Hese bio usamljen posle ženidbe pa iznedrio „Stepskog vuka“: Kako su nastajali veliki romani

Herman Hese, slavni nemački pisac i dobitnih Nobelove nagrade za književnost 1946. godine. Foto: Wikimedia Commons/Nationaal Archief/gahetna.nl

„Prošao je dan kao što, eto, dani prolaze; nekako sam ga proveo, upravo tiho ubio svojim primitivnim i plašljivim načinom životne umešnosti.“ Tako Herman Hese započinje „Zabeleške Harija Halera“, glavni deo jednog od svojih najkontroverznijih romana, osuđenog od strane kritike ali obožavanog od „običnog“ čitalaštva: u pitanju je „Stepski vuk“. Doduše, te „Zabeleške“ u stvari počinju jednim malim podnaslovom iznad ovih citiranih redova, tačnije posvetom: „Samo za ludake“.

Tvorac tih redova, napisanih „samo za ludake“, rodio se 2. jula 1877. godine u pitoresknom švarcvaldskom gradiću Kalvu, danas usred najbogatije nemačke pokrajine Baden-Virtemberg, na obalama reke Nagold, pritoke Elca, pritoke Nekara, velike desne pritoke Rajne; tu je Herman proveo dobar deo detinjstva (porodica se 1881. preselila u Bazel, vrativši se posle šest godina), igrajući se na svom omiljenom mostu Svetog Nikole (nem. Nikolausbrücke), na kojem je 2002. postavljena njegova statua.

Heseova majka Marija rođena je u Indiji gde su njeni roditelji decenijama misionarili; Hermanov deda Herman (po kojem je dobio ime) autor je zvanične gramatike jezika malajalama (koji danas govori oko 40 miliona ljudi u indijskoj državi Kerala i na teritoriji Lakadivi) i ključna ličnost za razvoj njihove literature; čak je bio pokretač i prvih novina na tom jeziku. Hermanov otac Johanes bio je baltičko-nemačkog porekla, rođen u Estoniji, tako da je Herman po rođenju bio državljanin dve velike svetske sile: Nemačkog carstva i Ruske imperije. On, kao i petoro njegove braće i sestara (od kojih dvoje nisu preživeli detinjstvo).

Nekoliko važnih porodičnih činjenica odredili su mu životni put i poziv. Prvo, deda Herman je tada bio upravnik jedne izdavačke kuće, a otac Johanes ga je na tom položaju nasledio 1893. godine. Drugo, deda je vrata svoje ogromne privatne biblioteke krcate delima svetske književnosti otvorio svom unuku, hrabreći ga da čita sve što mu padne pod ruku, pa se dečak oduvek osećao više kao građanin sveta nego svoje zemlje, što mu je dalu „osnovu za izolovanost od i otpor prema svakoj vrsti nacionalizma, što mi je definisalo život“.

Grad Kalv u nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg, u kojem je odrastao Herman Hese. Na slici je Most svetog Nikole, piščevo omiljeno mesto za igru, na sredini kojeg je 2002. postavljena njegova statua. Foto: Wikimedia Commons/Softeis

Treće, baltičko-nemačko nasleđe s očeve strane H. H. je isticao kao „važnu i potentnu činjenicu“ u procesu oblikovanja svog identiteta, pa i samotnjačkog karaktera, budući da mu je otac „uvek delovao vrlo učtiv, vrlo stran, usamljen“, kao gost kojeg ostali nisu razumeli. Johanes je njima deci neprestano pričao o svojoj rodnoj Estoniji koju su čeznuli da posete, gde je „život bio tako rajski, tako živopisan i srećan“. To ga je dodatno odbijalo od švapske malograđanštine kojom je bio okružen, kao i uticaj bake po majci, žene francusko-švajcarskog porekla.

Iz Heseovog najranijeg detinjstva, kada je imao samo četiri godine, sačuvan je jedan fenomenalan zapis njegove majke Marije (koja je, da podsetimo, rodila i/ili odgajala još petoro dece, što ovim redovima daje veći kredibilitet) u kome se kaže: „Mališan ima života u sebi, neverovatnu snagu, moćnu volju, i, za njegove četiri godine, istinski zapanjujući um. Kako uspeva da izrazi sve to? Stvarno muči moj život, ova unutrašnja borba protiv njegovog tiranskog temperamenta, njegove strastvene uskomešanosti [...] Bog mora oblikovati ovaj ponosni duh, da bi postao nešto plemenito i veličanstveno — ali drhtim pri pomisli šta bi ova mlada i strastvena ličnost mogla postati ako mu vaspitanje bude lažno ili slabo“.

