Dva najduhovitija „selfija“ u istoriji umetnosti, a delo istog čoveka

Dva autoportreta Žozefa Dukrua. Levo: „Autoportret, zevanje“, 1783. Desno: „Autoportret umetnika u obliku ismevača“, 1793. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute/Joconde database/Musée du Louvre

Baron Žozef Dukru (1735—1802) bio je francuski slikar-portretista, minijaturista i graver koji je zahvaljujući svom velikom talentu i tehnici postao prvi dvorski slikar, odnosno zvanični slikar francuskog kralja Luja XVI i njegove supruge, kraljice Marije Antoanete.

Rođen je u Nansiju, i verovatno je prve pokrete kičicom načinio već kod kuće, budući da mu je i otac bio slikar. 1760. stigao je u Pariz i postao učenik Morisa Kventina de La Tura, a već devet godina kasnije poslat je u Beč da izradi minijaturu austrijske princeze Marije Antoanete pre nego što će ona napustiti rodni grad i udati se za Luja. Svrha toga bila je, da se mladoženja likom upozna sa svojom nevestom.

„Autoportret, zevanje“, Žozef Dukru, 1783. Foto: Wikimedia Commons/G

Dukru je upravo nakon povratka u otadžbinu i oplemenjen od strane vladara, ali je u predvečerje Francuske revolucije srećno otputovao u London, tako da je izbegao prvi talas nasilja i antimonarhističkog ludila.

Doduše, vrlo je verovatno da mu se ništa ne bi desilo: revolucija je trebala znalce, isto kao i monarhija. Tome u prilog ide i činjenica da mu dlaka s glave nije falila kada se vratio u zemlju 1793. godine, po svemu sudeći u jeku Terora za vreme strahovlade jakobinske, tokom koje je 25 hiljada ljudi doslovno ostalo bez glave na ramenima.

„Autoportret umetnika u obliku ismevača“, Žozef Dukru, 1793. Foto: Wikimedia Commons/Joconde database/Musée du Louvre/Banjo/allposters.com

Upravo je te godine nastao desni portret na prvoj slici u tekstu, odnosno ovaj na slici neposredno iznad ovih redova. Pričamo o portretu na kojem šeretski nasmejan čovek prstom upire u posmatrača — vas, kao da vas zbog nečega ismeva. To nije običan portret, to je autoportret, baš kao i ovaj drugi na kojem zeva širom raširenih usta, koji je nastao desetak godina ranije, oko 1783.

Svedočanstvo je to Dukruovljeve želje da se oslobodi tradicionalnih pravila portretisanja koja su nalagala ozbiljnost i pristojnost, uzdržanost, mirovanje, ponašanje koje bi trebalo da dovede do izrade tipičnog lika onoga koji se portretiše. Istoričari umetnosti u tome vide evokaciju tzv. tronija (hol. tronie, u značenju „lice“), neobičnih portreta iz perioda zlatnog doba holandskog slikarstva i flamanskog baroka na kojima likovi „prave face“. Kao „Pušač“ priložen ispod, delo slikara Josa van Krasbeka (1605—1660) za koje se takođe veruje da bi moglo biti autoportret.

„Pušač“, Jos van Krasbek, oko 1635. Foto: Wikimedia Commons/Joconde database/Musée du Louvre/culture.gouv.fr/Themadchopper

(P. L.)