„Događaji u Zagrebu prilikom dolaska osvajača biće najtamnija ljaga na tvojoj istoriji, hrvatski narode“, poručio je Josip Broz Tito aprila 1941. godine

10. aprila 1941. ulicama Zagreba je zavladala masovna histerija i euforija nakon uspostave tzv. NDH. Zagrepčani su Nemce dočekali kao „oslobodioce“. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Nije tajna da je veliki broj Hrvata doživljavao Kraljevinu Jugoslaviju kao oruđe „velikosrpske hegemonije“, zbog čega se i desilo to, da je tokom Aprilskog rata jedan znatan broj pripadnika tog naroda jednostavno odlučio da dezertira, da se preda, da se ne bori, što je dovelo do kolapsa čitave Jugoslovenske kraljevske vojske.

Preporučujemo

Istini za volju, dezertera je moralo biti i među Srbima (jer uvek ima dezertera u svakoj vojsci), ali je odstotak Hrvata koji je bacio oružje sigurno bio daleko veći od uobičajenog. To samo po sebi verovatno nije presudno uticalo na sam ishod rata, jer bi do našeg sloma svakako došlo, ali ga je ova izdaja sa svim elementima pobune na prostoru Banovine Hrvatske, morala bitno ubrzati, pa smo umesto za možda tri ili četiri sedmice, propali za svega jedanaest dana.

Usled raspada Osječke, Vrbaske i Bosanske divizije te povlačenja naše vojske južno od Save, nemačka Druga armija približila se Zagrebu posle samo četiri dana borbi; od većih gradova prethodno je 7. aprila palo Skolje, а 9. Niš i Maribor. Biо je 10. april, dan pre rimokatoličkog Uskrsa.

Zagreb je 10. aprila 1941, u stanju masovne histerije i euforije posle uspostave tzv. NDH, dočekao Nemce kao „oslobodioce“. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Pošto je Vlatko Maček kao vođa najpopularnije partije u Hrvata, Hrvatske seljačke stranke, u dva navrata odbio ponudu Nemaca da formira novu vlast nezavisne hrvatske države (da je to zbilja učinio, ta se tvorevina možda ne bi ni zvala NDH), predstavnici nemačkog ministarstva spoljnih poslova predali su vlast u šake najekstremnijoj i najiskompleksiranijoj struji među hrvatskim nacionalistima tog doba.

Najistaknutiji ustaša u Zagrebu bio je bivši austrougarski pukovnik Slavko Kvaternik, koji je tačno u 13 časova u prisustvu nemačkog poslanika Edmunda Fezenmajera u Banskim dvorima na Markovom trgu proglasio uspostavu tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Četiri sata kasnije preko Radio-Zagreba o tome je proglasom obavestio građanstvo.

Nedugo potom, nemačka vojska je ušla u Zagreb i zatutnjala njegovim ulicama, dočekana od strane oduševljenog mnoštva koje ih je „spasilo“ od braće Srba. Masa je klicala, i bacala cveće na svoje „oslobodioce“. Gebels je zapisao u svom dnevniku: „Slavlje Hrvata je beskrajno“. Ustaški listovi su sutradan pisali: „Srce udara i hoće da probije grudi od oduševljenja“.

Jedinice 2. armije NOVJ ulaze u Zagreb 8. maja 1945. godine. Dočekani su sa mnogo manje oduševljenja nego Nemci četiri godine ranije. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Sigurno je da ćete nam zameriti što to kažemo, ali objektivno postoje neke, uslovno rečeno, olakšavajuće okolnosti u masovnoj histeriji i euforiji tih dana: Hrvati jesu sto godina unazad maštali i radili na stvaranju svoje nezavisne države (premda je nisu imali još od XI veka, reći da su maštali o njoj pre XIX stoleća pogrešno je, jer se moderne nacionalne konstrukcije ne mogu retroaktivno primenjivati); ideja o „velikosrpskoj hegemoniji“, premda nije istinski odgovarala njihovom viđenju stvari, nije baš bila potpuno bez osnova (recimo toliko, da samo jedan premijer kraljevine u međuratnom periodu nije bio Srbin, a i on je bio Slovenac).

Pored toga, stvarna zločinačka priroda nacističkog režima Trećeg rajha nije u tom trenutku bila u potpunosti očigledna Jugoslovenima i tek je nešto kasnije te godine to svima postalo kristalno jasno (pitanje je koliko je Srba 27. marta ustalo protiv Trojnog pakta zbog antifašizma a koliko zbog „braće Engleza i Francuza“ sa kojima smo bili stari saveznici te protiv Nemaca koji su bili neprijatelji u Velikom ratu).

Konačno, nisu svi Zagrepčani dočekali Nemce (kao i obično, većina je ostala kod svojih kuća), niti su svi koji ih jesu dočekali sami bili fašisti, niti su svi bili ustaše, niti su svi nakon toga vršili ili odobravali zločine nad Srbima, niti su svi bili svesni šta se sprema; kolektivna euforija zna da poništi individualnost čoveka i da ga ponese dalje nego što bi on, dok vlada sobom, to želeo.

Defile tenkovskih jedinica NOVJ u Zagrebu maja 1945. godine. Zagrepčani su partizane dočekali sa mnogo manje oduševljenja nego Nemce četiri godine ranije. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Ali sve te „olakšavajuće“ okolnosti su ipak i tada i sada bile u senci onih otežavajućih, koje je možda najbolje sažeo Josip Broz Tito kada je nekoliko dana kasnije na ilegalnom letku Komunističke partije Jugoslavije napisao: „Događaji u Zagrebu prilikom dolaska osvajača biće najtamnija ljaga na tvojoj istoriji, hrvatski narode“.

Ovo su bile proročke reči jednog beskompromisnog antifašiste koji će četiri godine kasnije sa pobedničkog balkona na Trgu bana Jelačića reći Zagrepčanima da su ih ustaše sve vreme lagale da su partizani „prethodnica velikosrpskih tendencija, isto tako kao što su u Beogradu lagali da su partizani, jer im je na čelu Hrvat, prethodnica velikohrvatstva“.

Interesantno je to, što se ova dihotomija u mišljenju Srba i Hrvata pojavila ponovo nakon raspada Jugoslavije i novog kolapsa zdravog razuma: ponovo Srbi misle da je jedini cilj jugoslovenskih komunista bio da unište srpstvo, i ponovo Hrvati misle da im je jedini cilj bio da unište hrvatstvo.

VIDEO: Šta bi se desilo da Srbija nije rekla NE Hitleru

(O. Š.)