SVE O LONGINU I NJEGOVOM KOPLJU! Cela Srbija zbog "Senki" bruji o ovom LEGIONARU, a o samom svecu ni reč! (FOTO)

Da li je rimski legionar Longin stvarno postojao ili ne, sa istorijske tačke gledišta, sa stajališta jedne nauke koja je bazirana na činjenicama, manje ili više pouzdanim, pitanje je na koje je vrlo teško dati konačan odgovor.

Ko je, ustvari, Longin? Ukratko, u pitanju je čovek koji je kopljem probio rebro Isusovo ne bi li se uverio da je ovaj, raspet, stvarno ispustio dušu. Njegovo koplje, Longinovo ili Koplje sudbine, postalo je važna relikvija u hrišćanstvu, čija se važnost dodatno preuveličava urođenom ljudskom potrebom i sklonošću za teoretisanjem zaverama, koje doživljava posebnu eksploziju zadnjih stotinak i kusur godina.

Preporučujemo

Šta pouzdano znamo o Longinu, šta znamo o njemu objektivistički, van verskog konteksta? Praktično ništa.Nakon Hristove smrti, nakon što se grobovi otvore i mrtvi ustanu i uđu u Jerusalim, nakon što se to desi, Novi zavet kaže: "A kapetan i koji s njim čuvahu Isusa, vidjevši da se zemlja trese i šta bi, uplašiše se vrlo govoreći: Zaista ovaj bijaše Sin Božiji" (Matej 27:54). Isto ovo, samo u nešto drugačijim formulacijama, ponavlja se u jevanđeljima po Marku (15:39) i Luki (23:47).

Sveti Longin na ruskoj ikoni "Longin centurion" Fjodora Zubova iz 1680. Foto: mywebs.su

Jovanovo jevanđelje jedino je na kome se bazira verovanje u Longinovo koplje, odnosno Sveto koplje, ili, kako se u novije doba naziva, Koplje sudbine. Nakon što rimski vojnici odustanu od toga da lome kolena Isusu Hristu ne bili tako ubrzali proces njegovog umiranja (današnjim rečnikom: standardna procedura), a odustali su jer im je postalo jasno da je on već preminuo, kaže se: "Nego jedan od vojnika probode mu rebra kopljem; i odmah iziđe krv i voda" (Jovan 19:34). Tim je činom nastala peta i poslednja rana koju je Isus Hrist zadobio na krstu.

Kao što možete iz ovoga da vidite, Longin se imenom apsolutno nigde u Novom zavetu ne pominje. Pominje se rimski vojnik koji ga je proburazio kopljem, i pominje se rimski centurion (u prevodu Komisije Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve: kapetan) koji je konstatovao da je to zbilja bio Sin Božiji.

Sveto predanje Crkve poistovećuje ove dve ličnosti, kapetana i vojnika, daje mu ime Longin, kazuje da se nakon Vaskrsenja preobratio u hrišćanstvo, i slavi ga kao svetitelja — i na istoku i na zapadu, i u Pravoslavnoj katoličanskoj crkvi i u Katoličkoj crkvi.

Insert iz serije "Senke nad Balkanom". Printskrin: RTS/Senke nad Balkanom

Samo se ime Longin (na latinskom: Longinus) prvi put pominje u apokrifnom Nikodimovom jevanđelju (odnosno Delima Pilatovim) koje najverovatnije nije starije od sredine IV veka, i koje je verovatno bilo hrišćanski odgovor na istoimena antihrišćanska Dela Pilatova koja su koncem III veka uvedena u škole u Rimskom carstvu za obavezno čitanje studentima (premda to zaista treba staviti u kontekst ondašnjeg obrazovnog sistema).

Nešto kasnije u IV veku, pseudoepigrafsko "Herodovo pismo Pilatu" govori o tome da je Longin patio zbog svog čina, da je bio osuđen na pećinu ispred koje je svake noći dolazio lav da urliče i da ga muči do zore, nakon čega bi on ozdravio; te da će se to ponavljati do kraja sveta.

Dakle, Sveti Longin tada nije bio svetac. Šta više, izgleda da sve do 715. godine njegovo ime nije bilo ni poznato u Romejskom carstvu, sve dok nije stiglo sa Zapada kroz upravo to pomenuto apokrifno Nikodimovo jevanđelje.

Po jednom italijanskom predanju, Longin je bio rodom iz sela Anksanum, danas u centralnoj regiji Abruco, po drugima je čak bio i slepi legionar ali ga je dodir sa Hristovom krvlju iscelio i on je progledao, ali je simptomatično to što bi njegovo ime moglo biti tumačeno putem grčke reči "lonhe": koplje. Šta više, upravo je "lonhe" reč koju Jovan koristi u originalnom tekstu svog jevanđelja.

Legionar Longin probada Isusa Hrista tokom raspeća. Foto: Wikipedia Commons/Eloquence

U srednjem veku, na talasu sve brojnijih legendi o Svetom gralu, pa i Svetom koplju, po drugi put je otkriveno telo Longinovo, skupa sa sunđerom kojim je — po toj proširenoj verziji njegove uloge — on čistio Isusove rane nakon skidanja sa krsta. Otkriveno je u Mantovi i oko njega se razvio važan kult u XIII stoleću, naročito u Bolonji.

Međutim, to otkrivanje tela po svemu je sudeći kasnije zabeleženo i stoga upitno; navodno je jedan deo njegovih moštiju poslat u Prag a drugi u rimsku Baziliku Svetog Avgustina, ali od te priče tamo nema ni traga. Opet, treba uzeti u obzir da je Longinovo telo pronađeno i na Sardiniji, a i da su Grci smatrali da je postradao u Kapadokiji.

Sve ovo nije preterano važno u kontekstu religije, i to ne kažemo sa nipodaštavanjem. To što nešto ne može da se dokaže kao istina, ne znači da nije istina. To što ljudi imaju potrebu da "pronalaze" mošti da bi učvrstili sopstvenu veru, ne znači da neko nije postojao. Takođe, duh istine je za veru važniji od same sporedne činjenice, mada je i sporedna činjenica itekako važna. Osim, naravno, ako manifestacija tog duha nekome ne šteti, a ovo stvarno nikome ne šteti.

(O. Š.)