Prve znake depresije počeo je da pokazuje već tokom prve godine svog školovanja, tokom kojeg je napisao i prvu zbirku pod naslovom „Gerbersau“, punu anegdota i dogodovština sa obala reke Nagold, sa mosta Svetog Nikole i kapele posvećene istom svecu, okolnih livada i uskih srednjovekovnih ulica, punu priča o meštanima uzornih ljudskih kvaliteta i ponekad čudnih navika. Možda mu je to bilo u genima: nismo do sad pominjali, ali njegova majka je pisala poeziju a otac bio poznat po veštini propovedanja i pisanja verskih traktata (pored glavnog zanimanja bio je i pastor). Kada je imao osam godina odigrala se porodična drama koja je možda presudno uticala na to da Hese postane pisac: njegov polubrat Teo pobunio se protiv porodice i suprotno njihovim željama upisao muzički konzervatorijum, što je Hesea ispunilo buntovničkim nabojem, okuražilo ga i pružilo mu podsticaj da već negde 1889. čvrsto odluči da postane pisac.

Sve nadalje je nekako vodilo ka „Stepskom vuku“ (i ostalim njegovim velikim delima). Nakon pohađanja Latinske škole u Gepingenu, 1891. upisuje Evangelističko semenište Maulbrona i Blaubojrena, gde živi u srednjevekovnoj opatiji, pohađa četrdesetočasovnu nastavu nedeljno, uživa u pisanju eseja i prevođenju klasične grčke poezije na nemački, i — doživljava prvu ozbiljnu ličnu krizu kada marta 1892. beži iz škole i biva pronađen u polju tek dan kasnije.

Kuća u Tibingenu u čijem se prizemlju nalazila knjižara u kojoj je Herman Hese radio poslednjih godina XIX veka. Prizemlje nije promenilo svoju namenu. Foto: Wikimedia Commons/Holger Gruber

Maja meseca pokušava da izvrši samoubistvo, nakon čega nekoliko meseci provodi seljakajući se od jedne do druge psihijatrijske ustanove — od Bad Bola gde je boravio kod poznatog teologa Kristofa Fridriha Blumharta (utemeljitelja hrišćanskog socijalizma) preko Kernen-im-Remstala do Bazela. Konačno krajem te godine upisuje gimnaziju u Bad Kanštatu, današnjem predgrađu Štutgarta, gde 1893. polaže tzv. jednogodišnji ispit i time dovršava školovanje.

Na prvom poslu, u nekoj knjižari u Eslingenu, izdržao je tri dana i dao otkaz. Potom je četrnaest meseci u rodnom Klavu šegrtovao u fabrici satova, da bi se zatim zaposlio u jednoj knjižari u Tibingenu. Tamo vikende provodi kod kuće, usamljen i sa knjigama, koje guta; proučava Getea, Lesinga, Šilera, Stare Grke, otkriva Ničea, čita nemačke romantičare, ali sa svojim vršnjacima ne uspeva da ostvari dublju vezu i oseća se neugodno u njihovom društvu, što ga gura dublje ka osami.

Selidba u Bazel 1899. godine — gde je preko porodičnih veza pronašao dobro zaposlenje u antikvarnoj knjižari — dobro mu je došla (naposletku se ispostavilo da je to preseljenje u Švicu bilo trajno, i on će dobiti njihovo državljanstvo 1923). Tamo se kreće u intelektualnim krugovima porodica kod kojih je stanovao (blagodareći opet porodičnim vezama), razvija se duhovno i umetnički, luta po gradu i okolini, pružaju mu se mnogo veće mogućnosti za povlačenje iz sveta.

1901. ispunjava dečački san i putuje po Italiji, ali naredne godine ne uspeva sebe da natera da ode na sahranu majke; ocu piše: „Mislim da bi bilo bolje za oboje ako ne bih došao, uprkos mojoj ljubavi prema majci“. Nakon niza pesama koje je objavljivao u književnim časopisima, nakon i par slabo prodavanih zbirki poezije, Hese napokon 1903. uspeva da izvrši proboj izdavanjem svog prvog romana „Peter Kamencind“, koji mu donosi slavu: nadalje će živeti od pisanja.

Povučeni i osamljeni Hese 1904. ženi Mariju Bernuli, devojku iz patricijske porodice koja je „štancovala“ velike matematičare, tokom jednog vikend-odsustva njenog oca koji je bio protivan toj vezi. Smestili su se u Gajnhofenu na obali Bodenskog jezera, i narednih godina rodiće tri sina. 1906. izdaje roman „Pod točkom“, zatim četiri godine kasnije roman „Gertruda“ (po njegovim rečima, „pobačaj“), četiri godine kasnije „Rozalda“, pa 1915. „Knulp“.

Kuća u Gajnhofenu u kojoj je Herman Hese živeo sa prvom suprugom Marijom i njihovo troje dece u periodu od 1907—1912. godine. Foto: Wikimedia Commons/Heinrich Stürzl

Sa Marijom se sve češće svađa i prepire. Da bi pobegao, 1911. odlazi na veliko proputovanje po Sumatri, Borneu i Burmi, a po povratku se naredne godine porodica seli u Bern. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata, antinacionalistički nastrojeni i vojno nesposobni Hese se prijavljuje kao dobrovoljac u nemačku vojsku, jer ne može da zamisli da sedi pored toplog kamina dok drugi pisci ginu; međutim, pošto je potvrđeno da je vojno nesposoban, dobija zaduženje da se brine o ratnim zarobljenicima.

