Sandra iz Obrenovca se porodila usred ispitnog roka: Panika me uhvatila, nemam muža, posao ni diplomu!

Bila sam druga godina na Akademiji lepih umetnosti i imala samo 21. godinu kada sam saznala da sam trudna, počinje svoju ispovest Sandra iz Obrenovca, prenosimo njeno nadahnuto životno iskustvo od početka do kraja:

Preporučujemo

Evo kako trudnoća TAČNO menja telo žene (VIDEO)

"Iako sam bila u ozbiljnoj vezi već dve godine, nikada nisam razmišljala o braku, sve mi je to delovalo preozbiljno za mene.

Prioritet u životu mi je bila umetnost, putovanja, izlasci i zabava, nikakvo vezivanje nije dolazilo u obzir.

Iako sam mislila da me ništa u životu ne može iznenaditi, usledio je šok. Saznala sam da sam trudna!

U početku je to prvo bila neverica, očajanje, ali negde u dubini duše sam bila potajno srećna.

Zaključila sam da želim da zadržim bebu, ali da nisam spremna za brak.

Foto-ilustracija: Profimedia

Naizgled opšti haos, roditeljima i dečku je moja odluka bila šokantna, ali ja sam u tom trenutku mislila da mogu sve sama. Sada, deset godina kasnije, mislim da sam imala više sreće nego pameti. Ali su ipak ostali uz mene i pružali mi bezrezervnu podršku.

Nisam shvatala ozbiljnost situacije, da je za dete potrebno mnogo odricanja, ja sam samo bila srećna što ću imati bebu.

Foto-ilustracija: pixabay.com

Bližilo se leto, s njim i ispitni rokovi. Tada me je prvi put u životu uhvatila panika, šta ako ne položim sve ispite. Opcija za jesenji rok nije dolazila u obzir, jer već krajem avgusta na svet je trebao doći moj Lav.

Ne samo da sam dala uslov, nego sam očistila celu godinu. Učila sam dan-noć, mučila me nesanica, žgaravica, glavobolje, imam utisak da me je mučilo sve što je moglo, ali se nisam predavala.

Stigao je i moj razumni sin, rodio se onaj dan kad sam položila poslednji ispit s druge godine.

Foto-ilustracija: Pixabay

Zajedno smo, učili, plakali, smejali se, išli na predavanja, vežbe. Opet sam imala sreće, profesori su se divili mojoj hrabrosti, nije im smetalo kad sam ga bezbroj puta dovela na predavanja.

Vreme je prolazilo, a moj Lav od prvog dana razuman čovek, kao da je shvatao u kakvoj situaciji se nalazimo, spavao je noću, nije plakao, nisu ga mučili grčevi.

Uz puno odricanja, finansijsku podršku porodice, jaku volju, želju uspela sam da završim fakultet i da odgajam dete. Zajedno smo rasli i odrastali, on i ja.

Printskrin: Facebook/Viral Thread

Kada sam dobila posao, upisala sam master. Po završetku, sve više mi se vrzmala po glavi ideja da bi sad bilo neko idealno vreme da se udam. Želela sam svadbu, venčanicu. Svi su po ko zna koji put bili sluđeni mojom idejom, jer kako mislim da pravim svadbu kad imam dete od skoro tri godine.

Sin je bio beskrajno srećan što ide tati i mami na svadbu. Jedino mi se žalio da je teta u vrtiću glupa i da mu je rekla da bi tata i mama trebali njemu na svadbu da idu, a ne on njima.

Nakon rođenja mog sina, bio je to najlepši dan u mom životu. Dragi ljudi koji su mi pružali nesebečnu podršku, čovek kojeg volim, naš sin i ja u beloj haljini. Zajedno.

Foto-ilustracija: Foter/ kudumomo

Imala sam naizgled sređen život, ali mislim da je sve što se dešavalo prethodnih godina ostavilo na mene traume. Nije mi padalo na pamet da rodim drugo dete.

Samo kad bi pomislila koliko mi je odricanja bilo potrebno, uopšte nisam htela ni razgovarati na tu temu. Sebi sam se zarekla da više nikad neću biti trudna, više neću da učim i nema šanse da ikad ostanem sama. Život mi je rekao nikad ne reci nikad.

Tek što sam upisala doktorat, muž je dobio sjajnu poslovnu ponudu da se vrati u inostranstvo na šest meseci. Nije bilo govora da odbije. Nakon što je otišao, saznala sam da sam opet trudna. Ne mogu vam opisati strah koji sam osetila u tom trenutku.

Foto-ilustracija: pixabay.com

Hiljadu puta sam poželela da sam ona stara koja se ničeg ne boji. Želela sam da se radujem bebi, ali nisam mogla.

Bila sam u braku, situirana, imala posao koji me ispunjava, muža koji me voli, dete koje je krenulo u školu i raduje se što će dobiti batu ili seku, ali strah me je gušio.

Rekla sam nikad, a opet sam bila trudna, morala sam da učim, ali ovaj put sam imala "velikog" sina, veliku podršku supruga, porodice.

Zajedno smo preživeli krizni period, ubedila sam sebe da ja to mogu. Došao je na svet moj drugi sin, suprug se vratio i opet smo bili svi zajedno.

Foto-ilustracija: Profimedia

Danas sam treća godina na doktoratu sa prosekom 9,91, imam dva sina, divnu porodicu i više nikad ne kažem nikad.

Samo nikada nemojte dozvoliti da vam tuđe mišljenje bude bitnije od vašeg, da vam predrasude stoje na putu ka sreći, jer sve se može kad se hoće.

Radujem se svakom novom danu, jer me ništa više ne može iznenaditi. Osim kad sa sinom odem u knjižaru da mu kupim slikovnicu, a on izabere Istoriju umetnosti."

(Telegraf.rs)