60. rođendan Ace Ilića: "Ja sam sporogoreća varijanta, tinjam i trajem"

"Radio si oče, radio, život ti je leđa savio,

umoran si dolazio kući, ljuljo me na krilu tepajući.

Preporučujemo

A u teškim danima prepunim gorčine,

govorio si osvetlaj mi obraz sine.

Oče, moj veliki oče, ti od rođenja težak život poče,

da bih ja uživao život svoj, hvala ti roditelju moj.

Popiti poneku znao si, dinar neki zato dao si,

ljudski je to, trebo si i više, kućani to i ne osetiše.

Imadoh od koga učiti, časno i pošteno živeti,

od rada ti otvrdnuše ruke, radiše da ne znam šta su muke."

(Predrag Vuković Vukas)

Ovo je prvi večiti hit iz opusa Aleksandra Ace Ilića, jedna od najemitovanijih pesama u željama i čestitkama svih vremena, dečački iskrena posveta ocu.

- To je jedna od mojih najboljih pesama. Na kraju krajeva, i ta najtananija ljudska osećanja zavređuju da budu opevana. Mislim da ljudi prepoznaju tu iskrenost kojom sam doneo pesmu - kaže Aca Ilić.

- Vežbao sam mesecima pre snimanja, na dikciji, na izgovoru, na svakom tonu. A onda mi zakazaše termin od osam ujutro do jedan popodne. Tek sam ustao, a moram u studio. Kad sam ušao u čuvenu "Peticu", ostalo mi je samo da prospem malo emocije. Tada nije bilo sprava za peglanje glasa, ono što si otpevao - to je. Naravno, imao sam i vrhunske producente: Vukasa, Peru Gakovića, Tahira Durkalića, kojima nijedan ton nije mogao da promakne. Da sam dobio neki večernji termin, možda bih zvučao još bolje. Pričale mi starije kolege, podmitiš čuvara i pevaš do ujutru.

Narodnu muziku je zavoleo bukvalno u svojoj kući. Školovao se za pravnika, a opredelio za pevača.

- Moj otac je bio uvaženi građanin Gornjeg Milanovca, poznati stomatolog, kum sa Nedeljkom Bilkićem i veliki prijatelj sa Novicom Negovanovićem. Kuća nam se orila od muzike i muzičara, naročito kad Nole uzme harmoniku a Neđo zapeva. Ja onako mali sve to snimam, i malo-pomalo zavoleh i muziku i taj njihov način života. Upisao sam pravo, ali sam na vreme uvideo da nije za mene. Voleo sam život pun izazova, nisam čovek koji ide utabanim stazama.

A onda je usledila i prva prava audicija i prva potvrda kvaliteta kod hitmejkera Predraga Vukovića Vukasa.

- Ja sam znao da imam kvalitet, ali neko merodavan je to morao da potvrdi. Kad sam dogurao do dvadeset druge, kažem mom ocu da odemo kod Vukasa. Vukas nas primi, sedne za klavir i zatraži da otpevam "Odvedi me druže pod prozore njene", ali samo iz intonacije Zorana Jovanovića. Nisam stigao ni do refrena, Vukas me prekine i kaže: "Bićeš pevač".

Imao je Aca pevačkih iskustava i pre ulaska u studio. Kalio se na sevdahu i Šumadiji, uz ono čuveno: "Ajde jednu dvojčicu".

- Imao sam ja i svoj orkestar u Čačku, zvao se "Kumovi". Tri godine smo radili svadbice, maturske večeri. A onda me pozvao Sveta Pajić da sa njegovom ekipom pevam u Slancima, Velikom Selu, Vrčinu, Begaljici i ostalim selima u okolini Beograda. Tu sam upoznao i pevačke asove poput Zorana Jovanovića, Radeta Petrovića, Sneže Đurišić, Radiše Uroševića, od kojih sam krao zanat, od svakog pomalo, pa sam dosta i naučio. Imao sam 20-ak godina, izgarao sam za svaki ton, a novac je bio negde daleko.

- Naravno, učio sam i od mojih Milanovčana, mojih lokalnih legendi: Borisa Lazovića, Zorana Radojčića, Bude i Pere, Caneta, Goranca... Početkom ovog veka na jednom našem lokalnom radiju birali su najboljeg pevača u Gornjem Milanovcu. Ja sam zauzeo odlično sedmo mesto.

