Goran Marković: "Trebalo mi je 10 godina da dođem do prave istine o epidemiji variola vere"

Kako je krišom snimao lekare, svedoke epidemije variole vere, skupljajući materijal za svoj kultni film, zašto i dan danas misli da je napravio grešku što je studirao režiju i šta bi proučavao umesto filma, ispričao je reditelj, scenarista i pisac Goran Marković u sofa-intevjuu u okviru festivala KROKODIL.

U razgovoru sa autorom Ivanom Velisavljevićem u Kombank dvorani, čuveni režiser prisetio se kako su ga u toj istoj sali, pre 50 godina, izviždali na jednom drugom festivalu, na kome je predstavio svoj diplomski rad.

Preporučujemo

Izašao je Vaš roman "Beogradski trio", a Vi ste pisali i druge tekstove, a i Vaš diplomski film je zaosnovan na pripoveci Borisa Piljnjaka, gde ste sarađivali sa Danilom Kišom. Koji su to pisci, koje su knjige uticale na Vas, kada se osvrnete na svoj opus.

Goran Marković odgovarao je na pitanja Ivana Velisavljevića Foto: Aleksandar Dmitrović

- Bilo je pisaca koji su bitno uticali na mene, naročito je u mojoj mladosti to bio Albert Kami. U "Varioli veri" sam citirao "Kugu". Dugo sam se zanosio da mogu da snimim "Kugu", koja me je potpuno opsedala, ali kada se desila epidemija variole vere, posmislio sam: "Šta će mi kuga, imamo domaću variolu" (sa gorkim smehom kaže on). "Mitu o Sizifu" se često vraćam. To je esej koji sam pročitao najmanje 20 puta. Ipak ono što je interesantno je da sam ja, radeći filmove, bežao od literature. Stalno sam imao policajca u glavi koji mi je govorio: "To je literarno, to nije filmski". Film i književnost su zapravo suprotnosti. Ono što je prava literatura, ne može biti film. Otuda imate veoma mali broj velikih književnih dela čije ekranizacije nešto vrede. To je nepotrebna stvar. Ako je nešto savršena književnost, zašto bi se snimio film? I suprotno tome, postoje stvari koje samo film može da iskaže, u kojima je literatura nemoćna.

- Usput sam napisao nekoliko knjiga, a onda sam na kraju napisao taj roman "Beogradski trio", koji je zapravo potekao iz prikupljanja materijala za film.

Goran.Markovic.jpg Foto: Aleksandar Dmitrović

I njega ste označili kao građu za roman?

- To je varka. Desilo se nešto vrlo zanimljivo sa knjigom, za mene potpuno neočekivano. Ja sam skupljao mesecima i godinama građu za Goli otok, a onda sam odustao od toga. Uključio sam u priču Lorensa Darela (glavni junak romana, pisac i službenik ambasade Velike Britanije u Beogradu) i počeo da izmišljam. Iako je "Beogradski trio" epistolarni roman, sastavljen od dokumenata i pisama, 99 odsto tih dokumenata je lažno. Oni su produkt moje mašte. Trudio sam se da deluju autentično, time se ustaolom i bavim celog života - smišljam stvari i onda ih činim autentičnim, to je posao reditelja. Zato sam se i potrudio da ti dokumenti deluju autentično, a onda mi je mnogo ljudi reklo da ne veruje da oni nisu stvarni. Bili su razočarani kada bih im na pitanje otkud mi ta dokumenta i pisma odgovorio: "Tako što sam seo i izmislio".

I to je obrnut slučaj u odnosu na "Variola veru", gde su ljudi mislili da je radnja plod Vaše mašte, a onda se zaista zasniva na dokumentima.

Prvo veče festivala KROKODIL Foto: Aleksandar Dmitrović

- "Variola" je baš rekonstrukcija, ali ona je bitna, jer je tako dugo bila prikrivana. Trebalo mi je 10 godina da dođem do prave istine o toj epidemiji. Bila je velika sramota da usred Evrope izbije epidemija jedne iskorenjene tropske bolesti. Tada sam predosetio da bi to mogla da bude priča o bolesti društva, o tome da Jugoslavija ima nekakav problem. Naročito me iritiralo što je to toliko skrivano. Najzad sam našao dva lekara koja su mi ispričala šta se tu zaista desilo.

Otišao sam kod jedne lekarke i bojao sam se da, ako joj kažem da ću snimati naš razgovor, ona će od njega odustati. Sakrio sam u džep onaj ogromni stari diktafon, uključio snimanje i počeo da pričam sa njom. U pola razgovora čulo se "tik", zaustavila se traka, i žena je shvatila da je snimam. Bila je začuđena, ali mi je rekla da bi mi svejedno sve kazala i da je znala. Oko epidemije je vladala strašna psihoza, da to sve treba sakriti i da ne sme da se sazna. Kada sam radio taj film, zapravo sam imao tendenciju da prikažem baš onako kako je bilo. Ali da, slučaj sa "Beogradskim triom" je potpuno suprotan.

Neću Vas pitati što ste se odlučili za režiju, tu priču ste toliko puta ispričali, koliko je Điđa Karanović uticao na Vas, ali me zanima zbog čega ste ostali u filmu? Pričali ste u više intervjua kako ste razmišljali da napustite film i da ste u jednom trenu gotovo odustali od režije. Šta Vas je ipak navelo da ostanete?

