Priča o Tomi Zdravkoviću i devojčici sa ružama i danas se prepričava Skadarlijom

Toma Zdravković / Prinstkrin: Youtube

Danas, 30. septembra, punih je 29 godina od smrti neponovljivog boema Tome Zdravkovića, koji je ostavio neizbrisiv trag na muzičkoj sceni. Pevač čije pesme nemaju vek trajanja. Čije pesme pevaju sve generacije, čije stihove napamet zna i staro i mlado. I tako decenijama unazad. A pevaće se još godinama, to je sigurno.

Preporučujemo

Njegov glas odisao je tugom, obeležio je na poseban način muzičku scenu i kompletnu narodnu muziku u bivšoj Jugoslaviji. Kafanu je obožavao, živeo je boemski život, a novac ga nikada nije privlačio.

Tomu su pratile razne priče i dogodovštine. Ispričane i neispričane. U svom bogatom životu stekao je razna iskustva, a ljubav prema muzici i kafani nikada nije krio. Kafanu je opevao u svojim pesmama, onim večitim pesmama koje su lek i emocija, i koje i danas žive. Nema kafane širom Jugoslavije u kojoj nije zapevao i nema onog ko nije voleo da sluša njegov glas.

Pevač, umetnik, džentlmen, šarmer, kavaljer, čovek, boem, kockar, ljubavnik, heroj, lutalica, kralj kafane...uvek svoj. To je bio Toma Zdravković.

Na pomen njegovog imena ni danas niko ne ostaje ravnodušan i o njemu se govori sa iskrenim emocijama.

Kažu: Sve je prolazno, ali on ne

Ostale su pesme da žive posle njega. I žive, 29 godina kasnije. Tekstove za svoje pesme najčešće je pisao sam, u kafani. I uglavnom su bili autobiografski. Pevao je o neuzvraćenim ljubavima i patnjama. Nikada sebe nije zvao zvezdom.

Pre svega, bio je čovek. Tome svedoči i jedna priča, u moru njih koje postoje, a koja je možda i najveći svedok njegovog velikog srca i dobre duše.

Ispričao ju je harmonikaš Zlatko Krstić.

Priča koja govori o velikom srcu Tome Zdravkovića

- Negde osamdesetih godina svirao sam sa svojim orkestrom "Zlajini drugari" svadbu jednom Dorćolcu u "Velikoj Skadarliji" kod Srbe. Mladoženjina želja je bila da mu peva Toma Zdravković. "Kralj" je po običaju bio na visini očekivanja. Glasom i čuvenim šarmom fascinirao je sve, pa je uz obode bašte bilo više slušalaca, nego na svadbi.

- Kada je svadba završena, Toma i ja smo krenuli uz kaldrmu lagano, jer sam ja nosio kofer sa harmonikom. Negde kod kafane "Tri šešira" iznenadi nas pravi proletnji pljusak. Sklonili smo se u baštu dok kiša ne mine. Tu ispod strehe je stajala mala cigančica s velikom korpom punom ruža.

Toma je znao i upita je:

- Je li, Zorice, kako si noćas prošla?

- Loše je bilo, mnogo loše, Tomo. Ali, veče mi je i pored lošeg pazara bilo prelepo. Slušala sam te kako si pevao i zadovoljna sam.

- Toma je iz džepa izvadio novac i bez reči ga prosledio u njenu kecelju. Zorica mu je uzvratila jednom lepom ružom. Pravo iznenađenje je tek sledilo.

- Kad smo, nakon što je kiša prestala, izašli iz Skadarlije, a pošto smo se rastajali jer smo išli u dva različita pravca, Toma mi reče: "E, majstore, daj mi 100 kinti za taksi".

- Tek tad sam shvatio da je maloj Zorici dao čitav honorar od 700 maraka! On se nije dao iznenaditi. Pogledao me i rekao: "Njoj su pare potrebnije, a i ova ruža, veruj mi, više vredi od bilo kojih para.

- Kad se Toma preselio na neko lepše mesto, svirao sam negde u Švajcarskoj. Žao mi je, nisam mogao biti na poslednjem ispraćaju najvećem boemu koji je šetao ovim prostorima. Moj gitarista mi je kasnije pričao. Na sahrani je dominirao jedan veliki venac od prirodnih ruža na kojem je pisalo: "Tomo, moje detinjstvo te žali", a donela ga je, tada već devojka, lepa cigančica Zorica...

Nikad neće biti zaboravljen, kao ni njegove pesme

Toma Zdravković rođen je 20. novembra 1938. godine u selu Pečenjevce, kod Leskovca.

U aprilu 1991. godine, na vrhuncu slave, posle albuma "Kafana je moja sudbina", bolest ga je prikovala za postelju na VMA u Beogradu.

Sedamnaest godina trajala je njegova borba sa kancerom prostate. Preminuo je 30. septembra 1991. godine.

Ali, legenda o najvećem boemu i njegovim pesmama koje pevaju i najskrivenije emocije iz njegovog života - i dalje živi. I živeće zauvek, jer - jedan je Toma Zdravković.

(Telegraf.rs)