3. novembra 1914. objavljuje esej „O prijatelji, ne tim tonovima“ u kojem poziva sve evropske intelektualce da ne podležu nacionalističkom ludilu i mržnji, u kojem ističe „da je ljubav veća od mržnje, razumevanje veće od ljutnje, mir plemenitiji od rata“, te da je to „upravo ono što bi ovaj nesveti Svetski rat trebalo nam utisne u memoriju, više nego ikada pre“. Izbio je skandal! Nemačka štampa je osula paljbu po njemu, redovno je primao pisma mržnje, pretilo mu se, stari prijatelji su ga napuštali. Bilo je, naravno, nešto i podrške iz same Nemačke i ostatka Evrope; ali nedovoljno.

I sve se to dešavalo u teškim trenucima porodične krize: otac mu je umro 1916, sin Martin mu se teško razboleo, a supruga Marija obolela od šizofrenije. Napustio je službu i počeo da ide na psihoterapiju. Septembra i oktobra 1917, za samo tri nedelje, napisao je „Demijana“ koji će izaći 1919. (izdao ga je pod pseudonimom „Emil Sinkler“); iste godine izaći će i „Klajn i Vagner“ te zbirka kratkih priča „Čudne vesti sa Druge Zvezde“. No s njegovim je brakom bilo svršeno: Marijini snažni napadi psihoze ostavili su traga i Hese nije video svoju budućnost sa njom čak ni nakon što se oporavila. Zato su se razveli, a decu poslali u internate i kod rodbine.

On sam nastanio se u kantonu Tičino (nakratko u Minuziju kod Lokarna, potom dugoročno u Montanjoli gde je iznajmio četiri sobe u „Kaza Kamuci“) gde je počeo da slika, i gde je napisao novelu „Klingsorovo poslednje leto“ (izašla 1920), pa zatim i novelu „Sidarta“ (1922). Tada nastupa izvesna pauza u njegovom stvaralaštvu, a mi napokon stižemo do „Stepskog vuka“. On je svojevrsni proizvod drugog Heseovog braka u koji je stupio 1924. godine, oženivši pevačicu Rut Venger, kćer švajcarske slikarke i voljene spisateljice za decu Lize Venger.

Muzej Hermana Hesea u Montanjoli, gradiću u švajcarskom kantonu Tičino, nalazi se u kući u kojoj je slavni pisac s prekidima živeo u periodu 1919—1931. Foto: Wikimedia Commons/Monster4711

Mladenci su se nastanili u Bazelu, i brak je zasigurno konzumiran, ali je već posle nekoliko nedelja proradio u Heseu njegov stari, uspavani, ali sveprisutni, samotnjački gen: on tada tada jednostavno odlazi. Vratiće se tek krajem godine, ali ne u stan u kojem je i dalje živela Rut; umesto toga, iznajmiće sopstveni stan i time produbiti svoju izolaciju. Ovaj dvojac bez budućnosti otišao je zajedno na kraći put u Nemačku, i po povratku prestao da se viđa.

Hese je bio očajan! Ne zbog gubitka voljene žene (može li se ovde uopšte govoriti o ljubavi) već zbog svoje nesposobnosti da sa nekim iz spoljašnjeg sveta uspostavi trajnu vezu. Ponovo je počeo da razmišlja o samoubistvu, ali naposletku donosi (svesnu ili nesvesnu) odluku da umesto fatalnog čina napiše „Stepskog vuka“, kojeg će dovršiti u Cirihu i koji će svoje prvo izdanje doživeti 1927.

„Stepski vuk“ počinje „Predgovorom izdavača“; izdavač je nećak žene kod koje je čovek po imenu Hari Haler iznajmljivao mansardu i malu spavaću sobu pored nje. Nećak je, nakon odlaska Halera, pronašao te njegove beleške, koje čine glavno telo ovog romana, telo u kome se nalazi i „knjiga u knjizi“ — „Traktat o Stepskom vuku“. Roman je, u pogledu radnje, delom autobiografski a delom fiktivan (recimo, Halerov je stan identičan onom koji je još oženjeni Hese iznajmio kada se krajem 1924. vratio u Bazel; obojica imaju iste inicijale; i tako dalje); što se suštine tiče, sav je autobiografski. Mada, ima li smisla dalje pričati o ovom romanu? Računamo, ako vas je interesovao tekst, svakako ste ili već čitali „Stepskog vuka“ ili se upravo spremate da ga pročitate.

Inače, nedugo nakon velikog uspeha ovog dela Hese upoznaje istoričarku umetnosti Ninon Dolban i odlučuje da mu je dosta samovanja. Stupa po treći put u brak, izdaje 1930. bitno drugačiji i društveniji roman „Narcis i Zlatousti“, seli se 1931. sa novom suprugom u „Kaza Hese“ koja je kod Montanjole sazidana po njegovim uputstvima i počinje da piše svoj poslednji roman, „Igru staklenih perli“, koji će izaći u Švajcarskoj 1943. i doneti mu tri godine docnije dugo očekivanu Nobelovu nagradu za književnost.

(P. L.)