"Boga smrti" koji na samrtnoj postelji recituje očevu operu, plašio se i sam Hitler (FOTO)
Rajnhard Tristan Eugen Hajdrih je bio glavni bezbednjak i jedan od najmoćnijih ljudi Trećeg rajha od koga su strepeli svi, od onih na vrhu do običnih ljudi na dnu. Uprkos visokom položaju služio je i kao pilot Luftvafea, dok mu Hitler to nije zabranio. Umro je nakon atentata u Pragu, a poslednje reči su mu bile stihovi iz očeve opere: "Svet je samo vergl koji okreće Gospod Bog lično. Svi moramo plesati po melodiji koja je već na bubnju"
Treći rajh je zbog svoje zločinačke prirode bio svojevrsna fabrika zlikovaca koji su na tom plodnom tlu opačine nicali kao pečurke posle kiše. Kao da je čitav sistem pogodovao isplivavanju svih skrivenih monstruma nemačkog naroda koji su samo čekali svojih pet minuta. Ili to, ili je sistem omogućio monstrumu skrivenom u običnom čoveku, praktično u svima nama, da preuzme kontrolu nad umom i telom svog domaćina.
Preporučujemo
Kako su komunisti na filmski način pobegli iz zatvora NDH: Posle bega na život ili smrt nastala je ova fotografija
Holanđanka sipala gorivo na novosadskoj pumpi, kada su joj dva Kraljevčanina oteli torbicu: Počela je ludačka potera po auto-putu
Jedan od najvećih monstruma koračao je Evropom pod nadimcima "Praški kasapin", "Bog smrti" i "Plava zver", a čak je i sam Hitler za njega govorio da je "čovek sa gvozdenim srcem". U pitanju je osoba rođena u porodici Hajdrih 7. marta 1904. godine u saksonskom gradu Haleu na reci Zale, levoj pritoci Elbe. Otac Rihard Bruno, inače kompozitor i operski pevač, i majka Elizabeta Ana Marija Amalija Kranc, dali su mu ime Rajhhard (po tragičnom heroju iz očeve opere "Amen") Tristan (po liku iz srednjevekovne priče "Tristan i Izolda", među ondašnjim Srbima znane "Trištan i Ižota", za koju je Vagner napisao čuvenu operu) Eugen (po pokojnom dedi po majci Eugenu Krancu, inače upravniku Drezdenskog kraljevskog konzervatorijuma).
Rajnhard Tristan Eugen Hajdrih odrastao je tako u muzičkoj porodici (kažu da je predivno svirao violinu, i da je to činio do svoje smrti), ali takođe u nacionalističkoj, strogoj porodici. Budući inteligentan briljirao je u školi, a bio je i vrstan plivač i mačevalac. Ali, i predmet podsmeha svojih vršnjaka zbog stidljivosti, nesigurnosti, kreštavog glasa i glasine o navodnom jevrejskom poreklu (zvali su ga "Mojsije Handel").
Političko buđenje doživeo je neposredno nakon Prvog svetskog rata kada je kao 15-godišnjak koncem februara 1919. stupio u frajkore u svom rodnom gradu sa namerom da povrati grad iz šaka komunista. Kada su se ovi ulični sukobi završili, bio je u odredu za zaštitu privatne svojine. Skoro se ništa ne zna o njegovoj ulozi u ovim odsudnim zbivanjima, ali je sve to na njega ostavilo toliko snažan utisak da je odmah potom stupio u Nemačku nacionalnu ligu za zaštitu i otpor (nem. Deutschvölkischer Schutz- und Trutzbund) — najveći antisemitski savez u Vajmarskoj republici.
Strahovita nemačka ekonomska kriza početkom dvadesetih nije zaobišla Hale, zbog čega je sve manje ljudi bilo u mogućnosti da deci plaća muzičko obrazovanje. Glad je zakucala na vrata porodice Hajdrih, pa je mlađani Rajnhard odlučio da se skine sa grbače roditelja: 1922. je stupio u ratnu mornaricu (nem. Reichsmarine) i od kadeta došao do natporučnika 1928. godine. Njegov uspon je pratilo razbuktavanje ambicije i arogancije, pa nije bio baš omiljen među posadom zastavnog broda "SMS Šlezvig-Holštajn".
