Pročitajte Domanovićevu pripovetku zbog koje nacionalisti doživljavaju šlog već 117 godina

„Raznih čuda biva u svetu, a naša je zemlja, kao što mnogi vele, plodna čudima u tolikoj meri da već više i čuda nisu čuda. Kod nas ima ljudi sa vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugih razloga, počeo je razmišljati jedan običan seljački vo...“ Da li postoji genijalniji način da se počne jedna pripovetka?

izresetani volovi
Foto: Printskrin/ Glas Zapadne Srbije

Morao je Milić Domanović da se doseli u Srbiju iz Hercegovine, iz sela Domanovići na obalama Neretve; morao je da se zaposli kao sluga i nadničar kod Simeona Cukića, srodnika ustaničkog vojvode Pavla Cukića; morao je marljivo da radi a svaki dinar pametno da ulaže da bi kupio sopstvenu zemlju; morao je oba sina, Aleksu i Miloša, da pošalje na bogosloviju; morao je Aleksu da zapopi a Miloša da da u učitelje; morao je da gleda kako mu se preduzimljivi Miloš bogati unosnim poslovima; morao je da ga oženi Persidom Cukić, kćerkom istog onog Simeona kod kojeg je nekada radio kao sluga i nadničar. Morao je sve to Milić Domanović da uradi da bi na svet došao njegov znameniti unuk Radoje.

Radoje Domanović, naš legendarni satiričar, rođen je 16. februara 1873. godine, a umro je od tuberkuloze već 17. avgusta 1908. Mlad, imao je samo 35 godina. Ali za tih 35 godina dao je srpskoj književnosti toliku dozu humora i genijalnosti, toliko je moćno zadirao u našu dušu i secirao naš mentalitet, ismevao ga kako bi nas učinio boljim, kako bi Srbe naterao da se zapitaju — da mi danas možemo samo da mu budemo zahvalni do groba, i da ga nikada, nikada ne zaboravimo.

A i kako bismo mogli da ga zaboravimo, kada su njegove reči i danas toliko aktuelne, toliko bole, tako snažno ubadaju u srce. I istovremeno ga razgaljuju. Među njegove najčuvenije pripovetke spada „Razmišljanje jednog običnog srpskog vola“ koja čoveka ne može da ne nasmeje. Naravno, nacionalisti su se u ono doba uvredili, ali danas ne smeju da priznaju da ih ove reči peku jer je autor u međuvremenu dobio status gromade. A peku ih, jer Domanović ubada u sred srede i to kroz usta jednog vola.

Na stranu što se ljudi uvek vređaju satirom, šta je tu konkretno bilo toliko sporno, da se neko uvredi? Kaže Domanović:

Radoje Domanovic

Radoje Domanović. Foto: Wikipedia/Klikeri

„Raznih čuda biva u svetu, a naša je zemlja, kao što mnogi vele, plodna čudima u tolikoj meri da već više i čuda nisu čuda. Kod nas ima ljudi sa vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugih razloga, počeo je razmišljati jedan običan seljački vo, koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će znati šta je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsko preduzeće — mišljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata u Srbiji samo moglo imati štete.

Hajde, recimo, da on jadnik, u svojoj naivnosti, i ne zna da se u njegovoj postojbini ne rentira taj zanat, te mu to nećemo pripisivati u naročitu građansku kuraž, ali, ipak, ostaje zagonetno što baš vo da misli, kad on niti je birač, ni odbornik, ni kmet, niti ga je ko izabrao u kakvoj volujskoj skupštini za poslanika, ili čak (ako je u godinama) za senatora, a ako je grešnik sanjao da u kakvoj volujskoj zemlji bude ministar, onda bi, naprotiv, trebalo da se vežba kako će što manje misliti, kao što to čine odlični ministri u nekim srećnim zemljama, mada naša zemlja i tu nema sreće. Na kraju krajeva, šta se nas tiče što je vo u Srbiji preduzeo napušten zanat od ljudi, a može biti da je baš počeo misliti po nekom prirodnom nagonu.

Pa kakav je to vo? Običan vo koji ima, što rekla zoologija, glavu, trup i udove, sve kao ostali volovi; vuče kola, pase travu, liže so, preživa i riče. Zove se Sivonja.

Evo kad je počeo misliti. Jednog dana njegov gazda ukoška u kola njega i njegovog druga Galonju, natovari na kola neke pokradene vrljike i otera u grad da proda. Prodao gazda vrljike još čim je naišao na prve gradske kuće, uzeo pare, iskoška Sivonju i njegovog druga, zakači lanac kojim su vezani za jarmenjaču, baci pred njih razdrešen snop šaše, pa veseo uđe u jednu malu me’anicu da se potkrepi, kao čovek, s kojom rakijom.

