Ceo život se borio protiv albanskih falsifikatora, a sada strahuje da će ga ubiti: Dramatičan vapaj najstarijeg jugoslovenskog disidenta (FOTO)

Najstariji jugoslovenski disident, koji je više o četvrt veka proveo u jugoslovenskim i albanskim zatvorima, akademik dr. Kaplan Burović, koji od 1991. godine živi u Ženevi strahuje da će ga “fizički likvidirati i proglasiti nenormalnim”.

Akademik Burović je poznat kao publicista, književnik i naučnik, balkanolog i albanolog. Objavio je preko 130 knjiga na nekoliko svetskih jezika. Njegov bogat naučno-istraživački rad prožet je zaključcima koji izazivaju žestoke reakcije među Albancima zbog njegovih tvrdnji da Albanci nisu ni Iliri, ni Pelazgi, već da su Albanci sa Kosova i Metohije uglavnom islamizovani hrišćani.

Preporučujemo

Burović, čije je zdravlje poslednjih meseci ozbiljno narušeno, dramatičnim dopisom iz bolničke postelje u Ženevi obratio se Kulturno-informativnom centru Srba u Makedoniji “Spona” iznoseći detalje medicinskog tretmana tamošnjih lekara u strahu da se nalazi “u čeljustima mafije”.

Idu pešice linijom Solunskog fronta, a stvari im nose konj i magarac: Dva Francuza i Makedonac pošli na marš uspomena, put dug 240 km (FOTO) (VIDEO)

- Dana 5. maja i 16. maja ove godine uradili su mi dve operacije srca u Hospital de la tour u Ženevi. Dana 7.06.2018. su me prebacili u Centar za Rekreaciju “Le Noirmont"u gradu Jura u Švajcarskoj. U pola noći ( 17.-18.06. ) udarili su me u glavu nekim tvrdim predmetom dok sam spavao u ležaju 157 tog Centra opijen i bez svesti od nekog prekomernog leka za spavanje-  napisao je “Sponi” akademik Burović i nastavio.

- Došao sam pri svesti negde oko 10.00 sati svezan, u ambulatnim kolima i sa puno policajaca, ili medicinskog osoblja u policajskoj uniformi. Odmah sam prebačen u bolnicu grada Jura, gde su me uveli u skener. Koliko sam mogao da razumen francuski, u pola noći sam pokušao da se izvučem iz kreveta i odem u WC. Tom sam prilikom - kako su to tumačili oni koji su se okupili oko mene i skenera - pao i povredio vrat i glavu, mali i veliki mozak. Nakon pregleda na skeneru i ekzaminacije govorili su da nemam ništa slomljeno.

Odmah su me vratili u Centar, u moj krevet i, oko 17.00, dali da jedem doručak, ručak i večeru, sve odjednom. Od toga ja još nisam mogao ništa da jedem, jer mi još u potpunosti nije izašla ni narkoza.

Tek sam sutradan, 19.06.2018. godine, počeo da se pribiram i mislim svojim mozgom. Činjenice su neosporne da nisam pao sa kreveta. Udaren sam u glavu nekim tvrdim predmetom, pošto mi je prethodno data prekomerna doza “leka” za spavanje.

Strahuje za svoj život Foto: D. Joksic

Mafija, u čije sam ruke dopao, nastavlja sa svojim radom na tome da me fizički likvidira i prikaže nenormalnim, koristeći dobar glas koji u svetu uživaju švajcarski lekari. Moguće je da su mi zdravlje za navek upropastili, i da me iz dana u dan očekuje smrt - navodi u svojoj dramatičnoj poruci “Sponi” oboleli akademik dr. Kaplan Burović.

Teško je reći da li neko zaista namerava da na podmukao način likvidira najstarijeg jugoslovenskog disidenta. Činjenica je, međutim, da je on na sebe navukao gnev mnogih, najviše Albanaca.

Ceo život se borio protiv albanskih falsifikatora naučne istine, a njegove argumentovane teze da Albanci nisu autohtoni narod, prihvatili su svetski naučnici i institucije. Međutim, svoje slobodoumno razmišljanje u mladosti skupo je platio. Veći deo života je proveo po zatvorima kao književnik - disident. Zbog navodne neprijateljske propagande u Jugoslaviji je odležao godinu i po dana, a za isto delo neprijateljske propagande u Albaniji je bio osuđen na 43 godine zatvora, a odležao 31 godinu. Ove godine puni 84 godine, a da je Enver Hodža živ i danas bio sigurno bio u zatvoru.