Aleksandar Aca Ilić - divan spoj setnih pesama i napadačkih visina. Aca je pevač lirskog senzibila i safetovske snage.

- Ja imam tu energiju napadačku koju volim i kod drugih pevača. S druge strane, samo iz velike sete rađaju se i veliki hitovi. Na mom prvom albumu snimio sam pesmu "Ruže dođu, ruže prođu", koja svojom setnom porukom tek u 21. veku osvaja slušaoce. I na kasnijim albumima, skoro na svakom, imam makar po dve slušane pesme, i još makar dve koje će se tek slušati.

- Nikad neću zaboraviti 1984. godinu i pripremu za koncert u Novom Sadu. Dolazim sat vremena ranije i čekamo autobus ispred "Manježa". Ide veliki Safet, ja mu priđem, nazovem dobar dan, a Sajo me pogleda i veli: "Iliću, dobro pjevaš". Odsekle su mi se noge od sreće, ali sam smogao snage da otrčim do recepcije na Slaviji i da javim ocu kako me je Safet pohvalio.

U diskografiji važi pravilo da je za pevače koji naprave uspeh sa prvencem još važniji drugi album. Ili se penješ uvis ili padaš.

- Imao sam sreću da na drugom albumu snimim "Ana mi je rekla", pesmu koja ima i tog zabavnjačkog šmeka, a može da da se peva i sa Narodnim orkestrom. Vukas i Laza Ristovski su na tom albumu promovisali moderniji zvuk, što sam praktikovao i na ostalim izdanjima.

Već na svom trećem albumu iz 1985. Aca Ilić snima "Ne daj se generacijo", svoj najveći hit, pesmu za sva vremena i sve generacije. Tom pesmom je otvorio vrata svih medija i svih veselja.

- Tom pesmom sam ušao u prvu ligu, ostavio nešto što će se pevati i posle mene. Slušam kako se neke kolege hvale i gađaju brojkama i hitovima. Ali, kad uzmeš i rezimiraš šta je ostalo, šta se stvarno peva, to je jako malo, pa čak i kod onih koji su snimili "hiljadu" pesama. Veliki je uspeh kad posle svega ostane i jedna pesma po kojoj te znaju i pamte.

- Iako je danas radio kao medij izgubio trku sa televiziiom i internetom, radio je izuzetno bitan za muziku. Pa gde će muzika da se sluša, ako ne na radiju? Svestan sam da je ovo vreme televizije, televizija pravi popularnost, ali radio pravi hit.

Za razliku od mnogih iz svoje generacije koji su veoma negativno raspoloženi prema svemu što je mlado i novo, Aca se nije namćorisao i sa gospodskom lakoćom podnosi uspeh kolega.

- Danas je lakše postati popularan. Ako imaš kvalitet, uz ovakvu podršku medija, za godinu dana si završio posao. U moje vreme se mnogo teže i sporije sticala popularnost, ali smo imali daleko veću autorsku ponudu i veće tržište. Nimalo nisam ljubomoran na mlađe kolege, greota je zavideti mladosti.

I pored desetina hitova trajne umetničke i komercijalne vrednosti i isto toliko pesama koje čekaju svoje vaskrsnuće, poštovanje koje uživa od strane publike i kolega stavlja ispred popularnosti.

- Imam sreću da za pare radim nešto što bih radio i džabe. Plašim se da ogromna većina današnjih klinaca počinje da peva isključivo zbog novca. Mislim da muzika mora da se voli, mora negde u srcu da se nosi. Obišao sam dobar deo sveta, sprijateljio se sa mnogo ljudi, postao uvažen kolega i pevač. Popularnist je nešto što bude i prođe, a to poštovanje ostaje, to je veće bogatstvo od svih para. Ovo je ono što sam hteo, sporogoreća varijanta - da tinjam i trajem.

- Nošen pesmom doleteo sam i u Sidnej na doček Nove godine na plus 40. Ja navikao na sneg, kamin i sanke, nabacio odelo, košulju, kravatu, a tamo svi plivaju u pivu, u šorcevima i majicama na bretele. Ja krenem da pevam, i posle pola sata, pobegoh da se presvučem u farmerke i majicu. Kad sam se probudio, 1. januara 2006, javljaju lokalni mediji - 49 stepeni, rekord veka.

Poželeh da dođem u Beograd da legnem u sneg i da se valjam.

(Telegraf.rs)