ZA MONARHIJU I PROTIV NJE: Evo po 4 argumenta obe strane. Odlučite sami na kojoj se nalazite (VIDEO)

Reč "monarhija" se pre svega i originalno odnosi na vladavinu jednog čoveka, i praktično se može prevesti kao "jednovlašće". To je međutim prevaziđeni oblik vladavine u koji ne bi trebalo da se vraćamo ni pod tačkom razno.

Preporučujemo

Zato, kada se danas govori o obnovi monarhije, ne govori se o radikalnom preustrojstvu države koju imamo, već o promeni uređenja na njenom vrhu; ono što je bitnije, a to su preustrojstvo lokalne samouprave, regionalizacija i demokratičniji način izbora narodnih poslanika od onog koji je sada na snazi, daleko su važnija pitanja koja ne zavise od republikanskog ili monarhističkog uređenja.

Ipak, ni ovo o čemu danas govorimo nije nebitno, posebno ako se uzme u obzir činjenica da skoro 40 odsto Srba, relativna većina, želi da se dođe do obnove monarhije. O kakvoj onda monarhiji pričamo? O ustavnoj (žestoko ograničena konstitutivnim pravnim aktom) parlamentarnoj (vlada je izabrana od strane narodnih predstavnika koji izglasavaju zakone) monarhiji u kojoj će kralj imati mahom ceremonijalnu ulogu, po ugledu na najrazvijenije zemlje Evrope i sveta, kao što su Japan, Norveška, Švedska, Velika Britanija, Belgija, Holandija, Danska i Španija. To je uređenje u kome kralj kraljuje, ali ne vlada.

Foto: Marko Todorović

Ima nekoliko argumenata za i protiv obnove monarhije. Evo nekih od njih.

Argumenti za:

1. Kralj je politički nezavisna ličnost koja ima ujediniteljsku ulogu u državi i društvu. Simbol je jedinstva svih građana i njihovog kolektivnog identiteta. Pošto nije izabran već rođen za tu funkciju, stoji iznad partijske politike i miri zavađene strane, posredujući između od naroda izabranih političara sa ciljem dosezanja kompromisa oko pitanja oko kojih se spore. Umesto predsednika koji se neprestano menjaju, on je simbol stabilnosti i kontinuiteta.

2. Monarhija bi promenila imidž Srbije. Ma koliko ovo smešno zvučalo i ma koliko možda izgledalo nebitno, bitno je i istina je. U svesti ljudi reč "kraljevina" odzvanja drugačije nego "republika", baš kao što je pre 200 godina bilo obrnuto. Kraljevstvo se povezuje sa bajkama i idealizovanim vremenima u kojima je život bio jednostavniji, pa se na celu pojavu gleda nostalgično i romantično. Turizam u Srbiji bi verovatno eksplodirao, a svet bi nas gledao pozitivnije nego što je sada slučaj.

U Velikoj Britaniji je svakako tako; tamo je kraljevska porodica ključan ekonomski faktor kao turistička atrakcija koja privlači na desetine miliona turista sa svih meridijana i to svake bogovetne godine.

Fokus pažnje čitavog zapadnog sveta iz koga u suštini dolazi najviše turista u našu zemlju - sveta koga smo deo hteli to ili ne, sveta sa kojim imamo ubedljivo najveću spoljnotrgovinsku saradnju, sveta u kome izvozimo 90 odsto svojih proizvoda - bila bi upravo Srbija ako bi postala prva bivša socijalistička zemlja koja je vratila monarhiju.

3. Ušteda novca. Premda je ovo ujedno i glavni argument protiv obnove monarhije, činjenica je da izabrani predsednik troši jednako kao kralj ili više od njega, a pritom i dobija doživotnu masnu penziju, tako da praktično imamo nekoliko predsednika koje istovremeno plaćamo, dok u slučaju monarhije postoji jedan kralj koji se plaća (osim ako ne abdicira) i njegova uža porodica.

Zgrada Predsedništva u Beogradu. Foto: Panoramio

Koliko je priča o uštedi novca realna najbolje pokazuje sledeći primer: Savezna Republika Nemačka na trenutnog i bivše predsednike troši dvostruko više novca nego što Velika Britanija troši na kraljevsku porodicu.