Usput je postao i ženskaroš, ali se sve promenilo decembra 1930. kada je na balu veslačkog kluba u Kilu upoznao Linu fon Osten u koju se zaljubio i sa kojom je ubrzo objavio veridbu. Međutim, time je raskinuo veridbu sa drugom devojkom sa kojom se već zabavljao pola godine, pa ga je admiral Erih Reder zbog "ponašanja nedostojnog oficira i džentlmena" otpustio iz službe (isti je to Reder kojeg će Hitler 1943. smeniti sa dužnosti velikog admirala jer ga ovaj uopšte nije obavestio o Bici na Barencovom moru, za koju je firer saznao iz strane štampe).
Događaji koji su usledili bili su presudni za dalji tok života Hajdrihovog. Naime, Lina fon Osten još je od ranije bila nacističkom pristalicom, budući da je prvim skupovima Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP) prisustvovala još 1929. godine. Među brojnim njenim poznanicima bio je i Karl fon Eberštajn, bliski saradnik šefa SS-a Hajnriha Himlera, koji je ovom predložio upošljavanje Hajdriha. Zakazan je sastanak ali ga je Himler u poslednjem trenutku otkazao; Lina je ignorisala poruku, spakovala kofer svom momku i poslala ga u Minhen.
Doveden pred svršen čin, Himler ga je primio, tražio da izloži svoje zamisli o razvoju obaveštajne službe SS-a i toliko bio impresioniran da ga je odmah postavio za šefa novoformiranog obaveštajnog odeljenja. Hajdrih je tako dobio člansku kartu partije pod rednim brojem 544.916, člansku kartu SS-a pod rednim brojem 10.120 i mesečnu platu od 180 rajhsmaraka (bilo je to bedno primanje, kao današnjih 40 dolara, ali je pristao zbog Linine porodice, te militantnosti i revolucionarnosti dodeljene mu funkcije).
Na početku je sa kolegom delio kancelariju i pisaću mašinu u minhenskom sedištu NSDAP-a, tzv. Smeđoj kući. Do oktobra je već izgradio mrežu od nekoliko hiljada uhoda i doušnika, a sve dostavljene informacije uredno, pedantno i organizovano beležio na kartice koje je potom arhivirao. Podaci su korišćeni za ucene i druge ciljeve, a sve sa namerom da se dočepaju vlasti. Na dan ženidbe sa Linom decembra 1931. Himler ga ja unapredio u SS-šturmbanfirera (major).
Međutim, već 1932. godine suparnici su počeli da šire stare glasine o jevrejskom poreklu. Gregor Štraser, tada uticajni član partije, zatražio je od "rasnog stručnjaka" Ahima Gerkea da sprovede internu istragu koja je ustanovila da je Hajdrih "nemačkog porekla i lišen svake obojene ili jevrejske krvi". Sporadično će se ovo ponovo čuti (Vilhelm Kanaris, šef Abvera, tvrdio je da poseduje fotokopije koje to dokazuju ali ta navodna dokumenta do dana današnjeg nisu isplivala), pa će čak i sam Hajdrih privatno angažovati Ernsta Hofmana, agenta SD-a, koji će doći do Gerkeovog zaključka.
Sredinom 1932. obaveštajno odeljenje SS-a postaje pomenuti SD, odnosno Ziherhajtsdinst (nem. Sicherheitsdienst, doslovno: Bezbednosna služba), dok zavlašćenje nacista 30. januara 1933. Hajdrihu prvo donosi mesto načelnika IV (političkog) odeljenja minhenske policije, a potom i dužnost šefa Gestapoa (nem. Geheime Staatspolizei, doslovno: Državna tajna policija), nakon Himlerovog preuzimanja te organizacije.
