Sećanje na Momu Nikolića, najmlađeg od "Osam tamburaša": "Raširio sam se od emocija i nostalgije"

Foto: Promo

"Jedan stari kontrabas,

izgubio dobar glas,

Preporučujemo

obiš'o je sve kafane,

sve bircuze i me'ane.

Lutao je svud po svetu,

i po kiši i po snegu,

veselio mnoge snaše,

kartaroše i birtaše.

Svirali ga begešari,

nekad mladi, nekad stari,

sipali su u njeg' vina,

špricer, piva i rakije.

A begeš k'o svaki begeš,

samo svira i tuguje.

Ali jedan bački Cigan,

Crni Steva iz Sibaša,

uz'o begeš pod svoj ajer,

naglanc'o ga k'o fijaker.

Skinuo mu staru žicu,

promenio kobilicu,

namaz'o mu sve čivije,

pa se begeš samo smije.

Pa šta vam je ljudi moji,

to je begeš bog bogova.

Još kad dođe u ruke prave,

dobre su i žice stare.

I sad Steva čuva begeš,

miluje ga k'o devojku.

Još kad neko šale radi,

metne banku ili stotku.

Pa da vidiš moj derane,

svira begeš dok ne svane."

(Zvonko Bogdan)

Ovako je legendarni Zvonko Bogdan ovekovečio plemenitu lozu Crnog Steve iz Silbaša i "Osam tamburaša Janike Balaža". Ovo je sećanje na Momčila Momu Nikolića, najmlađeg od "Osam tamburaša" koji je pre nekoliko dana preminuo u 70. godini.

- Moj otac je baš taj čuveni kontrabasista Stevan Nikolić, Crni Steva iz Silbaša. Moji Nikolićii su dali četiri generacije tamburaške. Otac me zadojio mnogim instrumentima, zato me i prozvaše multiinstrumentalista - pričao je Moma Nikolić u Muzičkoj apoteci.

- U romskim kućama u ravnici, u našim čuvenim čergama, za Božić smo pijukali i po slami i po brojnim instrumentima (primovi, tambure, violine, kontrabas). Verovalo se - na koji instrument stavimo ruku, taj će nam biti suđen. Za mene kažu da sam se raširio, stavio ruke na prim i basprim, a glavom zaspao na kontrabasu.

Moma Nikolić je istinski virtuoz na svemu što na tamburu liči, odnosno na nekoliko žičanih instrumenata.

- Svirao sam sve žičane instrumente, a tamburu zavoleh k'o devojku. Dok su naše majke i bake spremale paprikaš i čorbe, okupe se tamburaši iz čergi i polako sviraju.

- Tako je počinjalo naše romsko prelo, tako sam i ja zakoračio na moju prvu pozornicu. Dogurah do primaša, ili kako u Hrvatskoj kažu "bisernice". Jer, kad je majstor Janika svirao, iz instrumenta je izvlačio bisere.

- Dadoh tamburi više nego svojim bližnjim, a tambura mi uzvrati, proširi mi vidike i gabarite. Raširio sam se od emocije i nostalgije. Ja sam kao moja Vojvodina - široka i pitoma.

Punih dvadesetak godina, od '69. do '88, proveo je Moma u Velikom tamburaškom orkestru Radio Novog Sada. Prošao je sve stepenice - od pripravnika na tamburi do koncertnog soliste.

- Ušao sam u Tamburaški orkestar umesto tragično nastradalog Savice Vukosavljeva. Došao sam kao zamena, prvo sam svirao čelo, učio scenski nastup, manire, skidao repertoar.

- Janika nas je naučio da volimo tamburu i muziku, a još više goste kojima sviramo, da im se predamo do kraja. Dirigovao je svakim svojim pokretom, gestom, grimasom, osmehom. Zato smo ga tako nepogrešivo pratili.

- S druge strane, Janikini tamburaši su krenuli u svet, pratili našu divu Oliveru Katarinu u kultnom filmu "Skupljači perja". Tako je počela evropska odiseja naših tamburaša u Pariskoj Olimpiji. Plakao sam kao malo dete kad me je Olivera pozvala na svoj solistički koncert u Sava centru.

Proveo je Moma tri decenije u Americi i Kanadi. Svojom svirkom i tamburom pronosio je duh Vojvodine, sve do Holivuda i Bele Kuće.

- Moj centar sveta je, ipak, Petrovaradinska tvrđava. U tom našem "Zlatnom salonu" svirali smo britanskoj kraljici, Elizabeti Tejlor, Ričardu Bartonu, Sofiji Loren, Bertu Lankasteru, Titu.

- Nikad neću zaboraviti scenu kad smo ispraćali englesku kraljicu. Velika dama na odlasku pruža ruku za rukoljub, a Janika joj samo ispruži ruku, rutinski se rukova i nastavi da svira.

Svirao je Moma na brojnim pločama Zvonka Bogdana i Olivere Katarine, pratio na koncertima Radeta Šerbedžiju i ostale velikane. Pratio je Moma i neke nove trendove na tamburi, osluškivao talente, nadao se nekom novom Janiki Balažu (pravo ime Jovan), Stevi Nikoliću, Stevanu Pišti Kormanjošu, Čiči Sladiću, Jovanu Koronježu, Todoru Familiću, Joški Kovaču...

- Muzika se danas drugačije poima i sluša, ali tambura je ostala jedna dama koja prati trendove. Samo tambura može i ove moderne da tako otmeno kultiviše u vode evergrina i da im udahne večnost.

- Odmetnula se tambura i u neke druge žanrove, a čista Vojvodina se čuje u još ponekom bircuzu, onako spontano i divlje. Mi smo sa čika Janikom svirali programski muziku: uvertire, ciganske potpurije, romanse, starogradske, operete, klasiku, svetsku muziku. Dok gosti tiho razgovaraju i ručaju, mi sviramo tek toliko da ne smetamo. A kad budemo primećeni, onda kreću i porudžbine.

Moma Nikollić je istinski ambasador tambure u svetu, dobitnik prestižne "Američko-kanadske nacionalne muzičke nagrade za očuvanje muzičkih tradicija". Svirao je ljudima svih vrsta, karaktera i boja, držeći se saveta svog slavnog oca Crnog Steve iz Silbaša: "Što si čuo - nisi čuo, što si video - nisi video."

- Drago ni je da je moja misija prepoznata, i "tamo daleko". Lepo je bilo primiti takvu nagradu u ime svih onih tamburaša kojih više nema.

Nema više ni Mome, najmlađeg od "Osam tamburaša s Petrovaradina".

(Goran Milošević)