Ako na to dodate i trošak izbora, obično u dva kruga, na svakih pet godina na koliko se predsednik bira, prosta je matematika da bi institucija kralja koštala poreske obveznike manje nego institucija predsednika. Razume se, parlamentarne izbore po istoj logici nikada ne bi trebalo ukinuti, čak ni da koštaju kao Svetog Petra kajgana.

4. Građani više ne bi razmišljali koga će da izaberu za šefa države a koga za šefa vlade, već bi se koncentrisali samo na ovu drugu funkciju koja, uostalom, i jeste najvažnija izvršna funkcija u jednom demokratskom društvu. Sa druge strane ako se pogleda, i političari bi se u svojim stremljenjima koncentrisali na osvajanje baš pozicije predsednika Vlade pa se politički sposobnosne osobe ne bi rasipale na nebitnu ceremonijalnu funkciju kakva je predsednik Republike Srbije.

Gardisti i članovi udruženja "Kraljevina Srbija" unose krst i ordenje Kralja Petra Drugog Karađordevića u crkvu svetog Đorda na Oplencu. Foto: Tanjug

Ovo ima još jednu važnu stranu: veliki problem u republikanskim sistemima je vaninstitucionalna seoba političke moći između predsednika i predsednika Vlade, u zavisnosti od faktora koji nemaju nikakve veze sa samim ovlašćenjima. Tako, na primer, ako je lider partije izabran za predsednika i zadrži svoju poziciju i oruđa uticaja i moći može da postavi marionetu za premijera. I obrnuto.

Argumenti protiv:

1. Običan čovek ne može da preuzme funkciju kralja, pa se prema tome krši osnovni postulat savremene civilizacija koji kaže da su svi ljudi jednaki i da su svi rođeni jednaki (ma koliko ova teorija odstupala od prakse u svetu u kome postoji nasleđivanje privatne svojine, ovo je jako važno kao ideja).

2. Osoba koja je svesna da će kraljevati do kraja svog života ili dok ne odluči drugačije ne preuzima odgovornost za loše stvari koje radi i ne uzima za ozbiljno unapređenje života svojih podanika.

Premda mu je ovo drugo svakako ograničeno, ipak može da se potrudi i da bude mecena i dobrotvor, da podržava institucionalnu borbu naroda za pravdu i poštenije društvo, i tako dalje. Što se tiče prvog, navešćemo primer švedskog kralja koji je poznat po tome što voli brzu vožnju, ali uprkos brojnim prekršajima koje je napravio, pošto ima kraljevski imunitet, nikada za njih nije odgovarao.

3. U pitanju je zastareli oblik vladavine, relikt prošlosti, koji više ne odgovara potrebama modernog društva i ovovekovne države, i jednostavno se ne uklapa u njih. Takođe se ne uklapa ni u futurističko društvo kakvom nesvesno težimo, u kome će tehnologija dovesti, nadamo se, do korenske demokratije koja će zameniti predstavničku u kojoj sada živimo; pričamo o budućnosti u kojoj ćemo valjda i kolonizovati neke druge planete.

Grad budućnosti. Foto: onlyhdwallpapers.com

Suprotnost između društveno-tehnološkog progresa i obnove monarhije nije međutim sasvim jasna i očigledna. Ipak, argument kaže: prelazak sa monarhije na republiku je bio iskorak u 21. vek, i ne bi trebalo da se vraćamo u 19.

4. Uprkos tome što je savremena monarhija ustavna i parlamentarna, kralj i dalje igra nekakvu ulogu, pa tako može da odbije da potpiše zakon, iako je kao i naš predsednik prinuđen da to učini u slučaju da parlament ponovo izglasa isto. U razvijenim demokratijama poput onih u zemljama Evropske unije, monarh bira da se ne meša u politiku ne zato što nema nikakvog prava na to nego zato što ne želi, zato što poštuje volju naroda.

Pitanje je veliko kako bi to funkcionisalo kod nas; kralj Petar I je bio prosvećeni monarh koji je poštovao odluke parlamenta koji je izabrao narod, ali je već njegov sin pod istim ustavom radio sve i svašta, pa ga na kraju i promenio i bio najobičniji diktator. Naravno, ustavom je uvek moguće do krajnosti ograničiti moć monarha i efektivno ga onemogućiti da izlazi van svojih ovlašćenja. Zato, ako do ovoga ikada dođe, neophodno je biti oprezan i precizan jer ako nam je nečega dosta onda su to diktatura i tiranija.

(S. D.)