- Bio sam veoma mlad kada sam upisao fakultet i, ruku na srce, ja sam to uradio iz snobizma. Nisam znao ništa o tome i mislio sam da je to vrlo interesantno. Kada sam shvatio o čemu se radi, imao sam ozbiljne razgovore sam sa sobom u kojima sam preispitivao tu odluku i nekoliko puta sam sumnjao da je to izbor za mene. Ako ćemo pošteno, ni dan danas nisam siguran da je to dobar izbor. Celog života sam smatrao da sam napravio grešku što nisam studirao filozofiju. Mislio sam: "Studirati režiju? Pa to je ipak jedan zanat..." Da sam studirao filozofiju, možda bih imao šire vidike, možda bih shvatio neke stvari. Mogao sam da se bavim režijom, a da sam studirao filozofiju. No život je išao dalje. Moje snaja sada magistrira filozofiju i tražio sam od nje da mi da spisak udžbenika sa prve godine i počeo da čitam. Dogovorio sam sa njom i kolokvijum, da me ispituje (publikom se prolomio smeh i aplauz).

-Tako da, te odluke nikada nisu konačne i potvrđene. Šta znači njihova potvrda - neki uspeh? Uspeh vas uvek korumpira, a nespesi... Pomenuli ste moj diplomski film. Ovde sam, u sali Doma sindikata (današnja Kombank dvorana), doživeo najstrašniji trenutak mog života. Snimio sam diplomski film na kome je prepuna sala Doma sindikata, na Festivalu kratkometržnog filma, zviždala tom filmu, kao da je sudija dosudio penal protiv domaćeg tima. Bio sam traumatizovan od tog neuspeha. Da ne ulazim u detalje kako je došlo do toga, ali bio sam potpuno rešen da odustanem od filma. No vremenom sam realno postavljao stvari, racionalizovao ih i rešio da nastavim. A kasnije... Mislim da ljudi koji razmišljaju moraju da imaju dileme, da postavljaju pitanja, da nisu sigurni, nisu tako određeni. Najbizarniji su mi ljudi kojima je sve jasno i koji nikada nemaju nikakav problem.

Goran Markovi: Prvi neuspeh me je traumatizovao Foto: Aleksandar Dmitrović

Znamo da su Vaši roditelji bili glumci i jednom ste rekli da ste rođeni i odrasli u Beogradskom dramskom pozorištu. Pisali ste i režirali dramske komade, vrlo uspešne. Šta ste to pronašli u pozorištu nakon filma, nakon televizije?

- Od početka sam se bavio filmom i nisam prema pozorištu imao poseban afinitet, sve do jednog trenutka. A taj trenutak je bila 1996. godina - kraj užasnog rata i sredina užasnog perioda - kada sam rešio da se više ne bavim filmom. Nisam, ruku na srce, to ni mogao, jer je baviti se filmom u to vreme podrazumevalo kolaborirati sa režimom Slobodana Miloševića. I ja sam rešio da napravim neki tekst sebi za dušu. Tekst za "Turneju" nastao je iz jednog mračnog raspoloženja, mog privatnog, i ja sam to odneo u Atelje 212. Tada je Svetozar Cvetković bio upravnik, a Cici Dimić dramaturg. Oni su to pročitali i rekli da žele da naprave predstavu. Odjednom sam shvatio da je pozorište moj dom, moja kuća, jer su me prihvatili. Bio sam u psihološki beznadežnom stanju, a onda sam se u pozorištu vratio kući.

Nakon toga sam mnogo radio u pozorištu. Pošto sam odrastao i radio u mnogim pozorištima, ja ih razaznajem po mirisu. Različita različito mirišu. Narodno pozorište miriše na znoj balerina i baletana, Atelje na alkoholna isparenja, Beogradsko dramsko ima neku strašnu memlu, koja je neiskorenjiva. Kada uđem, ja udahnem taj poznati miris i osećam se da sam u svom drugom domu.

Šta mislite, kada bacite pogled na čitav svoj opus, šta se promenilo tokom svih ovih godina, a šta je ostalo isto? Kakav ste Vi kao autor u svim tim medijima, da li je išta pretrajalo ili se sve menjalo tokom vremena?

- Ne znam, teško mi je da sebe posmatram objektivno. Prošlo je 50 godina od zviždanja u ovoj sali. I preživeo sam. Imao sam nekoliko puta trenutke kada sam mislio da bi možda mogao da se bavim nečim poštenim. Nečim što rade ljudi, a ne neki umetnici, koji su superproblematični likovi. Ali ipak sam ostao u svemu tome i mislim da tih 50 godina nešto govore i same po sebi - zaključio je Goran Marković, a Ivan Velisavljević je pozvao publiku da ispravi nepravdu od pre 50 godina i aplauzom isprati velikog stvaraoca sa scene.

Goran Marković na festivalu KROKODIL Foto: Aleksandar Dmitrović

Sofa-intervju odvijao se tokom prve festivalske večeri KROKODIL-a, osim Gorana Markovića, učestvovali su i dobitnik NIN-ove nagrade za 2018. godinu Vladimir Tabašević, pisac Bojan Babić, makedonska spisateljica Rumena Bužarovska, gosti iz inostranstva Jan Vagner i Federiko Italijano, kako bi predstavili veliku antologiju evropske poezije “Grand Tour”, koja okuplja poeziju pesnika iz 50 evropskih zemalja. Među njima su i Marija Barnas iz Holandije i Gabor Šajn iz Mađarske, koji su čitali svoje stihove. Glumac Boris Isaković čitao je odlomak iz romana "Serotonin" Mišela Uelbeka, koji greškom aviokompanije nije uspeo da se pojavio na ovom festivalu.

Festival KROKODIL, 19. po redu, održan je proteklog vikenda.

VIDEO: Dan koji čovečanstvo treba da slavi kao drugi rođendan

(d.savanovic@telegraf.rs)