U tom je svojstvu bio jedan od arhitekata tzv. Noći dugih noževa u kojoj je likvidirana vrhuška SA (nem. Sturmabteilung, doslovno: Jurišni odred) skupa sa zapovednikom Ernstom Remom, te cela antihitlerovska levičarska struja NSDAP-a, na čelu sa Gregorom Štraserom. Kuriozitet je to, što je SS do tog trenutka zapravo formalno bio puko odeljenje SA.
Narednih godina biće uzbudljivo u životu Rajnharda Hajdriha. Prvo će uvođenjem boja za različite stvari dodatno unaprediti sistem indeksovanja kartica sa "prestupnicima", a potom dobiti odrešene ruke Zakonom o Gestapou 1936. godine. Njime je, naime, omogućeno proizvoljno hapšenje i slanje u konc-logore koga se god želi, čak ne više ni zbog počinjenih krivičnih dela već zbog sumnje da će ona biti počinjena. Sudovi nisu imali ovlašćenje da se time bave, a Gestapo je što se pravnog sistema Trećeg rajha tiče radio sve po zakonu dok god je sprovodio volju svog i državnog vođstva.
Te 1936. je napustio Katoličku crkvu (Himler je na to nagovarao ljude, nameran da obnovi staru germansku religiju), zbog njenog neprijateljstva prema nacističkom režimu, a potom zbog doprinosa uspešnom održavanju Letnjih olimpijskih igara u Berlinu primio Nemačko olimpijsko odlikovanje.
Takođe, odigrao je neku čudnu ulogu u Staljinovim čistkama: nakon što je dobio informaciju da neki sovjetski generali spremaju puč protiv Staljina, da bi oslabio Sovjetski Savez falsifikovao je njihova pisma i dostavio ih NKVD-u. Postoji hipoteza da je sam Staljin plasirao Nemcima tu priču, želeći da legitimizuje eliminaciju svojih neprijatelja.
Objedinjavanje svih policijskih snaga i imenovanje Himlera za "šefa nemačke policije" a Hajdriha za njegovog zamenika, odigralo se 17. juna te godine. Usledila je potpuna reorganizacija: obična policija postaje Orpo (nem. Ordnungspolizei, doslovno: Redarska policija), a specijalna SiPo (nem. Sicherheitspolizei, doslovno: Bezbednosna policija). U sastav SiPo-a ulaze Gestapo i Kripo (nem. Kriminalpolizei, doslovno: Kriminalna policija). Hajdrih postaje čelnik SiPo-a, SD-a i Gestapoa (premda ovaj potonji dobija operativnog šefa u vidu Hajnriha Milera).
Početkom 1938. godine Hajdrih organizuje nacističke demonstracije u Beču kao vid pritiska na austrijskog kancelara Kurta fon Šušniga koji je odbijao da pristane na ujedinjenje sa Nemačkom (Anšlus je usledio 12. marta), a zajedno sa Himlerom i Milerom osmišljava, razrađuje i sprovodi u delo lažni napad Poljaka na Nemačku koji nacistima služi da opravdaju invaziju 1. septembra 1939. kojom počinje Drugi svetski rat.
Krajem tog meseca dolazi do stapanja SiPo-a i SD-a u Glavni bezbednosni ured Rajha (nem. Reichssicherheitshauptamt) na čije čelo dolazi, pogađate — Rajnhard Tristan Eugen Hajdrih, sada već SS-grupenfirer (general-lajtnant).
Osvajanje Evrope od strane Trećeg rajha dramatično je proširilo geografski opseg delovanja njegovih agenata: pod okriljem tzv. Dekreta Noći i magle, ljudi diljem Starog kontinenta počinju da nestaju bez traga. Istovremeno, on postaje jedan od glavnih arhitekata Holokausta: 20. januara 1942. predsedava tzv. Vanzejskom konferencijom koja donosi nacrt "konačnog rešenja jevrejskog pitanja" (novembra 1938. je bio među glavnim organizatorima Kristalne noći).
