Engrovo „Tursko kupatilo“ zanosi erotikom Orijenta: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

Žan-Ogist-Dominik Engr, veliki francuski slikar, na fotografiji iz 1855. godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Bibliothèque nationale de France/Rexcornot

Žan-Ogist-Dominik Engr (1780—1867), veliki francuski neoklasični slikar, rođen u skromnoj porodici u Montabanu, današnjem departmanu Tarn i Garona, još se kao mladić preselio u Pariz i slikarskoj veštini učio u ateljeu Žak-Luja Davida; žarko je želeo da bude čuvar akademske ortodoksije, bedem protiv nadirućeg romantizma, slikar istorijskih događaja u tradiciji svog velikog učitelja, ali i Nikole Pusena, ali je svojim ekspresivnim distorzijama telesnih oblika i prostora zapravo postao prethodnica moderne umetnosti, ostvarivši snažan uticaj na niz kasnijih slikara poput Pikasa i Matisa.

Preporučujemo

Na pariskom Salonu (zvaničnoj izložbi pariske Akademije lepih umetnosti, koja je u periodu 1748—1890. bila najznačajniji umetnički događaj Zapada) debitovao je 1802. godine, i za sliku „Poslanici Agamemnona u šatoru Ahileja“ osvojio Veliku nagradu Rima (franc. Prix de Rome), koju je još 1663. ustanovio kralj Luj XIV, koja je dobitniku pružala mogućnost da se tri do pet godina usavršava u Večnom gradu o trošku države.

Na put Italije krenuo je tri godine docnije, kada je već bio drugačiji slikar, što se produbilo tokom rimskih i firentinskih godina; od 1806. do 1824, redovno je radove slao na Salon i suočavao se sa brojnim kritikama, jer su akademici smatrali da mu je stil bizaran i arhaičan. Ipak, dobijao je narudžbine za istorijske slike, ali retko, pa nije od toga mogao još uvek da živi: svoju suprugu i sebe izdržavao je portretisanjem i tehničkim crtanjem.

„Tursko kupatilo“, Žan-Ogist-Dominik Engr, 1852—1859, 1862. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/technologies.c2rmf.fr/Dcoetzee

Salon ga je ponovo prihvatio tek 1824. kada je priložio sliku „Zavet Luja XIII“, posle čega je priznat za vodećeg francuskog neoklasičnog slikara. Nakon toga je mogao da se više posveti istorijskom slikarstvu, mada nikada nije u potpunosti batalio portrete; njegov „Portret gospodina Bertena“ iz 1833. naišao je na opšte oduševljenje celokupne javnosti, ali se već naredne godine vratio u Rim zbog oštrih kritika upućenih na račun njegove ambiciozne kompozicije „Mučeništvo svetog Simforijana“, prihvativši nameštenje za direktora tamošnje Francuske akademije.

U Pariz se vratio 1841. godine i poslednje doba svog života posvetio izradi novih verzija svojih ranijih slika, zatim vitražima, pa za istoriju umetnosti bitnim portretima žena (poput „Portreta gospođe Ines Moamesje“, „Princeze de Brolj“ i drugih), novim istorijskim kompozicijama kao što je „Jovanka Orleanka na krunisanju kralja Šarla VII“, konačno, i ženskim aktovima te orijentalističkim delima. U ovoj potonjoj grupi, svakako je najpoznatija slika „Tursko kupatilo“, nastajala u periodu 1852—1859, i izmenjena 1862, čija erotika evocira ondašnju zapadnjačku predstavu o egzotici Orijenta.

Žene na njoj, koje se odmaraju u privatnosti kupatila, izrazito su blede kože, vitke i talasaste, vijugave forme, i na momente deluju kao da nemaju kosti. Poređane su harmonično, cirkularno, njihov „zakrivljeni“ raspored pojačava erotičnost prizora, kao što to čine i implicirana izmaglica orijentalnog parfema, vaze, tekuća voda, voće i dragulji, kao i izbor boja, koje se od bledobele kreću ka ružičastoj, svetlosivoj i nijansama smeđe. Centralna figura žene sa mandolinom okrenute nam leđima gotovo je identična njegovoj „Valpinsonskoj kupačici“ iz 1808, a takvih primera ima više, pošto za ovo delo Engr nije koristio žive modele već isključivo prethodne skice, nacrte i slike.

„Tursko kupatilo“, Žan-Ogist-Dominik Engr, 1852—1859, 1862. Fotografija originalne slike pre prepravke iz 1862. i sečenja u tondo. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/posterlounge.co.uk/Kirtap

Engr, koji je ovim ostvarenjem pokazao svu veštinu prkošenja racionalnoj perspektivi, bio je pod snažnim uticajem orijentalizma, koji je na Zapadu, posebno u Francuskoj, probuđen neuspelom Napoleonovom invazijom na Egipat (1798—1801); zato je neumorno tokom dugog niza decenija skupljao beleške i crteže Bliskog istoka, koji međutim nikada nije posetio, za razliku od Ežena Delakroe, pa njegove žene liče na Evropljanke.

Ali je čitav ovaj orijentalni kontekst u stvari samo izgovor za slikanje ženske golotinje — Engra je posebno uzbuđivala ironija slikanja seksualnošću nabijenog dela u njegovom životnom dobu, imao je 82 godine, pa je dodao inskripciju „AETATIS LXXXII“; nekoliko godina kasnije rekao je da još uvek poseduje „svu vatrenost muškarca od trideset“.

„Tursko kupatilo“ — ulje na platnu zalepljeno na drvo, prvobitno pravougaonog oblika, koje je Engr isekao u tondo (ovde je priložena fotografija originala, načinjena i pre prepravke iz 1862) — naišlo je na različite reakcije, i daleko od toga da je univerzalno bilo prihvaćeno i priznato kao remek-delo.

Prvi kupac bio je blizak caru Napoleonu III; vratio je sliku nekoliko dana docnije jer ju je njegova supruga smatrala „neprimerenom“. Potom ju je kupio Halil-beg, turski diplomata i prvi umetnički kolekcionar islamskog sveta; kakav je bio njen put narednih decenije ne znamo, ali je početkom dvadesetog veka dva puta nuđena Luvru, koji ju je odbijao, i prihvatio tek kada je rivalska minhenska Pinakoteka iznela svoju ponudu, i kada je Društvo prijatelja Luvra obezbedilo trogodišnji beskamatni kredit patrona Morisa Fenaja u vrednosti od 150.000 franaka.

(P. L.)