Miljko Vitezović o izvornosti i trubačima: "Učim slušanjem i ćutanjem" (PLEJLISTA)

"Kosjer te je stari osnovao, kad je stigo čak iz Crne Gore,

Preporučujemo

po njemu ti narod ime dao i gradio svoje tople dvore.

Rasti, cvetaj, varoši malena, da te vidim sa vrha Povlena,

ime tvoje do zvezda ću dići, rodni kraju, moji Kosjerići.

Povlen, Maljen i Jelova gora, i okolna brda što se zlate,

gaje momke tvrđe od mramora i devojke, crnke umiljate.

Bistri Skrapež kroz tebe žubori, svakom zorom zablista od rose,

mladalačka pesma svud se ori u gradiću ispod Crnokose."

(Miljko Vitezović - Sebastijan Jovanović)

Ovo je Miljkova pesma i Miljkov dug prema rodnom kraju, zavičajna himna svih Kosjeraca ovog sveta.

- Ja sam pevač u službi svoga naroda. Osećao sam potrebu da se odužim svojim precima i zemljacima, tom našem davnom pretku Antoniju Kosjeru, da opevam narod iz koga sam potekao. Pesma je ostala da živi, i u Kosjeriću i svuda gde ima Kosjeraca - kaže ponosni Kosjerac Miljko Vitezović, istaknuti estradni umetnik.

- Znam ko sam, čiji sam i odakle sam. Gene sam povukao na babu Jagodu, a moj otac je žarko želeo da svira trubu. Uzeo je vola i odveo da ga zameni za trubu!

Iako je odrastao u familiji mudraca i trubača (Milovan Vitezović je jedan od najumnijih Srba, Radojko Vitezović je višestruki šampion Guče), Miljko se nije latio trube nego harmonike.

- Svirao sam harmoniku, učio sam kod Mije i Ace Krnjevca, imao sam svoj orkestar, putovao po svetu, skućio se, podizao porodicu. Jednostavno, diskografija je bila u nekom drugom i trećem planu.

I pored petnaestak snimljenih albuma, desetina onarođenih pesama, Miljko je daleko od očiju rijaliti Srbije. Izgleda da je na vreme shvatio koliko je tesno zvezdano nebo.

- Porodičan sam čovek i nemam problema sa tim zvezdanim mukama. Što se diskografsko-estradne karijere tiče, važno mi je da trajem, tu negde u sredini. Reče mi moj deda: "Sine, sve što je u sredini to je i najslađe. I kod lubenice je najslađe srce, a koru jedu i svinje".

- Dosta vremena provodim i u patikama i trenerkama, naročito na Tamišu, dok pecam. Dobijem lepu boju, a uveče uz kreket žaba i mesečinu, sine i poneka nova pesma. Kad nabacim odelo, prijatelji me vide kao predsedničkog kandidata. A meni najlepše u narodnoj nošnji, mogao bih i da spavam u njoj.

Još na prvim albumima postao je sam svoj majstor - kompozitor, aranžer, pevač, tekstopisac, pedagog.

Foto: Promo

- Od mog slavnog rođaka Milovana Vitezovića naučih da ne arčim papir. Pesma se ili dogodi ili ne dogodi. Meni se dogodi i tekst i melodija u jednom trenu, a moje je samo da zapišem. Naravno, snimao sam i na tekstove mojih saradnika. Reče jednom Tozovac: "Ako potpisujem samo sebe, neće niko da me zove".

- Preporučujem mlađim kolegama da se ne zameraju sa konobarom i sa novinarom. Konobar i sa jednom kafom može svašta da uradi, a novinarska se ne demantuje.

Miljkova izvornost je iskonska. 1990. godine snimio je album sa desetak izvornih narodnih pesama ("Tan, Tankosava", "Šta to radiš Maro", "Tri livade, nigde lada nema", "Višnjičica rod rodila", "U livadi pod jasenom", "Gde ćeš biti lepa Kejo", "Kreće se lađa francuska", "Tekla voda Tekelija", "Noć, tamna noć") sa trubačima Miće Petrovića i dobio status estradnog, a kasnije i istaknutog estradnog umetnika.

- Truba je moj teren, osetio je to i legendarni aranžer Dragan Knežević. Podržao je i mene i Mićine trubače, tako da smo snimili nekoliko trubačkih albuma. Zamislite tu buku, šta znači petnaestak trubača dovesti pod konac, doboš, bubanj, bas, i pored sveg toga otpevati tačno. Zato me Dragan Knežević i upita na snimanju: "Čuješ li sebe?"

Miljkova čestitost i vaspitanje ne uklapaju se u estradnu zavist i sujetu. Mnogi muzički unikati bili bi zaboravljeni od strane estradnih udruženja da ne beše Miljkovog sećanja i glasa.

- Učio sam od najvećih majstora: Mije Krnjevca, Miće Petrovića, Dragana Kneževića, Tomice Miljića, Zlaje Stevanovića, Žarka Vukašinovića, Dobrice Vasića... Sve što znam naučio sam slušanjem. Imam svoje mišljenje, a ne ulazim u sukob mišljenja, niti idem po tuđe mišljenje. Učim ćutanjem.

- Imam dva idola, koji nemaju veze sa muzikom - knjaza Miloša Obrenovića i Teslu. Bez njih ne bi bilo ni Srbije ni sveta koji ovako sija. Te ljude u tom vremenu nisu shvatali, a danas ih slave.

(Goran Milošević)