Svi su postali od majmuna, samo Srbi od vuka: Razjašnjeno i zašto se ova krvoločna životinja vezuje za naš narod

Prema Veselinu Čajkanoviću, istoričaru religije, poreklo svakog naroda je usko povezano sa nekom životinjom, i u određenom smislu izjednačen sa njom. Za Srbina se tako veruje da je vuk, pa se ova životinja uzima za mitskog srodnika i predstavnika srpskog naroda.

Izgleda kao obična slika vuka, ali kad budete videli šta sledi na 0:20 sekundi, ZANEMEĆETE (VIDEO) (VIDEO)

Preporučujemo

Naime, u jednom periodu je bilo zabranjeno ubiti vuka. Seljak se smeo braniti od njega, ali nije ga smeo ubiti. To je dovelo do toga da su se u jednom selu vukovi toliko namnožili, da su vlasti bili prinuđeni da reaguju i meštanima su podelili otrov da bi potamanili vukove.

Međutim, svi do jednog, meštani sela su odbili to da urade. Ono što Srbina, pre svega, vezuje za ovu životinju je ćud samog vuka. Da je vuk lako prilagodljiv teškim uslovima i spoljnoj okolini, dok mu, sa druge strane, moralni karakter ostaje nepromenljiv govori i poznata srpska poslovica: "Vuk dlaku menja, al’ ćud nikako".

Vuk dobro oličava jednu ljudsku silu koja je veoma složena i raznolika, a njena najupadljivija pojavnost je urođena potreba za slobodom, kao osnovnim uslovom života.

Foto: Wikipedia/Gunnar Ries Amphibol

Vuka nije moguće pripitomiti, učiniti zavisnim i poslušnim, kao njegovog dalekog rođaka, psa. Nije to moguće i zato što je mnogo pametniji. Za tu slobodu vezan je i snažan osećaj samopoštovanja i ponosa, bez premca među životinjama, a i među ogromnom većinom ljudi. Kod vuka je etika isto što i pamet.

Vuk ne trpi nikakve kompromise koje vidi kao izdaju svoje etike ili prirode. U tim svojstvima vuka počiva objašnjenje istinskog uzorka omraze koju uživa kod onih što zavide tuđem slobodoljublju i plemenitosti, jer ih ne poseduju, napisao je Dragoš Kalajić u svom romanu Poslednji Evropljanin.

U našoj kulturi i tradiciji vuku su posvećeni i mnogi praznici i rituali. U jednom delu Bosne običaj je bio da se za vreme neke svadbe skupi grupa mladića i izvodi ritual koji se nazivao vukovi.

Foto: Nova Makedonija

Prilikom svođenja mladenaca, ti vukovi bi simbolično napadali mladoženjinu kuću tako što bi se poređali u lanac i držeći se jedan za drugog, zavijali kao vukovi i esmom upozoravali maldoženju da pričuva nevestu od njih. Razilazili bi se tek kada bi im neko dobacio zavežljaj sa hranom.

Vukove su predstavljali i vučari, koji su se obično oko Božića okupljali po selima. Nosili su slamom napunjenu kožu vuka, a neki su se i ogrtali njome. Išli su od domaćinstva do domaćinstva, pevali prigodne pesme i skupljali darove. Ovaj običaj je do danas sačuvan u istočnijim krajevima Srbije.

O verovanju u natprirodnu moć vuka govori i to da se uzimala kost, zub ili koža mrtvog vuka i nosila kao zaštita od nečistih i mračnih sila, tj. kao amajlija.

(Telegraf.rs/Opanak.rs)