Mile Bogdanović: Prvi centarfor Crvene zvezde, prvi predsednik Udruženja estradnih umetnika...

"Đurđevska kišica sitno rosila, devojka kišobran srdito nosila.

Preporučujemo

Zlatna kišice, man' se cure te, već se izlij ti na useve.

Devojka vezuje zelen vinograd, lozu obrezuje za njom momak mlad.

Vrućina je sad, veli momak mlad, u kolebu 'ajdemo u 'lad.

Pripeka, letnji dan, suncem obasjan, devojka suncobran srdito nosila.

Jarko sunašce, man' se cure te, grej nam žito da nam bolje zre.

Mećava, veje sneg, navej'o do' i breg, mlađana Bojana zvala Stojana.

Ozeb'o si ti, zato te zovem, na grudima da te zagrejem." (Marko Nešić)

- Pevajući u jednom restoranu, prilazi mi gost i pita me da li znam da pevam "Đurđevsku kišicu". Ja rekoh da znam. Gost me upita koliko će to da košta. Ja rekoh da ne košta ništa, ali moj kolega iz orkestra reče da košta trista dinara. Gost me upita koliko pesma ima strofa. Ja mu rekoh da ima tri strofe. Gost izvadi sto dinara i reče - evo vam sto dinara, svirajte jednu strofu! - pričao je Mile Bogdanović u radio izdanju Muzičke apoteke.

Miodrag Mile Bogdanović (1923 - 2012) je i karakterni reprezent svog imena: em mio, em drag čovek, em taj najnarodskiji nadimak - Mile.

- Moj otac je iz Petlovače kod Šapca, gde je svaki treći čovek neki Mile. Sem toga, Mile je najopevanije ime u narodnoj muzici. Doduše, i ostali narodi imaju nekog svog Mileta, nacionalnog folklornog reprezenta.

Duboki su Miletovi muzički koreni. Pesmu je nasledio od majke Olge i oca Bojana.

- Izgleda da sam propevao kad sam se rodio, 10. septembra 1923. godine. Pričali mi roditelji da nisam zaplakao pri rođenju, bio sam mirna beba kojoj je bilo važno da spava, jede i peva. Čak su i pokušavali da me iznerviraju da bih pustio poneku suzu. Uzalud!

- Čim sam se upisao u OŠ "Jovan Jovanović Zmaj", odmah sam izdvojen da pevam u horu. Moja učiteljica je bila i profesor muzike, tako da sam dobio pravo usmerenje. Već u 4. razredu osnovne škole, uoči Vidovdana, zapevao sam pred mikrofonom Radio Beograda koji je tada bio u zgradi Akademije nauka. Bila je to pesma "Tiho noći", koja je i dan-danas neizbežna na mojim nastupima.

U Miletovo vreme najraspevanija kuća beše kafana. Šetajući se rodnom Savamalom zastajao je Mile pred kafanama i širio svoj repertoar.

- Gde god se čuje muzika, ja zastanem i slušam. Beograd moje mladosti bio je pun kafana. Vraćajući se iz Treće muške gimnazije, prolazio sam pored nekoliko kafana: "Imperijal", "Stambol kapija", "Negotin". Kad kasnim dva sata, znalo se - zastao Mile da čuje Vuku Šeherović.

Prvi Miletovi javni nastupi počel su u srednjoj školi. Bili su to tada popularni matinei.

- Nezaboravni su nastupi u "Realci", "Trgovačkoj akademiji", "Prvoj, Drugoj, Trećoj i Četvrtoj muškoj gimnaziji", "Tehničkoj školi". Pevao sam zajedno sa Janezom Vrhovcem, slavnim glumcem i šlager pevačem. Tako se i ja pročuh kao solista benda "XYZ", postadoh najpopularniji pevač beogradskih srednjih škola.

Svojim otmenim izgledom ostavljao je utisak salonskog pevača i gospodina. Mile je, međutim, istinski narodski čovek, čovek od terena. Družeći se i pevajući po selima, čuo je i zapamtio neke retke i lepe pesme i doneo ih u radio.

- Tamo gde nije bilo sveće i lampe, ljudi su palili vatre da bi nas videli.

U oslobođenom Beogradu bila je proslava za borce. Na moju sreću upoznah profesora Miodraga Vasiljevića, tadašnjeg šefa odeljenja narodne muzike na Radio Beogradu. Priđe mi čovek i reče da dođem u radio da pevam.

