Guess it event: Kako živeti održivu modu i da li razumemo šta to podrazumeva?

Svet definitivno postaje ekološki svesniji, no, promene su moguće samo ukoliko za njihovo implementiranje postoje održiva rešenja. Glavni problemi koji naš život i zdravlje na Zemlji dovode u rizik su klimatske promene, zagađenje plastikom, krčenje šuma, gubitak koralnih grebena i biodiverziteta, nestašica vode.

Ako vam se čini da je modna industrija vrlo zanemarljiv problem u odnosu na ostale, vreme je da se edukujete, na pravi način i da kroz širu sliku, a ne samo kroz bazične primere, shvatite koliko tekstilna industrija doprinosi ekološkoj i ljudskoj šteti.

Ali šta nas sve čeka jednom kada spoznamo svet održive mode?

Ovo može da stvori ogroman pritisak na naš svakodnevni život u kome moda igra veliku ulogu. Iako niste "fashionista", nešto morate obući, a samim tim i kupovati. I dok se trudite da razumete koji je vaš udeo u svemu tome, koliko možete da doprinesete i kako da utičete na druge, vi ste sami sebi stvorili problem. Kupovina više nije uživanje kada jednom saznate šta sve podrazumeva održiva moda.

Primer: kupili ste nešto u sekend hendu, ali to je i dalje komad brenda brze mode i napravljen je u nekoj od zemalja trećeg sveta. Verovatno su ga sašila eksploatisana deca, u nehumanim uslovima za minimalnu cenu rada. Ali to nije sve - vaš dražesni ulov iz sekenda, koji je na primer "hand made" je morao da nastane od nekog materijala, koji je sasvim sigurno jedan od zagađivača okoline. Ili ako je nastao od pamuka, neko je taj pamuk morao da ubere. Pođajte, ponovo u upitnim uslovima, najblaže rečeno.

Kada sve ovo uzmemo u obzir, ispada da svaki komad ima neku neodrživu pozadinu nastajanja i da samim tim, kada se podvuče crta, mi samo sebe zavaravamo.

Na ovaj problem je posebnu pažnju skrenula Angelina Popović, sa platforme Svilene bube na ovogodišnjem "Guess it" eventu održanom u Novom Sadu.

- Meni, koja sam tada kretala negde da spoznajem šta se sve ružno dešava u svetu mode, stvrilo je blokadu, ja nisam kupovala jedno vreme i baš sam imala problem bilo šta da kupim jer sam stalno razmišljala: "Bože, ko je ovo napravio, ko sve učestvuje u ovome, ovo će mi se sve brzo pohabati". Opet, nemam možda novca da kupim nešto što predstavljaju kao mnogo kvalitetnije i onda sam samo rešila jedno vreme apsolutno da ne kupujem i, srećom, brzo je prošlo kada sam shvatila da moram da imam stvari za događaje. Meni je to stvorilo ekološku anksioznost.

Sa druge strane, Bojana Vojnović nas je podsetila na period kada smo svi živeli održivo, u vreme kada za to još nije ni bio skovan ovaj pojam niti metodologija koja stoji iza njega.

- Mislim da većina nas koja je odrasla u Srbiji ili u zemljama bivše Jugoslavije potiče mahom iz radničkih porodica, što znači, ako nas je bilo više, da se garderoba nasleđivala, nije bilo kupovine za svaku sezonu, za svaka tri meseca, često nije bilo kupovine godinama - podseća nas Bojana.

Ona je dodala da je celu srednju školu pozajmljivala stvari iz ormara svoje babe, mama i tetke, koje su one nosile u svojoj mladosti. Kada je došla na fakultet, razmišljala je da su joj potrebni neki noviji, aktuelni komadi, međutim, kada god bi u radnji nešto pronašla, sve bi joj izgledalo "plastično" ili bi se raspalo posle tri pranja, dok komade koje je nasledila od bake nosi i dan-danas.

- Kada sam počela da čitam o održivoj modi, o etičkoj modi sam mogla da zaključim da ja nisam neki čudak, koji sada zapravo nije u društvu dobro pozicioniran i ne kupujem svašta, već se ponašam sasvim okej. Ono što je meni bilo strašno i što mi je izazivalo veliku anksioznost, nije bio taj momenat kupovina/ne, već da mi ništa ne znamo o proizvodnji odeće, odakle ona dolazi, u kojim uslovima radnici rade.

