Čim se epidemija završi, virusi inficiraju filmove: Da li neko sada piše scenario o koronavirusu?

Dok svet strahuje od novog virusa koji gradove u Kini pretvara u karantine i odnosi desetine života, sigurno je samo jedno. A to je da negde neki scenarista već piše film katastrofe u kojem će glavnu ulogu poveriti koronavirusu.

Filmovi koji su tretirali epidemije virusa, od kojih je većina njih temeljena na stvarnim događajima i naučnim činjenicama, oduvek su fascinirali publiku, ali joj i pomagali da se, kada se katastrofa završi, suoči sa traumom koju joj je ostavila.

Ovo je priča tih filmova:

"Variola vera"

Početkom 1972. godine novopazarski učitelj i sarajevski student Latif Mumdžić oboleo je od misteriozne bolesti. Obuzela ga je malaksalost, a potom su se pojavili i crveni plikovi koji su se širili po njegovom telu, spajali i postajali crni. Ubrzo je usledilo unutrašnje krvarenje i smrt.

Latif je bio prva žrtva virusa velikih boginja, koji je u mesto Damjane na Kosovu doneo hodočasnik iz Meke i Medine Ibrahim Hoti, preko suvenira, kako se pretpostavlja (i kako počinje najpoznatiji jugoslovenski film katastrofe "Variola vera" iz 1982.) preko frule koju je kupio na tržnici nekog bliskoistočnog grada.

Hadžija Ibrahim Hoti se vakcinisao pre odlaska u Aziju, a u Jugoslaviju je doneo virus koji je zarazio 175 osoba, od kojih je 35 slučajeva zaraze bilo sa smrtnim ishodom.

Virus velikih boginja ili Variola vera je ubio najviše ljudi na svetu, čak više od crne smrti – kuge, a njegov je domaćin isključivo čovek. Naporima Svetske zdravstvene organizacije virus je iskorenjen i danas se nalazi samo u laboratorijama, doprinoseći panici teoretičara zavere koji misle i mislili su onda u Jugoslaviji, da se virus koristi kao terorističko oružje.

Epidemija je inspirisala reditelja Gorana Markovića da kreira jedan od naših najpoznatijih filmova katastrofe "Variola vera" (1982.) koji je pokazao kako ljudski faktor doprinosi panici i katastrofalnom ishodu. Istina o epidemiji je u to doba bila prikrivana i, kao što je pokazao film, unesena je sumnja u ispravnost društva u kojem smo živeli. Dan pred snimanje, čovek koji je trebalo da glumi upravnika bolnice je odustao, pa je Goran Marković zamolio svog oca Radeta Markovića da odigra tu ulogu.

"Inferno"

Svetska zdravstvena organizacija i njena fiktivna paramilitarna jedinica prisutna je u jednom od najpoznatijih romana Dena Brauna "Inferno" koji je dobio i svoju filmsku verziju s Tomom Henksom u ulozi simbologa Roberta Langdona.

Napor glavnog junaka sastoji se od toga da, preko kodova skrivenih u Danteovom delu, naposletku spreči da smrtonosni virus dospe u cisternu bazilike (Potopljenu palatu) podno Istanbula, odakle bi se mogao proširiti i usmrtiti milione ljudi, a što je prema teorijama zavere skriveni plan tajnih organizacija za rešenje problema prenaseljenosti planete.

"Poslednji Srbin u Hrvatskoj"

Prošle godine hrvatska kinematografija je dobila izuzetno zapažen film katastrofe, zombi horor "Poslednji Srbin u Hrvatskoj", koji nije temeljen na stvarnoj epidemiološkoj katastrofi, nego društvenim antagonizmima koji se takođe mogu podvesti pod katastrofu, s obzirom na to da je brojanje krvnih zrnaca rezultiralo užasnim ratovima na ovim prostorima.

Ironična postavka stvari u filmu govori o zaveri velikih sila koje se sedam godina nakon bankrota zemlje žele domoći hrvatskih resursa vode, pa tako proizvode zombi virus.

Kada se bogati besposličar (Krešimir Mikić) suoči sa zemljom punom zombija, saznaće da su neki otporni na virus, a to su oni u kojima kola srpska krv pomešana s rakijom. Zanimljiva poznata lica regionalne glumačke scene su učestvovala u projektu (Rene Bitorajac, Hristina Popović, Sergej Trifunović, Severina…). Alegorija o zemlji kojoj su "više sile" napakovale priču o nacionalizmu reflektuje se na prošlost, ali i na neizvesnu budućnost u kojoj je najopasniji virus onaj koji ne razara organizam, već um - a to je virus gluposti.