Akademika Burovića sreli smo pre četiri godine u Skoplju gde je došao da u Državnom arhivu Makedonije potraži svoj dosije na osnovu koga je u mladosti bio osuđen na 18 meseci zatvora. Tom prilikom nam je ispričao svoju burnu životnu priču i objasnio kako je stekao “epitet” disidenta.

Po njegovoj životnoj priči može da se snimi i film Foto: D. Joksic

- Proglasio te, ili te ne proglasio, ti jesi ili nisi disident. Mene su za disidenta proglasila moja dela. Ako nemaš dela, uzalud će te drugi proglašavati za disidenta. Imamo puno takvih slučajeva gde su ljudi sami sebe proglasili za disidenta, a nisu, a ima i slučajeva gde su čitave grupe ili partija proglasili svog čoveka za disidenta, a ispalo je da on ne samo što nije bio disident, već je bio neprijatelj disidenata.

Takav slučaj je bio sa Albancem Ismailom Kadareom. Enver Hodža i članovi partije njega su proglasili za disidenta. On se busao u prsa da je disident broj jedan Evrope i čitavog sveta, a bio je u službi Envera Hodže čak i nakon smrti Hodže. Ja sam jedini koji se usudio da kaže i dokaže da Ismail Kadare nije disident. Naprotiv, bio je protiv disidenata Albanije i čitavog sveta.

Kažu da sam poemom „Bojana“ postao disident „broj jedan“. Ne znam da li je to istina, ali znam da sam poemu skoro platio životom. Napisana je na srpskom jeziku, a prvi put je objavljena 1952. godine u Dubrovniku, a kasnije i u Beogradu, u listu „Iskra“. Čim se pojavila odmah me je pozvao Milovan Đilas i pripretio mi: „Ako nastavite da pevate ovako i dalje, pritisnućemo mi vama glavu tako da ćete zaboraviti pevanje i započeti lelek!”. O čemu sam pisao u poemi? Reka Bojana je na granici Albanije i tadašnje Jugoslavije.

VIDEO: Albanska Švajcarska! Albanci maltretirali Srbe i slavili pobedu Švajcarske uz simbole "crnog orla"

I na jednoj i na drugoj strani se govorilo o narodnoj vlasti i socijalizmu, ali na svoj način, svaka optužujući drugu da su izdali socijalizam. U poemi „Bojana“ ja kažem: „Obale joj s obe strane pritisnule ljute rane. Kuka, stenje, šumi, bruji dokle vazduh nad njom struji. Miluje joj lice bledo i šapuće neplač čedo. Teci dalje, teci, teci, k moru hitaj, jade reci. Kaži šta si vidla tamo na golgoti, oj Bojano“. Nazvao sam Jugoslaviju i lager socijalizma golgotom, i to su mi zamerili.

Moja životna priča je duga i burna. Rođen sam u Ulcinju 1934. godine, a 33 godine sam proveo u zatvoru u Jugoslaviji i Albaniji. Osnovnu školu sam završio u Ulicnju, a peti osnovne u Skoplju gde mi je živeo brat Dževdet Resulbegović, tada oficir JNA. Moj brat i njegova žena Paulina su mnogo uticali na moje obrazovanje. Oni su mi bili prvi učitelji. Nastavio sam gimnaziju u Nišu, jer je brat tamo dobio prekomandu, a odande se ponovo vraćamo u Skoplje gde sam završio šesti razred gimnazije.

Sedmi razred sam završio u Dubrovniku gde sam otišao jer sam došao u konflikt sa suprugom brata. Tamo sam i napisao poemu „Bojana“ sa nepunih 18 godina. Iz Dubrovnika odlazim u Beograd gde sam završio maturu, a 1954 godine ponovo dolazim u Skoplje.

Smatra da bi danas bio u zatvoru da je Enver Hodža živ Foto: D. Joksic

Tu sam upisao Pravni fakultet. Posle godinu dana prebacujem se na Filološki fakultet, odsek albanologija. Prve priče i pesme pisao sam na srpskom jeziku. U Skoplju nisam imao stipendiju, a žena moga brata tražila mi je svakog meseca 4.000 dinara za kiriju i hranu.