I opet nailazimo na problem eksploatacije radnika i unižavanja, odnosno nipodaštavanja njihovih osnovnih ljudskih prava u tom radnom okruženju. To se dešava svuda oko nas.

- To su te stvari koje su meni stvarale najveću anksioznost. Čak sam shvatila da ako je to napravila neka žena koju vi znate, taj materijal nije napravljen u Srbiji. Većina pamuka se proizvodi na poljima koji su u Aziji, na kojima zapravo rade "radni zarobljenici". Vi to ne možete da izbegnete, jer to je 99 odsto pamuka koji se nalazi u opticaju u svetskoj industriji.

Zaključak je jasan, ali se postavlja i pitanje da li ako živimo održivo istovremeno živimo i etički, odnosno da li je održiva moda nužno i etička. Osvešćivanje je bolno, kaže Bojana, koraci su minimalni, ali bitno je da postoje.

Da bi nam malo bliže objasnila pojam "fair trade", koji sumira sve ovo o čemu je do sada bilo reči, govorila je učesnica panela Dobrila Marković ispred udruženja "Sloboda nema cenu".

Fairtrade ekonomija se zasniva na 10 osnovnih principa: mogućnosti za male proizvođače koji se nalaze u nepovoljnom položaju, transparentnost i odgovornost, pravedne prakse, pravedna naknada za rad, bez dečijeg i prinudnog rada, bez diskriminacije, rodna ravnopravnost, sloboda udruživanja, adekvatni radni uslovi, unapređenje kapaciteta, promocija Fair Trade koncepta i poštovanje životne sredine, navodi "Plavo i zeleno".

- Fair trade ne podrazumeva 100 odsto nego određeni procenat da nije bilo eksploatacije. Drugi znak koji se koristi zaobeležavanje je zelena žabica, a ta dva sertifikata u kombinaciji nam govore da je donekle ispoštovan etički koncept proizvodnje određenih porocenata - objašnjava Dobrila i stvara dodatnu konfuziju za sve one koji su mislili da je izbegavanje kupovine po poznatim nam prodavnicama ceo koncept održive mode.

- Mislim da je što se tiče održivosti i toga kako biti održiv najbolje da se vodiš nekim svojim internim, etičkim kodeksom. Neke stvari možeš raditi; da izbegavaš plastične materijale koji stvaraju tokom pranja mikroplastiku koja odlazi u naše reke i na kraju završava u ribi koju jedemo, pa ulazi u naš organizam. Tako da je najbolje izbegavati te najlone. Ali opet, ako želiš da treniraš moraš imati nešto od najlonske opreme. Moja poruka je da ne treba biti previše grub prema sebi, jer svet u kome živimo je takav - neetički - jasna je Angelina.

Bilo bi suludo da kada god se uhvatimo za neki komad razmišljamo o sudbini radnika ili radnice koji su učestvovali u proizvodnji, bilo materijala, bilo samog proizvoda. Poenta je da baš zbog toga što smo svesni svih ovih stvari, donosimo održivije odluke pri kupovini da se ne bi desilo da svake nedelje kupujemo novu, istu ili sličnu garderobu i samim tim ulazimo u začarani krug uzrokovanja hiperprodukcije.

Dakle, TRUDIMO SE da biramo ono što se neće brzo raspasti, što možemo da nosimo iz sezone u sezonu, možemo da nosimo i ukoliko variramo sa kilažom, i ukoliko nam se menjaju potrebe na dnevnom nivou. I nije strašno častiti se nečim novim i "nepotrebnim" sa vremena na vreme. Nije strašno što to više nikada nećemo obući. Mi smo samo deo mnogo šire slike, gde se nalazi neko ko ima za nas nezamislivu materijalnu korist.

Mnoge etičke odluke imaju i drugu stranu posledica koje štete ljudima, životinjama ili nekom ekosistemu negde. Ponekad jednostavno nije moguće živeti u skladu sa našim najvišim idealima. Ovde je samo važno da se trudimo, da ne zaboravljamo i možda najvažnije - da ne očekujemo. Dok je samopreispitivanje, preduzimanje doslednih akcija i pozivanje brendova na odgovornost od najveće važnosti zaista korisno, niko nam ne može garantovati da će biti i u potpunosti delotvorno. Ne krivite sebe za neuspehe koje nam nameće život sam po sebi.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.