Zbog mekog pristupa Česima Hitler septembra 1941. godine šalje na odsustvo Konstantina fon Nojrata, protektora Češke i Moravske, a u Prag stiže Hajdrih, zvanično kao zamenik protektora. Odmah po dolasku izjavljuje: "Germanizovaćemo češku štetočinu", i naređuje sistematsku klasifikuju ljudi na one koji mogu i koji ne mogu biti ponemčeni.
Zabranjuje rad svih ustanova kulture, brutalno guši svaki vid otpora okupaciji pa običan svet više ne sme ni da zucne, i podiže nivo proizvodnje motora i oružja u "Škodi". Prva 72 sata njegove vlasti donose streljanje 92 ljudi, a do februara biva uhapšeno nekoliko hiljada patriota, intelektualaca, oficira, društvenih radnika. Skoro 100.000 odlazi na prinudni rad.
"Čitavo ovo područje biće jednoga dana nemačko, i Česi nemaju šta ovde da traže", govorio je, kaneći da od jedne trećine stvori Nemce a dve trećine preseli u Rusiju. Zbog brutalnosti dobija nadimak "Praški kasapin". Ipak, nije sve bilo crno jer je Hajdrih radio po principu štapa i šargarepe. Šargarepa su bile radničke svetkovine, besplatne cipele, povećanje plata i penzija, socijalna zaštita za nezaposlene, neradne subote, suzbijanje crnog tržišta, i tako dalje.
A onda dolazi za njega kobni 27. maj 1942. Naime, uobičajio je Hajdrih da se Pragom vozi sam za volanom u automobilu spuštenog krova: toliko je bio siguran u efikasnost svoje uprave, u bezbednost koju je ona donela u Češko-moravski protektorat, u kukavičluk češkog naroda, pa čak i u ljubav jednog njegovog dela (zbog gorenavedenih reformi). Svesna toga, češka izbeglička vlada u Londonu šalje u domovinu Jana Kubiša i Jozefa Gabčika, koji krajem decembra iskaču padobranom i u potaji čekaju pravi trenutak.
Pomenutog dana Hajdrih kreće u Berlin da se sretne sa Hitlerom koji kani da ga pošalje u novu misiju, u Francusku, gde je Pokret otpora počeo da jača. Na jednoj okuci u praškom predgrađu Liben njegov automobil usporava, a Gabčik pokušava da opali iz šmajsera, koji se zaglavio.
Umesto da naredi vozaču da ubrza, Hajdrih izlazi da se obračuna sa napadačem. Tada Kubiš baca bombu koja ranjava i njega i metu. Nakon što se dim raščistio, Hajdrih naređuje vozaču da pojuri za Gabčikom, a on sam s pištoljem u ruci par stotina metara goni Kubiša koji je skočio na bicikl i zapedlao. Gabčik ubija vozača, a Hajdrih napokon pada na zemlju.
Priskače mu neka Čehinja koja zove pomoć. Prebacuju ga u bolnicu Bulovka, gde biva operisan (jedan od doktora se prezivao Slanina). Čini se da će se oporaviti, uprkos teškim povredama, ali pada u komu 2. juna nakon posete Hajnriha Himlera. Pre gubljenja svesti recituje stihove iz očeve opere: "Svet je samo vergl koji okreće Gospod Bog lično. Svi moramo plesati po melodiji koja je već na bubnju".
Umire 4. juna, ispostaviće se zbog sepse koju je dobio prilikom operacije. Tri dana kasnije priređuje se grandiozna komemoracija u Pragu nakon koje se vozom prebacuje u Berlin koji svedoči veličanstvenom pogrebu: Himler drži govor, Hitler na kovčeg polaže Hajdrihova odličja.
