Žena koja je oblikovala muziku XX veka: Vinareta Singer, Kneginja od Polinjaka

Foto: Wikipedia/Goesseln

Uticaj Vinarete Singer je nemerljiv. Dvadeseto dete od ukupno dvadeset i četvoro rođenih od pet žena američkog pronalazača, glumca i preduzimača Ajzaka Singera, širom sveta poznatog po šivaćoj mašini nazvanoj po njemu, Vinareta je koristila svoje pozamašno bogatstvo da materijalno pomaže muzičarima, piscima, muzičkim menadžerima, umetnosti, a takođe je trošila i u humanitarne svrhe. Milionerka sa svojih osamnaest godina, čije izdašno mecenaštvo odjekuje do današnjeg dana.

Preporučujemo

Vinareta je rođena 1865. godine u Jonkersu, gradiću u federalnoj državi Njujork. Njena duboka povezanost sa klasičnom muzikom bila je očigledna mnogo pre adolescentne dobi. Za svoj trinaesti rođendan nije tražila da joj se kupe nove haljine. Njena jedina želja je bila da čuje izvođenje Betovenovog gudačkog kvarteta Opus 131 – za koji se misli da je jedno od najteže razumljivih i najviše zbunjujućih dela velikog kompozitora. Godinama kasnije reći će da su ovaj kvartet i Preludij za Bahovu fugu No. 23 "uvek bili među najvećim utehama mog života…"

Porodična ljubav prema umetnosti i lepoti

Posle smrti oca 1875. godine porodica se preselila u Pariz. Vinaretina majka Izabela i novi očuh, oboje vatreni ljubitelji muzike, uveli su običaj da pozivaju u goste umetnike i da posećuju muzičke priredbe, među ostalima i izvedbu Vagnerove opere Parsifal u Bajrojtu. Vinaretu su vodili sa sobom. Bila je očarana i postala je obožavateljka Vagnerove muzike. Bilo joj je 15 kada je sklopila prvo muzičko prijateljstvo sa Gabrijelom Foreom. Polako, sticala je svoje mesto u muzičkim krugovima, da bi docnije postala dobrotvorka Forea i mnogih drugih.

Vinareta je bila darovita pijanistkinja, orguljašica i slikarka. Učila je slikarstvo, provodila mnoga popodneva u Luvru i imala sreću da posmatra Manea u njegovom ateljeu. Ali muzika je bila njena primarna strast, a nakon što je bila svedok Foreovih novčanih problema, kod nje se razvio snažan poriv da podržava muziku, naročito savremenu.

Dom Polinjakovih kao intelektualno i kulturološko utočište 

Kada je napunila dvadeset i jednu godinu, Vinareta je napokon dobila svoje nasledstvo. Bilo joj je veoma stalo da učvrsti svoju nezavisnost i 1887. udala se za kneza Luija de Sei-Monbeliara. Zli jezici su izveštavali da se svadbene noći Vinareta popela na jedan orman, ne bi li izbegla njegovoj ljubavnoj pažnji. Njene lezbijske sklonosti su na kraju dovele do poništavanja braka 1892. Sledeće godine sklopila je brak sa amaterskim kompozitorom knezom Edmonom de Polinjakom za koga se znalo da je homoseksualac, da živi u potpunoj besparici i da je k tome još decenijama stariji od nje. Mada je to bio brak bez ikakve erotske intimnosti, bila je to zajednica spokojstva i sklada – bezgranične ljubavi prema muzici, književnosti, umetnosti i jedno prema drugom.

Njihova elegantna prostorija namenjena muzici i muzičarima u kući u Aveniji Anri-Martena, natrpana kandelabrima. elegantnom draperijom, nameštajem izrađenim prema tadašnjem ukusu i upečatljivim slikama – postala je 1894. godine mesto okupljanja istaknutih intelektualaca i vodećih umetnika toga vremena, među kojima je bio dramski pisac i filmski režiser Žan Kokto, fizičarka i hemičarka Marija Kiri, slikar Klod Mone, koreografkinja i plesačica Isadora Dankan, osnivač i šef slavnog ansambla Ruski balet, Sergej Đagiljev, i spisateljica Kolet. Marsel Prust, koji se smatra jednim od najgenijalnijih pisaca svih vremena, napisao je evokativan esej o ulozi umetnika u društvu, pri čemu je bio inspirisan koncertima koje je posećivao o domu Polinjakovih.

Na muzičkim večerima (soirées musicales) Polinjakovih bile su praizvedene i bez ustezanja promovisane prekrasne kompozicije. Tako je, primera radi, u pokušaju da se dodvori moći koja je bila u rukama Pariske opere, 1888. izvedena opera "Gvendolin" Emanuela Šabrijea. U druge premijere se ubraja muzika Kloda Debisija, Gabriela Forea i Vensana Dendija. Toliko omiljena "Pavana za jednu mrtvu princezu" Morisa Ravela, koju je komponovao 1899. godine, u vreme kada je učio na Pariskom konzervatoriju, nosi posvetu Kneginjii Polinjak.