Stefan i Veljko Laković

Ovo bi mogli biti Sivonja i Galonja iz Domanovićeve pripovetke. Foto: Privatna arhiva

U varoši je bila neka svečanost, pa ljudi, žene, deca, prolaze sa sviju strana. Galonja, koji je i inače među volovima poznat kao priglup, nije posmatrao ništa, već sa svom ozbiljnošću pristupi ručku, najede se dobro, muknu malo od zadovoljstva, pa onda prileže, i uz slatko dremanje poče preživati. Ništa ga se ne tiču raznovrsni ljudi koji mimo njega vrve na sve strane. On mirno drema i preživa. (Šteta te nije čovek, kako ima dispozicije za visoku karijeru.)

Ali Sivonja ni da okusi. Njegov sanjalački pogled i tužan izraz lica govorili su na prvi pogled da je to mislilac i nežna, upečatljiva duša. Prolaze mimo njega ljudi, Srbi, ponosni na svoju svetlu prošlost, svoje ime, na narodnost, a taj ponos se oličava na njihovom krutom držanju i hodu. Sivonja je to posmatrao, pa mu, tek, dušu obuze tuga, bol silne nepravde, i on ne mogaše podleći tako jakom, iznenadnom i silnom osećanju, već riknu tužno, bolno, a u očima mu se zavrteše suze. I Sivonja od silnog bola poče misliti:

— Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani, Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i prezrenjem gledaju na moj rod?... Ponose se otadžbinom, ponose se time što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo otadžbina moja i oca moga, već su i moji stari kao i njihovi, svi zajedno, prešli u ove krajeve još iz stare slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga, već smo se mi uvek ponosili time koji više tereta uzbrdo može povući, a nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom volu: ’Šta ti hoćeš, ja sam srpski vo, moja je otadžbina ponosna zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj zemlji, i grobovi predaka mojih.’ Bože sačuvaj, time se mi nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se oni i time ponose. Čudni ljudi!

Stari Beograd, Narodna skuština, Kraljevina Srbija

Seljaci 1906. godine teraju volove pored stare zgrade Srpske narodne skupštine kod današnjeg bioskopa „Odeon“ na uglu ulica Kraljice Natalije i Kneza Miloša. Foto: Wikimedia Commons/fortepan.hu

Pri takvim mislima vo tužno zavrte glavom, zazvoni medenica o njegovom vratu i krcnu jaram. Galonja otvori oči, pogleda druga, pa muknu:

Ti se opet tvojski ludiraš! Jedi, budalo, te se goj, vidiš da ti se rebra broje; da je dobro misliti, to ljudi ne bi ostavili nama volovima. Ta nas sreća ne bi snašla!

Sivonja pogleda svoga druga sa sažaljenjem, okrete glavu od njega i udubi se dalje u svoje misli.

Ponose se svetlom prošlošću. Imaju Kosovo polje, Kosovsku bitku. Čudna čuda, pa zar i moji stari nisu još i tada vukli vojsci ’ranu i ratne potrebe; da nas nije bilo, taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju ustanak na Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio. Zar su dizali ustanak ovi naduveni šupljoglavci što se ovako ne radeći ništa šepure pored mene s ponosom, kao da je to njihova zasluga. Eto, da uzmem za primer samo moga gazdu. I on se ponosi i hvališe ustankom, a naročito time što je njegov praded kao redak junak poginuo u ratu za oslobođenje.

Pa zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava da se ponosi, ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda, kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan, ali šta radi u toj slobodi? Ukrade tuđe vrljike, sedne i on na kola, pa ja vučem i njega i vrljike, a on na kolima spava. Sad je prodao vrljike, pije rakiju, ne radi ništa i ponosi se svetlom prošlošću. A koliko je u ustanku mojih starih poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji stari, u to vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, džebanu, pa nama ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi se nismo izmenili, mi i danas vršimo svoju dužnost kao god i naši stari što su je savesno i trpeljivo vršili.