"Ja sam legenda", "12 majmuna"

Zombi komedija otvara prostor za razmišljanje o svim filmovima nastalim na premisi o "živim mrtvacima", od Džordža. Romera i Zaka Snajdera pa sve do Denija Bojla i njegovog filma u kojem je bila ugrožena britanska nacija "28 dana kasnije" (2002.).

Za ove filmove su karakteristične scene opustelih tržnih centara i pokušaj neinficiranih da prežive usled navale razularene gomile koja tetura željna krvi. To je otprilike i sinopsis vrlo zapažnog hita Vila Smita "Ja sam legenda" ("I am Legend") iz 2007, u kojem glavni junak godinama, nakon što je američka nacija razorena od pošasti koja je ljude ili ubila ili ih pretvorila u čudovišta, pokušava da nađe lek i preživi u postapokaliptičnoj stvarnosti.

Na pomen virusa i filmova, prva asocijacija je film "12 majmuna", čija je radnja smeštena u Filadelfiju 2035, nakon što je čovečanstvo poharala nepoznta zarazna bolest od koje je umrlo pet milijardi ljudi.

Jedan od najsmrtonosnijih virusa je otkrven uz obale reke Ebole u Africi, a na američkom tlu se pojavio 1989. godine, u blizini Vašingtona. Otkriće i obuzdavanje virusa, čija smrtnost iznosi 90 odsto, pripisuje se hrabrim naučnicima i vojnicima koje je predvodila potpukovnica Nensi Džeks, a oni su našli svoje počasno mesto u knjizi Ričarda Prestona "Vruća zona" i u istomenom projektu Nacionane geografije koji kroz šest nastavaka rekonstruiše istinite događaje.

"The Hot Zone" je premijerno emitovan prošle godine u maju i svrstan je među najgledanije televizijske dokumentarce iz razloga što je upravo godinu ranije epidemija Kivu ebole zahvatila Kongo, odnoseći više od 2.000 žrtava, a svakodnevno u ratom zahvaćenom području afričke države izbije desetak novih slučajeva.

Da i Južna Koreja ima virus za filmsku trku svedoči projekt "The Flu" (2013), film katastrofe koji donosi priču o virusu H5N1 gripe (koje se sećamo kao ptičije), a koji ubija svoje žrtve u roku 36 sati od infekcije. Grad od pola miliona stanovnika Seongnam će biti gurnut u haos zbog virusa za koji se smatra da su ga donela dva ilegalna imigranta pronađena mrtva u brodskom kontejneru.

"Poslovni klub Dalas", "Boemska rapsodija"

Najveća misterija čovečanstva je retrovirus HIV, uzročnik AIDS-a, koji razara imunološki sistem čoveka i odvodi ga u laganu smrt. Historija AIDS-a počinje objavljivanjem radova o učestalom pojavljivanju infekcija kod homoseksualne populacije u Americi ranih osamdeseth. Postoje razne teorije i teorije zavere o HIV-u, ali nijedna nije naučno dokazana.

Jedna od osoba koje su stradale od ovog virusa bio je i neizmerno talentovani pevač i muzički autor Fredi Merkjuri, frontmen grupe Kvin (Queen), čija je životna priča koju je obiežila borba s AIDS-om završila na velikom platnu u vidu filma "Boemska rapsodija" (2018.). Sjajna muzika i odlična glumačka transformacija Remija Maleka film su učinili jednim od najpopularnijih te godine, a o identičnoj rekonstrukciji Fredijevog nastupa na Live AID-u pričalo se mesecma.

Prvi veliki susret filmske publike i AIDS-a se dogodio filmom "Filadelfija" 1993. godine koji je prvo prepoznavanje bolesti holivudskog mejnstrima, a ne zaboravimo i odličnu glumačku transformaciju Metjua Mekonahija u biografskom filmu "Poslovni klub Dalas" ("Dallas Buyers Club"), koji je igrao Rona Vudrufa, čoveka koji je 1980-ih pokušavao da pronađe lek za svoju smrtonosnu bolest.

Zanimljivo je i da je Jugoslavija "u raspadu" imala filmski odgovor na pošast AIDS-a, komedijom "Dama koja ubija" (premijerno prikazan 1992. godine ). Donoseći priču o inspektorima koji pokušavaju da spreče šverc oružjem, a zapravo se radilo o damama čije je tajno oružje bio AIDS.

Svi filmovi o katastrofama pokazuju razmere štete koju za sobom ostavlja priroda, a koju je nemoguće kontrolisati. Međutim, oni pokažu i prirodu čovekovog karaktera, koji se uglavnom ne snalazi u novonastalim situacijama haosa, jer ne može da ostavi po strani egoizam, pohlepu i strah, te da se ponaša u skladu s onim što nalaže solidarnost. Novi virusi dolaze i odlaze, a stare bolesti nikada ne prolaze.

(Telegraf.rs/Klix.ba)