Život u Italiji

U leto 1891. Singerovi su se zaljubili u Veneciju. Njihov doživotni prijatelj Fore je pozvan da kao gost provede sa njima nekoliko nedelja i tokom svog venecijanskog boravka komponovao je Pet pesama iz Venecije, svoje prvo značajno delo, koje je posvetio Vinareti. Godine 1900. gđa Singer je kupila venecijansku palatu izgrađenu uz Veliki kanal —Palazzo Contarini dal Zaffo kao rođendanski poklon svome mužu – divno arhitektonsko delo sagrađeno sa pročeljem od kamena i mermera, sada poznato kao Palazzo Contarini Polignac. Mnogi su idilični dani provedeni u toj palati.

Kada je 1901. Polinjak preminuo, Vinareta je odlučila da preostali deo života posveti muzici. Muzičku prostoriju u Aveniji Anri-Marten je 1904. renovirala tako da bude u stanju da u njoj istovremeno boravi čitav kamerni orkestar i 200 gostiju. Koncertnim programima bi često prethodila elegantna večera.

Njeni letnji boravci u Veneciji su se nastavljali uz prisustvo uglednih ličnosti i njene muzičke večeri su postale jednako nadahnute kao raniji salonski koncerti u Parizu. Pijanisti Vladimir Horovic, Artur Rubinštajn i Klara Haskil, maestro Arturo Toskanini, Sergej Đagiljev i Kol Porter, a naravno i Stravinski bili su redovni gosti. Vinareta je posedovala sasvim nesvakidašnju sposobnost kada je u pitanju bio izbor kompozitora od kojih je naručivala muzička dela. Možda je svojoj muzičkoj školovanosti i kulturnoj sredini u kojoj je odrasla i živela mogla da zahvali svojevrsnu umetničku vidovitost. I mi smo takođe korisnici njene velikodušnosti. U Vinaretine porudžbine spadaju Orfejeva nesreća Dariusa Mijoa, Sokrat Erika Satija i dva koncerta za kjlavir i orgulje Fransisa Pulanka. Lutkarska predstava majstora Petra Manuela de Falje takođe je premijerno izvedena u Vinaretinom salonu sa Vandom Levandovski na čembalu.

Vinareta je bila posebno pronicljiva, intuitivno nepogrešiva kada je u pitanju bila višestruka darovitost mladog Igora Stravinskog:

- Od prvog trenutka mi je izgledalo nemoguće da ne prepoznam važnost ovog novog genija, i ja i dalje mislim da je nadmoćan u odnosu na sve ostale koji su se pojavili u poslednjih više od četvrt veka. Niko od njih nije izbegao njegov uticaj, mada, kao obično, njegovi imitatori su najodvratniji...

Smrt i Fondacija Singer-Polinjak

Sa Stravinskim je tesno sarađivala od 1910. pa sve do svoje smrti 1943. godine, naručivši od njega delo Renar, kamernu operu za plesače i mimičare zasnovanu na ruskoj narodnoj bajci, "sa mnogo poštovanja posvećenu Gospođi Kneginji Edmon de Polinjak, suvenir od vrlo odanog autora". Trudila se da promoviše Stravinskog čestim velikodušnim donacijama, čime je omogućila izvođenje dela poput opera Kralj Edip, sa libretom Žana Koktoa. Debisi je bio jedan od miljenika njenog salona. U periodu 1905-2907. njegova dela su izvođena svakog meseca.

Aktivnosti Vinarete Singer nisu bile ograničene na mecenaštvo u oblasti umetnosti. Za vreme Prvog svetskog rata radila je sa Marijom Kiri pretvaranje limuzina u ambulantna kola. Kneginja je naročito bila posvećena problemu javnog smeštaja i sponzorisala je gradnju stanova za porodice iz redova radničke klase. Kasnije je sarađivala sa Vojskom spasa u izgradnji utočišta za zlostavljane žene i beskučnice kao i za napuštenu decu.

Vinareta je 1928. osnovala Fondaciju Singer-Polinjak sa ciljem da nastavi njene napore u promovisanju muzike, umetnosti, nauke i književnosti. Nakon njene smrti Fondacija je nasledila njenu vilu i aktivnosti se nastavljaju do dana današnjeg. Njena kolekcija slika, među kojima su dela i Monea i Manea sada krase zidove Dorse muzeja u Parizu. Njen uticaj na muziku u literature XX veka je ogroman, a o ovoj izuzetnoj ženi je napisana i knjiga Silvije Kahan "Moderna muza muzike: Život Vinarete Singer, Kneginje od Polinjaka".

(P.U.L.S.E.)