Hoki na Bontonu: Od nepismenog čobanina do narodnjačkog čupavca i vlasnika najvećeg hita

Foto: Promo

"Voljelo se dvoje mladih, kao njihovi strari živjeli su,

Preporučujemo

na dvije obale rijeke, jer dvije su to vjere neke.

Voljeli se, a nisu ni znali da ljudi što sa njima žive,

za ljubav njih dvoje krive.

Miljacka još uvijek bolna teče, sa sobom tugu nosi,

al' sjećanje na ovu priču boli, jer na njenom mostu

je umro neko kome su zabranili da voli.

Eh, da su mogli znati da će im ljudi ljubav braniti,

sve bi drugačije bilo, ne bi se glasno zvali moje milo,

ne bi se tijelo uz tijelo, mrtvo, u zagrljaj večni slilo.

A ljudi koji tu žive, ko zna od kada, možda su živi,

a možda i nisu krivi, a možda i ne znaju da sreća ne može da vlada,

tamo gde ljubav strada.

Oj, Miljacko, to tako ne mere! Da se sude ljudi jer nisu iste vjere.

Zato, Miljacko, rijeko mola mila, teci ma koliko bolna bila,

vijekovima nosi priču ovu o Goranu i Amiri,

reci ljudima da nikad, nikad, nikad, ne sude one koji znaju da vole."

(Hašim Kučuk Hoki - Vukašin Nikolić)

Ovu antiratnu poemu u trajanju od deset minuta snimio je Hašim Kučuk Hoki (1946 - 2002) na svom povratku iz Amerike. Ratne rane su bile sveže, a Hoki željan publike.

- 1993. u Sarajevu, u jeku najkrvavijeg rata, prekinuta je ljubav Amire i Gorana. Dvoje klinaca voleli se od detinjstva, roditelji i u toku rata ostali prijatelji, baš kao i pre rata. Odluče da deca nekako izađu iz Sarajeva, uz dogovor obeju strana da obustve neprijateljstvo dok njih dvoje pređu drveni most. Kad su bili na sredini mosta, pokošeni su rafalima, potpuno nebitno sa koje strane. Sahranjeni su u parku na Vracama, zagrljeni u istom grobu - pričao je Hašim Kučuk Hoki u mojoj emisiji na Bonton radiju, novembra 1998.

Vratio se Hoki iz Amerike sa nekim novim pesmama i bolnim ranama zbog raspada Juge. U Ameriku je otišao kao jugoslovenska zvezda, a vratio se kao socijlni slučaj.

- Dozvolio sam sebi da snimim prvi CD u životu, posle tridesetak malh i nekoliko velikih ploča. Zadržao sam prepoznatljiv stil, samo u modernijem aranžmanu. Ako ništa drugo, zadržao sam dužinu mojih pesama. I ove nove traju između osam i deset minuta, tri minuta je za mene intermeco. Vodeća pesma na CD-u je "Volio sam samo jednom". Melodijski je slična "Pijem da je zaboravim", a na mene uopšte ne liči. Ja sam voleo mnogo puta.

Bilo je to veče slušateljki, veče ljubavnih poruka i ponuda. Mnoge slušateljke tištilo je šta se krilo ispod Hokijevih tamnih naočara i duge kose.

- Krile su se moje plave oči i jedna neobuzdana priroda. Tri moje supruge su se zvale Rada. Ja sam voleo do kraja, uvek mi je bilo malo. Voleo sam da produžim ugođaj, i u zivotu i u pesmi. Primetiše moje kolege - dok Hoki otpeva jednu, mi završimo tri pesme.

Dok su drugi snimali ploče i pravili karijeru, Hoki se venčavao i razvodio, venčavao a nije razvodio, stvorio decu, neke nove male "Titiće".

- U međuvremenu su presnimili skoro sve moje hitove ("Pijem da je zaboravim", "Pevaj prijatelju", "Gledaj me u oči", "Nema te više Alija"), a niko me nije pitao. Trebalo je samo jedan telefonski poziv. Malo sam ljut, neću da ih tužim, ali ću ih zamoliti da to više ne rade.

I na novim pesmama izbegao je Hoki taj istočnjački melos, tu preku potrebu uvoza stranih arija.

- U Srbiji je više počelo da se arlauče nego u Teheranu i Istanbulu. Razočaran sam muzičkim urednicima u diskografiji i u medijima. Vi sa radija ste najveći krivci što puštate takve pesme, vi plasirate finalni proizvod u etar.

- Dvadeset godina me nije bilo na sceni, osećam se kao početnik. Zadnjih nekoliko godina svog života provodim u Novom Sadu i Sakulama. Sviđa mi se taj ravničarski stil života, narod je fin. Novi Sad ima tu širinu. To je prava metropola za bosanske kasabe.

Hoki je jedan od prvih pevača modernog folka. Umesto livada, šljivika, vodenica, ljubavnih kukumavki, pevao je čistu poeziju i ljubavne nemire. Snimao je stihove Zmaja, Đure, Desanke, Dučića, Šantića, Rakića.

- Tim pesničkim velikanima planirao sam da podignem spomenik na Kalemegdanu. Ali, sve se promenilo. Žalim za Jugom, najlepšom zemljom na svetu, sa najlepšim ženama i najlepšim mirom na svetu. Ja sam od nepismenog čobanina iz Fojnice dogurao do najmlađeg mujezina u Jugi i vlasnika najvećeg hita. Sa crvenim pasošem obiđoh sve meridijane, a ovi nas zatvoriše u ove balkanske jazbine. Nadam se da će naša deca i unuci imati makar delić one slobode koju smo mi imali.

(Telegraf.rs)