- Odem u Radio Beograd koji je tada bio u Kneza Miloša. Otpevao sam jednu dalmatinsku i jednu makedonsku pesmu, prošao audiciju, a na svetog Nikolu 1944. spiker me najavi - Mile Bogdanović uz Tamburaški orkestar Radio Beograda. Od tog dana sam radio pevač.

Printskrin: Youtube/PGP RTS - Zvanični Kanal

Beogradska, srpska i jugoslovenska estrada svoj nastanak duguju Miletu Bogdanoviću. Još u prvoj polovini 20. veka, zahvaljujući prijateljstvu sa Titom, Mile je došao na ideju da okupi i organizuje svoje kolege muzičare, da im omogući tretman radnih ljudi, rešavanje njihovog umetničkog i socijalnog statusa.

- Razmišljao sam da ja i moje kolege zaslužujemo tretman kao i svi radni ljudi. Okupio sam moje kolege Radojku, Vuleta, Danicu Obrenić, Radmilu Dimić i osnovao Estradno udruženje koje bi obuhvatalo zabavnjake, narodnjake, one koji pevaju ozbiljnu muziku, džez, folklor, balet, govor, ukratko sve estradne delatnike podeljene u sekcije. Bio sam prvi predsednik Udruženja estradnih umetnika i izvođača Srbije.

Teško da i najokoreliji Zvezdaši i najveće žive legende Crvene Zvezde znaju ko je prvi centarfor i osnivač našeg najtrofejnijeg fudbalskog kluba.

- U oslobođenom Beogradu 1944. igrao sam za tim Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije (USAOS) protiv Druge proleterske brigade. Na poluvremenu vodimo sa dva nula, ulazi partizanski oficir i kaže: "Idete na Sremski front ako pobedite Drugu proletersku. Mi namerno skrivimo penale i izgubimo.

- Nisam voleo da gubim, a sem toga, mnogi fudbaleri USAOSA-a bili su sastavljeni od fudbalera Baska, Jugoslavije, Jedinstva i ostalih predratnih klubova. Igrao sam u ekipi sa Severinom Bjelićem, Drenovcem, Rajkom Mitićem. Sine nam ideja da osnujemo klub, da mu damo ime koje neće biti tako dugačko kao ovo ratno. Okupimo se u kafani u Kneza Miloša, odemo u DIF na osnivačku skupštinu i predložimo ime Zvezda. Međutim, supruga našeg ambasadora Radoša Jovanovića Selje javi se za reč i predloži Crvena zvezda.

- Kad je osnovana Crvena Zvezda ja sam radio kao tehničar u Beogradskom vodovodu. Pošto je moja firma osnovala fudbalski klub, ja sam morao da izađem iz Zvezde. Ipak, stigao sam da postignem nekoliko golova za Zvezdu. Tadašnje novine su pisale: "Ako Mile ne popravi rezultat, makar nam popravi raspoloženje".

Mile Bogdanović je po diplomi inženjer građevinarstva. Impresivna je niska Miletovih građevinskih dela.

- Zgrada u kojoj sam stanovao imala je duboko dvorište. Počela je ubrzana izgradnja novih zgrada, što me je kao deteta impresioniralo. Pentrao sam se sa građevincima i tokom igre padnem sa skele i isečem ruku. U bolnici sam se zarekao pred ocem i doktorom da ću da budem građevinski inženjer. Gradevinci su široki ljudi, vide daleko.

- Nekolko predajnika RTS-a na Ovčaru, Crvenom Čotu, Kopaoniku su moje delo. Autor sam prva tri automatska predajnika bez posade u Vršcu, Bačkoj Topoli i na Kosovu. Autor sam prvog srednjetalasnog predajnika Radio Beograda u Zvečki kod Obrenovca koji je slao signal do Austaralije. Moja sreća i sudbina je što sam izabrao građevinarstvo. Taj boravak u prirodi na čistom vazduhu, ta disciplina uma i tela, to pešačenje, produžili su moje sportske i zdrave navike.

Proveo je Mile decenije u Radio Beogradu, a tek u radio izdanju Muzičke apoteke 2008. godine dobio priliku da priča o sebi, o čoveku za mnogo života.

- Sve do 1954. radio pevači su pevali na radiju isključivo uživo i za to primali platu. Velika je odgovornost bila kad se upali crveno svetlo u studiju. I danas se štrecnem na crveno.

(Goran Milošević)