Milorad Marinković, pesnik i policajac: Češće sam koristio mikrofon nego pendrek

"Ako te upita neko šta sam ti bio ja,

Preporučujemo

reci mu prijatelj samo, ne mora sve da zna.

Ne mora svako znati da smo se voleli mi,

ni da su netragom svojim nestali naši sni.

Ako te rastuži nekad umilne pesme glas,

prošetaj stazama starim tamo gde nema nas.

Ljubavi našoj draga gradismo spomenar,

za ljubav dali smo dušo mladosti naše žar."

(Budimir Jovanović - Milorad Marinković)

1985. godine na Diskosovom LP-iju pojavila se pesma "Spomenar", poslednji veliki hit Buce Jovanovića i lična karta Šekija Turkovića.

- To je pesma mog života, posvećena mojoj ljubavi, mojoj supruzi Veri. Bile su to godine kada sam najviše voleo i najviše patio, pisao i pevao. "Spomenar" je trebalo ja da snimim, ali bičevi sudbine su hteli drugačije - kaže pesnik Milorad Mića Marinković.

- Pesma je sasvim slučajno došla u Šekijeve ruke, budući da je meni umrla majka, a Marinko Rokvić odbio i snimio pesme sa drugim autorima. Buca je komponovao pesmu na moje stihove, od reči do reči, jedino što je refrenski deo ostavio za kraj, kao poentu, odnosno četvrtu stofu koja se lepi za treću, bez foršpila. Ne žalim, aminujem sve Bucine stvaralačke vijuge. Uostalom, ispred Buce su i najveće zvezde stajale mirno, kao pred generalom u vojsci.

Sve što je napisao duguje majci i supruzi, večitim inspiracijama svojih pesama. Ima nešto, kaže, i u genima i poreklu, seobama kao sudbini.

- Pitao sam javno, pri jednom službenom susretu, crnogorskog predsednika: "Od kojeg datuma Crnogorci nisu Srbi, i od kojeg datuma Srbi nisu Crnogorci". Ni do danas nisam dobio odgovor. I moji potiču iz Crne Gore, od Mašovih sa Cetinja. Po dolasku u Kosjerić, prezivahu se Mašići, a prva muška glava dobila ime Marinko, po kome su i nastali moji Marinkovići. Rođen sam u selu Makovište na obroncima Povlena, na cvetnoj livadi, dok je moja majka pomagala koscima i sakupljačima sena. Majka me zavila u suknju, pozvala komšinicu Jovanku da me podoji, jer ona mora ići. Imam, u stvari, dve majke, jednu po mleku, jednu po rođenju.

U mojim radio emisijama mogla se čuti najava: "Slušate stihove Milorada Marinkovića, jednog emotivnog policajca".

- Tačno, ja sam češće koristio mikrofon nego pendrek. Proveo sam 32 godine u MUP-u Srbije. Najviše me pamte kao saobraćajnog policajca, na tom čudu od motora, na mom službenom "BMV-u". Naravno, bivalo je i poznatih lica koje sam sustizao na motociklu. Priznajem, bivalo je i drugarskih opomena, bivalo je i privođenja.

- Uporedo sa poslom policajca, bavio sam se pevanjem po kafanama i svadbama, vodio sam koncerte, igrao u folkloru u KUD-u "Jedinstvo". Naročito sam sarađivao sa Žikom Nikolićem, pevačem safetovskog stila, voditeljem i glumcem, uz koga sam učio da pevam i pišem sevdalinke. Kada sam Buci Jovanoviću pokazao stihove pesme "Dva jarana", Buca me pozvao telefonom i odmah primetio da mu miriše na novu sevdalinku. Složio sam se i rekao: "Buco, u ovoj šumi od života, sve ptice pevaju, al' je mnogo teško slavuja naći". Tek što smo završili razgovor, zove me Buca i kaže: "Za devetnaest minuta da si kod mene". Pokucam, uđem unutra, a Safet Isović kod Buce, vežbaju moju pesmu. Imao sam čast da veliki Safet snimi svoju oproštajnu ploču sa mojom pesmom kao vodećom. Nažalost, bio je to i poslednji album Buce Jovanovića.

Mića Marinković je redak pesnik među tekstopiscima. Napisao je stostruko više nego što je snimio.

- Lično se ne slažem sa izrazom tekstopisac, jer pesma nije tekst. Pesma sadrži stihove, a čovek koji je napisao pesmu može se zvati pesnikom i nikako drugačije. Da ne bih ostao samo tekstopisac, ove godine planiram da objavim knjigu mojih pesama, počev od prve koju sam napisao još pre polaska u prvi razred do ovih što se pevaju i onih što ćute u mojim "pametnim" sveskama.

- Tekstopsci su skrajnuti i u medijskom i u autorskom smislu. Pevači, pa i kompozitori, su uvek u prvom planu, a pesnici su negde u tišini i u senci zaborava. Šeki Turković je ko zna koliko puta pričao o "Spomenaru", pominjući da je to Bucina pesma, a ne čuh da je pomenuo i moje ime kao autora stihova. Šaban Šaulić je snimio pesmu "Tebi Rada, meni Šeherzada", potpisao je svojim imenom i prezimenom, a radi se o čistom plagijatu Bucine kompozicije i mojih stihova "Hajde brate, hajde da idemo" koju je snimio Cvele Radovanović. Nisam preduzimao sudske korake u smislu zaštite mojih autorskih prava. Tešim se stihovima Brane Crnčevića: "Moj živote, cvete sred bunjišta, ti i ja smo doživeli ništa. Eh, živote budi iznad reči, ne daj pesmi da peva a kleči".

Napisao je Mića desetine lepih pesama za zvezde u unikate narodne muzike: "Spomenar", "Medaljon", "Ljubomora", "Ti me voliš" (Šeki Turković), "Dva jarana" (Safet Isović), "Hajde brate, hajde da idemo" (Cvele Radovanović), "Hajde Sale, hajde da idemo" (Šaban Šaulić), "Dva jarana, dva drugara" (Žika Nikolić), "Oj, livado, daleko od grada" (Zoran Popović)...

- Znao sam u veselom raspoloženju da napišem tužnu pesmu, znao sam u tužnom raspoloženju da napišem veselu pesmu. Da se razumemo, ja sam sve svoje pesme pisao za moju ljubav, moju pokojnu suprugu Veru, a posrećilo se nekim drugim da ih komponuju, otpevaju i proslave. Napisao sam Veri i stihove u koje je uplela pramen svoje plave kose:

"Vera, znam da si uvek bila Vera,

čak i kad si prolazila kroz moju samoću...

Znam da si volela mene, mene ranjenog kera,

što nisam znao šta hoću...

A ja sam želeo, a ja sam žudio, iz dlana ljubav da ti lajem...

AV... AV...

Vera, veruj u sunce i kad ne sija,

eto blagoslova da verujem i ja...

Radostan što mogu kraj tebe da dišem,

a srećan što mogu pesme da ti pišem."

(Telegraf.rs)