Da li je Ernest Hemingvej bio homoseksualac, uprkos tome što je iz četiri braka imao tri sina?

Ernest Hemingvej i njegovi sinovi Patrik i Gregori se igraju sa tri mačke, u njihovoj kući „Finka Vihija“ u Havani. E. H. je bio veliki ljubitelj mačaka. Foto: Wikipedia/John F. Kennedy Presidential Library and Museum, Boston

Nedavno, kada smo pisali o „anegdoti“, ili bolje reći traumi, koju je slavni pisac Džerom D. Selindžer doživeo tokom Drugog svetskog rata na tlu Nemačke, kada je ušao je jedan koncentracioni logor u kome su esesovci žive spalili bolesne i iznemogle logoraše koji nisu mogli da izdrže marš dalje od linije fronta — dotakli smo se priče o seksualnosti još većeg pisca od njega, Ernesta Hemingveja, kojeg je Selindžer upoznao u Parizu tokom kratkog redovnog odsustva septembra ili oktobra 1944. godine.

Preporučujemo

O tom susretu Selindžer kasnije rekao da je E. H. ostavio na njega utisak „mekanog“ čoveka, što smo povezali pre svega sa onim što je spisateljica Zelda Ficdžerald imala da kaže svom suprugu Frensisu Skotu Ficdžeraldu, o autoru romana „Za kim zvono zvoni“. Pomen njih dvoje nije slučajan; Hemingveja i Ficdžeralda su tada često upoređivali, a i danas ih porede, koliko zbog toga što su bili savremenici, toliko i zato što su bili prirodni suparnici zbog onoga što su predstavljali.

Hemingvej je, naime, svojevrsno ovaploćenje arhetipske muževnosti: sebe je predstavljao kao velikog lovca, boksera, ratnog veterana, ženskaroša; jezik koji je koristio bio je suv, sveden, „ekonomičan“, bez izlišnih elemenata, prema tome lakonski, tj. spartanski (čuvena Hemingvejeva „teorija ledenog brega“ po kojoj treba pisati minimalistički jer suština ne treba bude vidljiva na površini već da se pokazuje implicitno), a pisao je mahom o ratu, avanturama i samovanju.

Sa druge strane, Ficdžerald je težio usponu na društvenoj lestvici, bio elitista, gordio se nedovršenim školovanjem na Prinstonu, bio uvek besprekorno odeven i zalizan; pisao je o društveno-ekonomskim temama, i to jezikom koji je, u poređenju sa Hemingvejevim, bio liričan i kitnjast. I nema sumnje da bi većina rekla da je upravo Ficdžerald bio feminiziran, a ni on sam verovatno to ne bi negirao, budući da je govorio o sebi kao o „ženi“ u svom braku sa Zeldom, i budući da je ostavljao mogućnost da je homoseksualac.

Ernesta Hemingveja je majka kao bebu oblačila kao devojčicu. Foto: Wikipedia/public domain

Ali tada ste u američkoj javnosti mogli svašta da čujete. Upravo vezano za njih dvojicu postoji jedna interesantna anegdota koju sam Hemingvej opisuje u memoarima „Pokretni praznik“ (koji su objavljeni posthumno tek 1964), koji se bave vremenom koje je proveo u Parizu posle Velikog rata, kao mladi pisac i novinar koji se borio za svoje mesto pod suncem. U redovima u kojima, po rečima nekih kritičara, nepravedno razmužuje Ficdžeralda zbog svojih sopstvenih seksualnih nesigurnosti, jednom prilikom su njih dvojica u mondenskoj pariskoj braseriji „Mišo“ vodili sledeći razgovor:

„Zelda mi kaže da zbog svoje građe nikada neću moći da zadovoljim nijednu ženu i da je to ono što ju je uznemiravalo prvobitno. Kaže da se radi o veličini. Od kad je to rekla ne osećam se isto i moram da znam.“

„Izađi do kancelarije“, rekoh.

„Gde je kancelarija?“

„Le water“, rekoh.

Vratili smo se natrag u salu i seli za sto.

„Savršeno si normalan“, rekoh. „Okej si. Sa tobom je sve u redu. Gledaš sebe odozgo i izgleda ti da si skraćen. Idi u Luvr i pogledaj ljude na statuama i onda se vrati kući i pogledaj sebe u ogledalu iz profila.“

„Te statue možda nisu tačne.“

„Prilično su dobre. Većina ljudi bi njima bila zadovoljna.“

Ernest Hemingvej na safariju u Keniji 1954. godine. Šake i ruke su mu izgorele tokom požara u savani, a kosa mu je izgorela usled pada aviona. Foto: Wikipedia/public domain

Na stranu duhovitost predloga da se statue iz Luvra koriste kao mera muškosti — pada u oči to što Hemingvej na jedan zbilja neobično neformalan način govori o bacanju pogleda na penis drugog muškarca, kao da je to ništa iako je daleko više nego nešto; uostalom, u pitanju je najintimniji deo tela koji hetero-muškarci jedni drugima ne poznaju i u koji ne zagledaju, čak i ako su najbolji prijatelji čitavog života.