Srećom moje pripovetke su objavljivane na albanskom jeziku i za to sam dobijao honorar. Pisao sam na srpskom, a Esad Mekuli u Prištini i Murteza Peza u Skoplju su ih prevodili na albanski i objavljivali. Jednom prilikom Esad Mekuli mi je rekao: „Daj nauči albanski, pa sam piši na albanskom“. Tako se ja odlučim da posle prve godine Pravnog fakulteta pređem na albanologiju kako bi mogao da pišem na tom jeziku. Da sam imao stipendiju ili da je žena moga brata bila drugačija, ne bi ni pisao ni objavljivao na albanskom. Jednostavno, tada mi je trebao novac.

Nakon diplomiranja počeo sam da radim kao nastavnik književnosti u Tetovu. Tu sam upoznao Feriju, jako lepu Turkinju, koja mi se predstavila kao Albanka. Uzeo sam je za ženu, ali sa njom nisam imao dece. UDB-a je 1958. godine uspela da me razvede od nje. Pre nego što je otišla kod svojih roditelja, ona mi je rekla da bežim jer će me uhapsiti. U to vreme ubacuju mi jednog učitelja, provokatora, koji me nagovara da pobegnemo u Albaniju. Rekao sam mu: „slučaj Ramize, Albanija ima puno nastavnika i pisaca kao ja, ovde treba da ostanemo i da se borimo za slobodu i demokratiju“.

VIDEO: Albanci divljaju po Švajcarskoj! Skidaju i skrnave zastave Srbije

Kada je UDB-a videla da nemam nameru da bežim, uhapsili su me pod optužbom da sam vršio neprijateljsku propagandu i osudili na 18 meseci, koje sam do poslednjeg dana odležao. Poemu „Bojana“, koja je objavljena i preštampana u Beogradu i Zagrebu nisu pominjali, već pripovetku „Književnik“ koju sam na albanskom jeziku dao Murteza Pezi da objavi u listu „Fljaka e vlazerimit“, a on ju je dao UDB-i. Uništili su mi prvu porodicu. Bio sam veoma mlad. Dugo sam robijao. Imao sam stan – bacili su me na ulicu. Imao sam posao – ostavili su me bez ikakvih sredstava za život.

Nakon izlaska iz zatvora, otišao sam u Ulcinj, zagrlio majku i oca, i tutanj preko granice u Albaniju. Nekoliko meseci pre mene to je uradio general Vlado Dapčević sa kim sam se poznavao. Kad sam stigao u Albaniju pitaju me zašto si došao, a ja im kažem – u prolazu sam, idem za SSSR.

Ali nisam imao sreće jer je Sovjetski savez prekinuo diplomatske veze sa Albanijom. Vlado Dapčević se spasio, on je uspeo da ode u SSSR, a ja zaglavio u Albaniji, gde sam bio interniran. Albanci su pokušali da me razmene sa njihovim književnikom Martinom Camajom, koji je prebegao u Jugoslaviju, ali do razmene nije došlo. Potom sam smešten u logor jugoslovenske emigracije u Čermi, blizu gradića Ljušnje gde su me zlostavljali. U tom logoru sam bio dve godine, a posle su me pustili iz logora i počeli da mi objavljuju pripovedke i novele.

Ženio se tri puta, a sa drugom suprugom ima dvoje dece Foto: D. Joksic

Posle deset godina boravka u Albaniji uhapsili su me pod optužbom neprijateljske propagande. Ja im kažem: „nisam pravio neprijateljsku propagandu, a to dokazuju dela koja ste mi vi objavili, roman „Izdaja“ (Tirana 1965), zbirka pripovedaka „Odjek Koraba“ (1967) i novela „Zmija“ (1969). Da li u njima ima nešto protiv albanskog naroda, protiv komunističke Albanije i narodne vlasti?“ Sva ta dela su bila socijalističkog realizma. U ličnosti Mula Mamer Hodža iz romana “Izdaja” Enver Hodža je prepoznao sebe. Posle toga, svi neprijatelji su ga posprdno zvali Mulai. Moju odbranu nisu uzeli u obzir. Osudili su me na 43 godine zatvora, od čega samo za neprijateljsku propagandu na 35 godina. U presudi je pisalo da sam u Albaniji predstavljao političku i ideološku diverziju.

