemo ovako da damo gol".
Onda bismo mi izašli, uradili to, to i to. I onda smo dali dali gol. To je bilo ludo.
Pep je bio prvi trener koji mi je pokazao kako da igram bez lopte. I on nije samo zahtevao od svojih igrača da menjaju igru, on bi seo sa nama i pokazao zašto želi da to promeni, sa sve statistikama i snimcima.
Ti timovi Barselone su bili nepobedivi. Igrali smo po sećanju, već smo znali šta treba da radimo. Nismo morali da razmišljamo.
Zato je, i do dana današnjeg, Barsa u mom srcu.
Zato sam, kada smo pobedili Barselonu u četvrtfinalu Lige šampiona, prišao svom bratu Nejmaru i zagrlio ga. On je plakao, a deo mene i takođe plakao.
Mogu da zamislim sve one koji čitaju ovo i pitaju se što ovo se otkrivam.
Pa, pravo da vam kažem, imam 34 godine. Ne znam koliko ću još igrati. Možda još dve ili tri godine. I osećam da me ljudi ne razumeju.
Kada sam došao u Juventus ove sezone, osećao sam se kao da sam ponovo napustio dom. To sam već uradio sa 13 godina, kada sam otišao u omladinsku školu. Uradio sam to i sa 18 godina, kada sam otišao u Španiju. I onda opet sa 33 godine, kada sam otišao u Italiju.
Dolaskom u Juve, stigao sam u potpuno novu školu. Celog života sam voleo napad, a sada sam na mestu gde cene odbranu više od bilo čega.
Ponovo sam bio onaj pas u dvorištu, i gledao ka nevidiljivoj ogradi.
Da li da krenem?
Ali ovaj put nisam. Na početku sezone sam hteo svim igračima Juventusa da stavim do znanja da poštujem njihovu filozofiju i istoriju kluba. Kada sam se uverio da je poštovanje tu, pokušao sam da im pokažem moje prednosti.
Jednog dana sam gledao liniju, i pitao se da li da krenem.
... Beng. Agora.
Napad, napad, napad. (I, okej, možda i malo odbrane, ili će Bufon da viče na mene).
Nekad razmišljam da je život krug.
Vidite, ja ne mogu da se otarasim Argentinaca.
U Barseloni sam imao Mesija.
U Juventusu imam Dibalu.
Geniji me prate gde god da odem, kunem se.
Na treningu sam video u Dibali ono što sam do sada samo video u Mesiju. Nije to samo dar ili čist talenat, to sam viđao nebrojano puta u životu. Ovo je dar ili talenat kombinovan sa željom da se osvoji svet.
U Barseloni smo igrali po sećanju.
U Juventusu je drugačije. Mentalitet kolektiva nas je nosio do finala Lige šampiona. Kada se čuje pištaljka, prosto nađemo način da pobedimo bez obzira na sve. Pobeda nije samo gol za Juve, to je kao opsesija i nema izgovora.
Ove subote ću imati šansu da osvojim 35. trofej za 34 godine na zemlji. To je posebna prilika za mene, i to neće značiti dokazivanje upravi Barselone da su napravili grešku kada su me pustili. Znam da to nikad neće priznati. Nije to poenta.
Sećate se onog momenta sa akademije u Brazilu, kada sam rekao da se ne vraćam na farmu dok ne učinim svog oca ponosnim?
Pa, moj otac nije baš emotivan čovek. Nikad nisam znao kada sam ga zapravo učinio ponosnim. Većinu moje karijere je radio u Brazilu. Ali 2015. godine, bio je u Berlinu da me vidi prvi put uživo kako osvajam Ligu šampiona. Sećam se da je posle dodele pehara na terenu Barsa organizovala specijalnu žurku za članove porodice igrača. Tada bismo predali pehar onima koji su nam pomogli da ostvarimo svoje snove. Kada je došao red na mene, prosledio sam pehar ocu, i obojica smo ga držali dok smo pozirali za fotografiju.
Rekao je potom nešto bezobrazno na portuglaskom, i neću vam prevesti.
Ali je suštinski rekao: "Moj sin je sada glavni". I znate šta? Plakao je kao beba.
To je bio najveći momenat u mom životu.
U subotu, imaću priliku da opet osvojim Ligu šampiona igrajući protiv dobro poznatog protivnika. Kao i uvek, opsesivno ću izučiti Kristijana.
Kao i uvek, ići ću do ogledala pre meča i pustiti isti film u glavi.
Ekran će biti crn, i sećaću se tih stvari...
Moj betonski krevet.
Miris vlažne zemlje.
Moj otac sa prskalicom hemikalija na leđima.
Vožnja biciklom do škole, od 19 kilometara.
Nova oprema.
Prazna žica za veš.
"Naravno da znam gde je Sevilja".
J***te, došao sam niotkud.
Sada sam ovde.
Ovo je nerealno, ali sam ovde.
(B.M.)
Povezane vesti
Magija Vlahovića iz slobodnjaka za tv špice: Juventus "spasao živu glavu" protiv Kaljarija
Španci smatraju da Siti neće produžiti Gvardiolu, a već su mu našli zamenu
Italijani zvanično prvi uradili nešto što niko do sada nije u Ligi šampiona
Evo zbog čega plasman Borusije u polufinale Lige šampiona negativno utiče na nade Crvene zvezde
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Vozdovac.
FENENALNO.SVAKA CAST.
Podelite komentar
Deal
Alal ti k...., Dani. Mrzim Juve, ali zelim ti da osvojis taj 35. trofej
Podelite komentar
Marko
Nevjerovatno ,i ja placem ,FORCA JUVE
Podelite komentar