Katarina Ivanović, Oslobađanje Beograda, Prvi srpski ustanak

Oslobađanje Beograda 1806. Katarina Ivanović, 1844-1845. Foto: Wikimedia Commons/Shonagon

Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodišnjim robovanjem. Moj rod pati otkad postoji, pamtimo mi i dandanji i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika zvona. Kažu, Turci ih mučili, klali, udarali na kolje, pa i moje su stare klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas još muke nisu udarali. Ponose se verom, a ne veruju ni u šta. Što sam ja kriv i moj ceo rod što nas ne primaju u hrišćane. Vera im kaže ’ne ukradi’, a eto moj gazda krade i pije za te novce što je od krađe dobio. Vera im nalaže da čine dobro bližnjem svome, a oni jedan drugom samo zlo čine. Kod njih je najbolji čovek, koga smatraju za primer vrline, ako samo ne čini zla, a već, razume se, da niko i ne pomišlja da zahteva od koga da, sem toga što nikome zla ne čini, učini i dobro. I eto na šta su spali da su im primeri vrlina ravni svakoj beskorisnoj stvari, koje samo nikom zla ne čine.

Vo duboko uzdahnu i njegov uzdah podiže čak prašinu s puta.

— Pa zar onda — produži on dalje svoje tužne misli — nismo ja i moj rod bolji u tome od sviju njih? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom ništa nisam ukrao, nisam nikog otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao, nisam nikad okivao i apsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio, nisam nikad bio ministar i činio zla zemlji, a sem toga što nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zla čine. Majka me otelila, pa su mi odmah zli ljudi i mleko majčino oduzimali. Bog je travu tek valjda stvorio za nas volove, a ne za ljude, pa nam i nju otimaju. I mi, ipak, pored tolikih udaranja, vučemo ljudima kola, oremo im i hranimo ih hlebom. Pa, ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za otadžbinu...

— Ako je do posta, lepo, njima, ljudima, vera kaže da poste sve poste, a oni ni to malo posta neće da izdrže, a ja i ceo moj rod postimo celog svoga veka, otkad nas od sise majčine odbiju.

Kralj Petar I Karađorđević, Kraljevina Srbija, Jankova klisura, Stara Srbija, Srpska vojska, Prvi svetski rat, Veliki rat, Albanska golgota

Kralj Petar volovskom zapregom putuje kroz Jankovu klisuru tokom povlačenja vojske i države krajem 1915. godine. Foto: Wikimedia Commons/L'Illustration 1916/Vladimir Betzitch/Orjen

Vo obori glavu i kao da se nešto zabrinu, diže opet glavu naviše, šmrknu ljutito na nos i izgledaše kao da se nečega važnog priseća, pa ga to muči; najednom muknu radosno:

— A, sad znam, mora to biti? — i produži misli: — To je dakle: ponose se slobodom i građanskim pravima. O tome moram ozbiljno razmisliti.

Misli, misli, ali ne ide nikako.

— U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: ’Zaaa!’. A ako im ne naredi, ne smeju da glasaju, ni da se mešaju u politiku isto kao i mi. Trpe i oni apsu i udarce često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i manemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju.

Utom iziiđe gazda iz me’ane. Pijan, prepleće nogama, pomutio očima, izgovara neke nerazumljive reči i, krivudajući, pođe kolima.

Eto našto je taj ponosni potomak upotrebio slobodu, koju su mu krvlju preci izvojevali. ’Ajde, moj je gazda pijan i krade, ali na šta su je drugi upotrebili? Samo da ne rade ništa i da se ponose prošlošću i zaslugama svojih starih, u kojima oni nemaju nikakva udela ni koliko ja. A mi volovi ostali smo isto tako vredni i korisni radnici kao što su naši stari bili. Volovi smo, to jeste, ali se ipak možemo ponositi svojim mučnim današnjim radom i zaslugama.

Vo duboko uzdahnu, i spremi vrat za jaram.

(Telegraf.rs)

Tagovi: Biseri srpske kulturne baštine, Radoje Domanović, Srbi, Srpska književnost, Srpska književnost XX veka, Volovi

Pogledajte sve vesti u poslednja 24 sata

Komentari (4)
Poređaj komentare:
  • M
    MAX

    STRADIJU DOMANOVIĆEVU PROČITAJTE NARODE ,SVE JE ISTO ...

  • C
    Cika Velja

    Medalja za hrabrost i zasluge srpskom volu...potpuno ih je zasluzio!!!

  • B
    Boyana

    Radoje Domanovic je uvek aktuelan! Ovo je presek naseg sadasnjeg stanja i drustva...dragi vole,hvala Ti!

Pančevo je grad stripa: Potpisan francusko-srpski sporazum o saradnji u oblasti kulture i stripa

Tri pariske pesme Rastka Petrovića iz „Zenita“: Čupamo od zaborava bisere srpske kulturne baštine

Šta ostaje posle ljubavi? Momo Kapor je davno odgovorio na ovo pitanje

Možete li da pogodite o kom liku iz srpske književnosti pričamo?