Odležao sam sve dok nakon ubistva rumunskog predsednika Nikolaua Čaušeskua i njegove supruge Elene nije počelo da gori i pod nogama tadašnjem komunistiškom predsedniku Albanije Ramizu Aliji. On je naredio da me u decembru 1990. godine puste iz zatvora kako bi se u javnosti prikazalo da je u Albaniji počela demokratizacija. U glavnom listu Demokratske partije Sali Beriše objavjena je moja fotografija uz naslov: Kaplan izašao iz zatvora. Sve je to bila njihova propaganda da se spase Ramiz Alija.

U zatvoru u Albaniji, gde su me redovno tukli i mučili proveo sam 31 godinu. Sa mnom u zatvoru su bili članovi njihovog Politbiroa, Centralnog komiteta, generali, ministri, ambasadori. Svi su pušteni pre mene, a ni o jednom od njih nisu pisali u svojim novinama. Pisali su jedino o meni da sam u zatvoru bio kao agent UDB-e.

Nakon izlaska iz zatvora, u strahu da će me ubiti, otišao sam u jugoslovensku ambasadu u Tirani, ali od njih nisam dobio nikakvu pomoć. Nekoliko dana posle toga pokušali su da izvrše atentat na mene. Otrovali su me, ali su me u bolnici spasili zahvaljujući jednom lekaru koji je pročitao moj roman „Izdaja“ i koji je bio u rodbinskoj vezi sa jednim mojim prijateljem Albancem. Taj lekar mi je rekao da mi je neko u piće stavio „tehnički otrov“. Posle toga uspeo sam da odem u Švajcarsku. Prvo u Cirih, a zatim u Ženevu, gde i danas živim - kaže on.

Posle razvoda u Tetovu, Burović se u Albaniji oženio sa Vlahinjom iz Albanije, Verom, sa kojom ima dvoje dece - Dušana i Dušanku. Dok je bio u zatvoru, njegovu ženu Veru regurotovali su u albansku tajnu službu Sigurimi veleći joj da je njen muž agnet UDB-e. Posle su nju i decu, koja su i danas živa, proterali u jedno selo. Kada je stigao u Švajcarsku tu se oženio sa Etlevom, po rođenju Mindzali, poreklom iz Švajcarske, čiji su se preci prešli u islam i živeli u Albaniji.

Životni put ga je odveo u Švajcarsku Foto: D. Joksic

- Njena tetka, sestra njenog oca bila je udata za Đelala Zogu koji je bio brat kralja Albanije Ahmeta Zogu. Sa njom ima sina Antonija. Tako da ovaj moj sin zajedno sa princom Skenderom Zogu, koji živi u Parizu, ima krvi iz istog, kraljevskog izvora.

U vreme kada sam izašao iz albanskog zatvora, albanski intelektualci su oformili novu Akademiju nauka i umetnosti. Oni se nisu pokoravali ni Beogradu, ni Tirani. Bili su protiv Josipa Broza i protiv Envera Hodže, a pošto sam ja ležao u zatvorima u Jugoslaviji i Albaniji bio sam najprikladniji čovek i književnik, pa su me i ne pitajući proglasili za člana Akademije nauka i umetnosti albanskih intelektualaca. Tu titulu sam dobio kao književnik, a kao filologa proglasili me za doktora nauka i imenovali za šefa odseka književnosti i albanskog jezika, misleći da sam Albanac. Kad su saznali da nisam Albanac, već Srbin, prekinuli su sve veze samnom, a od sramote mi nisu oduzeli titulu doktora i akademika - priča Burović.

Kulturno istorijski centar “Srpska Kruna” iz Kragujevca odlikovao je Dr. Kaplana Burovića zlatnom značkom Srpske Krune i proglasio ga za Srpskog Viteza zbog “nemerljivog doprinosa širenju istine u dijaspori kroz književno stvaralaštvo o srpskom narodu i srpskoj zemlji, kojoj i sam pripada”.

Priznanje mu je 1. decembra 2012. godine na svečanosti u Aranđelovcu uručio Đuro Milekić nosilac Ordena Đurđevdanskog krsta, redovni član Udruženja Književnika Srbije i član Matice Srpske iz Novog Sada. Odlikovanje Kulturno istorijskog centra „Srpska kruna” uručeno je profesoru Buroviću iz Ženeve povodom godišnjice vidovdanske bitke, a u spomen palim ratnicima.

(D.J.)