Njegove je atentatore, skrivene u pravoslavnoj Sabornoj crkvi Svetih Ćirila i Metodija, izdao neki pripadnik češkog pokreta otpora, nakon čega je osam stotina nemačkih vojnika opkolilo hram. Ubijeni su na licu mestu (zajedno sa episkopom Gorazdom Češkim, kojeg Pravoslavna crkva danas slavi kao mučenika), a stradala su i nedužna sela Lidice i Ležaki, zbog sumnje da su skrivali napadače.
Hajdrihova udova Lina na sudu se nakon Drugog svetskog rata izborila za državnu penziju, jer je pravno gledano bila supruga nemačkog generala koji je poginuo na dužnosti (zakon je zakon, ma koliko neverovatna njegova primena bila).
Imali su četvoro dece: Klaus se rodio 1933, ali je poginuo u saobraćajnoj nesreći kada je imao 10 godina; Hajder se rodio 1934, Silke 1939, a Marta nedugo nakon očeve smrti 1942. godine. Lina je napisala i memoare koji su objavljeni 1976, pod upečatljivim naslovom "Život sa ratnim zločincem". Preudala se i umrla 1985.
Hajdrih je — pored svoje zlikovačke prirode — posedovao gospodarski, aristokratski mentalitet. Poslušnost i poštovanje je zadobijao širenjem straha. Nikada se nije šalio, niti zauzimao drugarski stav. Imao je par prijatelja. Nikome nije verovao, osim Himleru. Vežbao je svakodnevno. Pazio je da mu izgled bude besprekoran, a to je zahtevao i od svojih ljudi. Kažu da je prezirao sistem konc-logora (upravnik Dahaua, Teodor Ajke, za njega je bio "ambiciozni patuljak", a upravnik Aušvica i imenjak poznatijeg Rudolfa Hesa — "neobrazovana džukela").
No, možda o njegovom karakteru ponajbolje svedoči to što je, uprkos čelnikovanju celokupnom bezbednosnom strukturom Trećeg rajha, bio i običan vojnik. Da, dobro ste čuli. Tokom invazije na Poljsku septembra 1939. godine služio je u Vermahtu kao topdžija, a naredne završio kurs za pilota lovačkog aviona.
Postao je kapetan pa major Luftvafea i imao skoro sto misija do 22. juna 1941. (početak Operacije Barbarosa) kada je oboren. Pao je iza neprijateljskih linija, ali je izbegao sve sovjetske patrole i sačekao Nemce koji su tih dana brzo napredovali. Adolf Hitler mu je posle toga zabranio letenje. Smatrao je Hajdriha nezamenjivim, i bio ljut na njega zbog nemara prema sopstvenoj bezbednosti koja ga je koštala života u Pragu.
VIDEO: Šta bi bilo da Srbi nisu rekli NE Hitleru?
(O. Š.)
Povezane vesti
Berlin navodno špijuniranje evroparlamentarca za Kinu nazvao vrlo opasnim
Hitler je imao najveći top u istoriji ratovanja: Razorio je Sevastopolj na Krimu, a onda nestao bez traga
Pala cena električnih automobila u pojedinim evropskim državama: Neka vozila jeftinija za 2.000 evra
Evo kad u Nemačkoj ne smete da uključite klimu ili grejanje u vozilu: Kazne idu do 80 evra
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
INSTAGRAM I DALJE NE RADI SVIM KORISNICIMA Oglasili se iz Mete: Fejsbuk ponovo dostupan
OTROVALA SVEKRVU I SVEKRA PEČURKAMA Pripremila je smrtonosni ručak za rodbinu svog muža: Nekoliko dana kasnije umrla je i tetka
U Dubaiju niču novi NEBODERI tako luksuzni da će vam se zavrteti u glavi - CENA stanova će vas iznenaditi, a evo GDE u Srbiji možete da saznate BAŠ SVE o njima
Земунац Алекса
У то доба, а и данас је то Српска Загранична Зрква, а епископ Горазд је у проглашен за светитеља у Српској Православној Цркви. Зашто је проблем да се напише придев српски?
Podelite komentar
Uh
Samo da sad Srbi:sportisti i obicni ne pocnu da navijaju za ovo.
Podelite komentar