"O kapetane, moj kapetane": Pesma iz filma "Društvo mrtvih pesnika" posvećena je predsedniku Amerike

Stravična vizija Meri Šeli jedne besane noći na Ženevskom jezeru: Kako su nastajali veliki romani

"Stidljivi šapat u blaženoj tami i reči iz kojih proleće miriše": Za kim čeznete ovog jutra?

Ovo je 10 najtežih knjiga za čitanje: Probajte da se ne preznojite od prve do poslednje strane

"Zagledaj se u ovaj dan, juče je tek san, a sutra tek slutnja": Savršena pesma za dobro jutro

"Nebo je mene dalo tebi": Najlepše ljubavno pismo i najženstvenije reči dolaze iz pera muškarca

"Sećanju ne potkresah krila, jer vreme nije nad svemu sila" Stihovi o ratnicima od kojih staje dah

Ljudi će se vratiti poeziji, da bi lečili lenjost duha: Srpska pesnikinja o Berlinu i stihovima

"Žeđi moja, pomamo moja beskrajna, moj pute neodlučni!": Veliki pesnik je prvi put rođen na ovaj dan

Dante Aligijeri i firentinska posoljena jaja: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Nisam znao da ljubav duboka - zaraza je, da je kuga, strela: Čola otpevao Jesenjinove bolne reči

Ciganska strast: Zabranjena ljubavna priča Lune i Dendija, u novom romanu Đure Mornara

"Najbolji ni u šta ne veruju, dok se najgori nadimaju od žestine": Jejts je ovom pesmom šokirao svet

Jedina stranica Miroslavljevog jevanđelja koja nedostaje biće vraćena na Dan oslobođenja Beograda

Ovako poznate rok pesme zvuče kad se prevedu na srpski

Samo su ograničeni ljudi zadovoljni sobom i svojom sudbinom: Ovako je Dučić delio mudre i budale

Ruska pesma: "Nisam dobio ništa od onoga što sam tražio, ali dobio sam sve što mi je ikada trebalo"

Zašto je Dostojevski spalio prvu verziju „Zločina i kazne“: Kako su nastajali veliki romani

Nesrećа je ne biti voljen, аli je još većа nesrećа – ne voleti: Saveti Kamija o ljubavi i slobodi

Neočekivan kraj "The Walking Dead" stripa: Čeka li ovo i seriju?

Ako vreme provedeno na društvenim mrežama usmerite na čitanje, godišnje ćete pročitati 200 knjiga

Reper i hiphoper Ila preporučuje tri knjige čitaocima portala Telegraf

"Voli svoje dete kakvo je da je - netalentovano, nesrećno i kad poraste": 10 saveta o podizanju dece

Uz "Zidanje Skadra" je nemoguće ne zaplakati: Ovo je jedna od najdirljivijih pesama svih vremena

Šta ono Laza Lazarević reče da će narod pozlatiti? Čupamo od zaborava bisere srpske kulturne baštine

"Onemi me, al’ zvaću te kroz krik, bez nogu još ću k tebi naći pute": Pesma o strasti koja nema cenu

Branko Radičević sahranjen je na sirotinjskom groblju u Beču. Lepota pesama vratila ga je u Srbiju

Sunce, plaža i knjiga: Gradska biblioteka stiže na Štrand i ovog leta

"Zbog sreće njene i sreće moje": Mika Antić je voleo sve žene sveta, ali za samo jednom je tragao

"Nikad nećete otići na letovanje, ako prvo razmišljate o novcu": Duško Radović i citati o putovanju

Siniša Ubović preporučuje tri knjige čitaocima portala Telegraf

Kako je Kafka tešio devojčicu koja je izgubila svoju lutku: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

"Razapni jedra i maštaj. Pobeđuj, metar po metar": Svevremena istina se krije u poeziji za decu

Predstavljena knjiga "Uspomene" Alimpija Popovića (FOTO)

Mislite da ste kulturni? Proverite da li imate ovih 8 osobina

Već 174 godine reči "nikad više" ne daju čitaocima mira: Najlepša Poova pesma i danas intrigira

Srbi su ponositi. U najvećim mukama oni ne plaču: Emotivne reči francuske književnice o srpskoj duši

"Mi zalud skidamo Boga sa neba": Andrića znate kao romanopisca, a jeste li čitali njegove pesme?

/
<% galerijaAlt  %>

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima