"Trudili smo se da preživimo. Ćutiš, gledaš, nadaš se da neće baš tebi..." Glumci o najjezivijim momentima i traumama iz vremena bombardovanja pre 20 godina (VIDEO)

Miodrag Radonjić (30), Miloš Biković (31) i Aleksandar Srećković Kubura (45) ispričali su nam svoja iskustva iz 1999. godine, vremena kada je SR Jugoslavija bila bombardovana od strane NATO-a, a čija dvadesetogodišnjica se navršava danas, 24. marta.

- Jedno vreme smo bili u Jugoslaviji. A onda se nešto desilo da sam se sklonio kod dede u kuću na Zvezdari, pošto je on imao kuću, a mi smo živeli u zgradi, pa je bilo logično da ne budemo u zgradama nego u kućama. Išli smo tada u kuću da bismo mogli da pobegnemo u podrum. Posle jedno mesec dana bombardovanja, pogodili su kasarnu na Zvezdari i ja sam doživeo jednu traumu. Sakrio sam se bio pod sto i nisam hteo da govorim, i tako dalje... Onda su moji roditelji mene i brata poslali kod tetke u Grčku. Tako da sam drugi deo rata proveo u Grčkoj. Tada sam progovorio grčki i pritom sam završio treći razred osnovne škole tamo. I, što je najveća ironija, družio sam se sa Albancima, imam tamo par drugara iz tog vremena. To je isto divno, da ta nacionalnost ne utiče na međuljudske odnose - rekao nam je Miodrag.

Preporučujemo

-  Ja sam bio u Beogradu kada je počelo bombardovanje. Sećam se da je bila ta neizvesnost, strah... Taj zvuk vazdušne opasnosti koji je negde urezan ostao svima nama u kolektivnom sećanju. Za mene je to bilo onako jedno vreme neizvesnosti i straha, ali i vreme solidarnosti i ljudske zbliženosti koja nam je pomogla da prođemo kroz te momente - rekao nam je Biković.

- Živeli smo, igrali smo predstave koliko smo mogli. Trudili smo se da preživimo svaki dan, trudili smo se i kao glumci i kao teatri koji su radili u određenoj meri koliko su mogli, prosto ljudima da olakšamo te trenutke. Da bar na sat ili dva ne razmišljaju šta se dešava iznad njihovih glava. Dešavalo nam se da krenu sirene tokom predstave, uglavnom ljudi nisu izlazili. Dešavalo nam se da igramo pod svećama, jer nije bilo struje... U Ateljeu je na maloj sceni bilo sklonište okolnih zgrada. Ljudi su preko dana tu na sceni sa dušecima, onda sklone samo dušeke, sednu sa strane, mi onda igramo predstavu... Karte nisu postojale i nije bilo potrebe za tim. Prosto su ljudi preko nas (ko je uspeo da dođe do pozorišta) bežali od svega toga, a i mi zajedno. A ovo preko dana...ćutiš, gledaš šta se oko tebe dešava i nadaš se da neće baš tebi na glavu da padne - rekao nam je Kubura.

(Telegraf.rs)