Nikada nećete pogoditi koja je velika evropska republika proglašena pre Francuske (FOTO)

Skoro je svakome prva asocijacija na republiku i odsecanje glave kralju - Francuska revolucija. Ipak, prva velika republika u Evropi nije bila zemlja galskih petlova, niti je Luj XVI prvi monarh kome su republikanci odrubili glavu. U pitanju je, nećete verovati, Engleska, a kralj je bio Čarls I.

Preporučujemo

Naime, nakon smrti kraljice Elizabete I iz dinastije Tjudor, koja iza sebe nije ostavilo nikakvo potomstvo, na engleski tron je po prvenstvu nasleđivanja seo njen rođak, škotski kralj Džejms (VI u Škotskoj, I u Engleskoj) iz dinastije Sjuart. Njega je nasledio Čarls I.

I otac i sin su pokušavali da Engleskom - koja je imala dugu parlamentarnu tradiciju i u kojoj vladar nije mogao bez plemstva da skuplja poreze - vladaju apsolutistički na isti način na koji su vladali Škotskom (ove dve države su tada bile još uvek samo u personalnoj uniji, dakle, isti monarh ali dve nezavisne države, da odvojena sistema).

Nije išlo. Za vreme Džejmsa još i nekako, ali za vreme Čarlsa baš nikako. Zbog toga je posle duge krize 1642. godine izbio građanski rat između kralja sa jedne strane i parlamentaraca sa druge.

Čarls I u tri pozicije, slika flandrijskog velikana Antonisa van Dajka. Foto: Wikimedia Commons/BQHR9te2WWtyOA at Google Cultural Institute

Da stvar bude gora i problem složeniji, postojao je i verski aspekt sukoba. I Engleska i Škotska već su bile protestantske države (Irska - de fakto nezavisna, iako su Englezi na nju polagali pravo - bila je katolička), ali dok je u ovoj potonjoj počeo da se razvija puritanski, decentralizovani i demokratski prezviterijanski sistem crkvene organizacije, u Engleskoj se čvrsto ustalio anglikanizam, koji je bio u skoro svakom smislu katolicizam, samo što je rimski papa zamenjen kraljem kao poglavarom.

To se nije dopadalo mnogima u Engleskoj, i mnogi su želeli da razviju prezviterijanski sistem kakav je postojao u Škotskoj crkvi.

BIBLIJA OKUPANA KRVLJU: Evo dokaza da se i Svetim pismom, kao Kuranom, može pravdati klanje nedužnih (FOTO)

Povrh svega toga postojala je i večita bojazan od povratka Engleske na rimokatoličanstvo, bojazan koja je nekada bila opravdana, a nekada ne. Međutim, bitno je da je uvek bila prisutna.

Oliver Kromvel na čelu svoje Armije novog obrasca tokom Engleskog građanskog rata. Levo je naslovna strana Vojničke Biblije koju je delio svojim borcima. Foto: Wikipedia/ate.org.uk, Doug Coldwell

Čarlsovog oca Džejmsa rimokatolici su čak pokušali da ubiju u takozvanoj Barutnoj zaveri, kada je trebalo da dignu u vazduh Dom lordova tokom otvaranja sednice parlamenta te da na presto uzdignu njegovu devetogodišnju ćerku i zemlju vrate pod okrilje Rimske crkve, ali je plan otkriven i propao.

Zbog svega navedenog, verske tenzije su bile ogromne i igrale su veliku ulogu u Engleskom građanskom ratu.

O ishodu ovog konflikta je teško govoriti, zato što postoji kratkoročni i dugoročni njegov aspekt. Ili, možda je bolje reći: aspekti.

Kratkoročno gledano, ovaj sukob (koji se istoriografski deli u Prvi engleski građanski rat 1642-46, Drugi 1648-49, i Treći 1649-51. godine) završio se pobedom parlamentaraca. Nakon Drugog došlo je do suđenja kralju Čarlsu I za izdaju i do njegovog pogubljenja odsecanjem glave.

Suđenje engleskom kralju Čarlsu I 1649. godine u Londonu dovelo je do njegovog pogubljenja. Foto: Wikimedia Commons/"The Phelps Family of America and their English Ancestors" by Judge Oliver Seymour Phelps and Andrew T. Servin

Tada je Krnji parlament (tako nazvan jer su mnogi njegovi članovi - koji nisu odobravali suđenje kralju i njegovu egzekuciju, kao ni obaranje monarhije - ili izbačeni iz njegovog sastava ili su ga je sami napustili) proglasio Republiku Englesku (zvanično: Commonwealth of England; reč "commonwealth" se može posmatrati kao bukvalan prevod reči "res publica" sa latinskog na engleski; značenje i jednog i drugog je otprilike "opšte, javno dobro").

Ovo je trajalo sve do 1653. godine kada je Oliver Kromvel (koji se tokom Prvog engleskog građanskog rata nametnuo kao izvrstan zapovednik i političar, stao u prve redove tokom Drugog, i ostao usamljen u prvom redu posle Trećeg) nasilno raspustio neefikasni Krnji parlament i proglasio se lordom zaštitnikom republike.

Tada je nastupio period poznat kao protektorat (od Kromvelove titule "Lord Protector"), u kome je Kromvel bio de fakto diktator, zbog čega mnogi ovo vide kao nastavak republikanskog uređenja u drugom ruhu, prilagođenog novonastalim okolnostima u kojima je mlada republika morala da se bori protiv unutrašnjih neprijatelja i da preživi, za šta je bila potrebna čvrsta ruka.

Portret Olivera Kromvela, vođe parlamentarnih snaga tokom Engleskog građanskog rata. Foto: Wikimedia Commons/National Portrait Gallery: NPG 536

Rojalisti međutim ceo ovaj period od 1649. godine kada je pogubljen kraj Čarls I, do trenutka kada je njegov sin Čarls II seo na presto 1660. godine, zovu "interregnum", međuvlašće.

Kako je do toga došlo? Pa, sposobnog i veštog, autoritarnog Olivera nasledio je njegov ne toliko sposobni, ne toliko vešti i ne toliko autoritarni sin Ričard. U haosu koji je nastupio vojska je pozvala Čarlsa II da se vrati na presto.

Tako da se može reći da je pobeda republikanaca bila pirova i kratkotrajna, a da su monarhisti pobedili na duži rok.

Međutim, treba imati u vidu dve bitne stvari.

Kraljica Elizabeta II čita čestitke povodom svog 80. rođendana na fotografiji 2006. godine. Foto: AP/Tanjug

Prvo, mnogi parlamentarci koji su se borili protiv kralja Čarlsa I tokom građanskog rata uopšte nisu bili republikanci, već su samo želeli da se njegova vlast ograniči parlamentom, drugim rečima, želeli su ustavnu parlamentarnu monarhiju.

Drugo, od tog perioda pa nadalje ni jedan kralj se nije usudio na samovladu, odnosno vladavinu bez parlamenta. Kulminacija svih ovih događaja je bila tzv. Slavna revolucija 1688. godine kada je parlament zbacio tolerantnog katolika Džejmsa II i ustoličio holandskog protestanta Viljema III. Trend je od tada takav da vlast parlamenta sve vreme raste, a vlast monarha sve vreme opada.

Stoga, moglo bi se reći da iz svega ovoga niko nije izašao ni kao pobednik ni kao gubitnik. Kompromis je, izgleda, zlatna sredina koja predstavlja plodno tle za stvaranje moćne i dobro uređenje države.

(O. Š.)