64. rođendan maestra Mirka Kodića: "Čuo sam mnogo puta - odsviraj mi nešto solo da mi bude bolje"

Foto: Promo, Pixabay

U Mirkovom rodnom Jasenovu kod Despotovca harmonika ima dugu tradiciju. Resavski kraj je iznedrio mnogo vrhunskih harmonikaša.

Preporučujemo

- Harmonika je bila moja prva igračka, ja nisam ni imao drugu igračku. Rvao sam se sa harmonikom, bila je mnogo teža od mene kad sam je zavoleo. S obzirom da je moj otac Žika bio harmonikaš, da je moj deda je bio harmonikaš, nisam mogao da omanem - priča Mirko za Muzičku apoteku.

- Otac me usmerio na pravi način, da mi harmonika bude i ljubav i igračka i posao. Ta ljubav me je i održala sve ove godine, ljubav prema instrumentu, ljubav prema muzici i ljubav prema ljudima.

Prvi koji je prepoznao Mirkov estradni talenat nije bio harmonikaš nego klarinetista, tadašnji šef Narodnog orkestra RTS-a.

- U momentu kad sam snimio moju prvu singl ploču, u studiju se sasvim slučajno našao Boki Milošević. Pitao me gde sviram, a ja sam tada samo vežbao i bio "mali Mirko". Pozvao me na probu Narodnog orkestra, prepoznao u meni i čoveka i umetnika. Hvala mu do groba, hvala mu što je na mom šezdesetom rođendanu smogao snage da popije dve čaše vina.

Mirko Kodić je biološki rođen u Jasenovu, ali je umetnički porastao u Požarevcu. Svoj dug prema Viti Životiću i Požarevcu odužio je svojim večitim narodnim kolima.

- "Oreovačka šetnja" je moja lična karta, moj pasoš, moj indeks. To je kolo mog majstora Vite Životića iz Oreovice. I danas se naježim kad se pomene Požarevac, Vita, Oreovica, "Požarevljanka".

- U Požarevcu sam proveo svoje najlepše godine, od trinaeste do sedamnaeste, vežbajući svaki dan po deset sati. E, tu je nastao Mirko Kodić, odvojen od devojaka i fudbala.

Skoro svako Mirkovo kolo je priča za sebe, svako Mirkovo kolo ima svoju priču. Ipak...

- "Vlaški skok" je možda i moje najprestižnije kolo. To je kolo koje ima svoju priču, svoj početak, sredinu i kraj. Svaki deo je priča za sebe, bez dosadnog ponavljanja. To je jedno od najpopularnijih vlaških kola, a jako je slušano u svim krajevima bivše Juge. Rado ga sviram i u Zagrebu, Bjelovaru, Slavonskom Brodu, Banjaluci, Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji.

Naježi se kad vidi svoje singlice, zanemi kad vidi svoju prvu ploču sa Šabanom. "Sneg je opet Snežana" i "Najlepša ženo vremena svih" iz 1981. nerazdvojivo su povezale Šabana i Mirka.

- Ne znam kad sam imao veću tremu, kad sam snimao tu prvu ploču sa Šabanom ili kad sam mu svirao na poslednjem ispraćaju. Zahvaljujući Šabanu i ja sam postao veći, zahvaljujući Šabanu imao sam priliku da sviram pred trideset hiljada gledalaca na punim stadionima.

I posle poluvekovnog druženja sa harmonikom i četrdesetogodišnjeg traga u diskografiji, Mirko stvara nesmanjenom žestinom. Srbija je i dalje zemlja harmonikaša, ali, u ovoj sveopštoj prezasićenosti, i harmonikaša ima više nego što nam treba.

- Harmoniku je sintisajzer proterao iz studija. Muzika je pojeftinila, postala sterilna i bezdušna. Jedan čovek sa klavijaturama stvara imitaciju gitare, frule, saksa, frule, violine, nažalost i harmonike, celog orkestra.

- I pored estradnog statusa, uvek sam bio slobodan umetnik, i u studiju i na koncertu. Kod mene je sve iskreno, sve se čuje, čuje se i svaka greška na ploči. I te greške su slatke i prihvaćene i od kolega i od slušalaca, ušle su u narod i ostale sve ove godine.

Mirko Kodić i njegova harmonika - to je ljubav veća od pola veka. Zato je Mirkova karijera toliko bogata, teška, interesantna i lepa.

- Sa posebnim zadovoljstvom pričam za Muzičku apoteku, to je samo potvrda da su i moje svirke lekovite. Desilo mi se mnogo puta da mi neko kaže - Mirko, odsviraj mi nešto solo da mi bude bolje.

(Telegraf.rs)