To samo po sebi podriva sliku hiper-muževne figure koju je E. H. pokušao da projektuje o sebi u tom odlomku, ali i generalno u životu; oni koji su poznavali velikog pisca govorili su da njegove borbe sa bikovima i boksovanje, kao i niz od četiri vrlo pokorne supruge, nimalo nisu doprinosili imidžu koji je pokušavao da stvori (može se reći da se trudio više nego što je normalno).

A posebno ne to što je svoju muževnost isticao čak i tvrdnjama da ga seksualno privlači Gertruda Stajn, američka spisateljica i pesnikinja te feministkinja i deklarisana lezbijka, koja, uz sve dužno poštovanje, definitivno nije bila predmet seksualnih želja ondašnjeg prosečnog heteroseksualnog muškarca. Zapravo, Vilijam G. Rodžers u svojoj knjizi o Stajnovoj tvrdi da mu je Hemingvej rekao sledeće: „Znala je da mi priča o homoseksualnosti i kako je to u redu za žene ali nije dobro za muškarce i ja sam je slušao i učio i uvek sam želeo da je je*em i ona je to znala i to je bilo zdravo osećanje i imalo je više smisla nego neki razgovori.“

Amerikanka Mod Alis Burk koja je udajom postala britanska lejdi Emerald Kunard, kritičaru Sirilu Konoliju je ovako opisala svoje upoznavanje sa Hemingvejem: „Bila sam zapanjena... Nimalo ono što sam očekivala. Možete misliti da je to čudno s moje strane, ali on je na mene ostavio utisak androgina... To nije mot juste (ispravan izbor reči; prim. nov), možda. Ali takav je utisak na mene ostavio. Upečatljivo kastriran.“ U tom međuratnom periodu je i gorepomenuta Zelda Ficdžerald govorila svom mužu da je Hemingvej tek puki „pederčić sa dlakavim prsima“.

Hemingvej pozira sa bikom u Španiji 1927. godine, u vreme dok je radio reportažu o koridi. Foto: public domain

Ali Hemingvejev mačizam je već 1933. godine bio javno doveden u pitanje, kada je kritičar Maks Istman (koji je, uzgred, dobro poznavao Hemingveja, sa kojim se družio u Evropi) objavio kolumnu „Bik u podne“ (aluzija na Hemingvejevu knjigu o koridi, „Smrt u podne“) u kojoj je napisao:

„Ali neke okolnosti su izgleda nametnule Hemingveju neprekidno osećanje obaveze da ističe dokaze svoje punokrvne muževnosti. To mora biti prikazano kao nešto očigledno ne samo širokim ramenima i odećom koju oblači, već i koracima njegovog proznog stila i emocijama kojima tu dozvoljava da izađu na površinu. Ova odlika njegovog karaktera bila je toliko snažna da je formirala jezgro novog ukusa u engleskoj književnosti, i štaviše stvorila istinsku školu pisaca fikcije — literarni stil, moglo bi se reći, nošenja lažnih dlaka na prsima...“

Na kraju, Istman je prozvao Hemingveja rečima: „Izađi iza te lažne dlake na prsima, Ernest. Svi te znamo“, aludirajući na njegovu navodno prikrivenu homoseksualnost.

Hemingvej je reagovao očekivano burno. Posle je tvrdio da je kritičara knjigom išamarao i da mu je ponudio da donira hiljadu dolara bilo kojoj dobrotvornoj ustanovi koju Istman navede, pa čak i njemu lično, samo ako pristane da se zaključaju sami u sobu, „uz odricanje od svih zakonskih prava“. Naravno da je Hemingvej time hteo da kaže da bi ga isprebijao na mrtvo ime, ali budući da je u to vreme i sama homoseksualnost bila ilegalna, ti redovi mogu da se čitaju i drugačije.

Ali ono što najviše ruši imidž koji je Hemingvej decenijama gradio upravo je nešto što je sam Hemingvej napisao: „Rajski vrt“, njegov drugi posthumno objavljeni roman na kojem je počeo da radi još 1946. a koji je obnarodovan tek 1986, skoro dvadeset pet godina nakon što se ubio. U njemu, likovi Dejvid i Ketrin Born odlaze na Azurnu obalu na medeni mesec, gde upoznaju Maritu u koju se oboje zaljubljuju; ono što sledi pokazuje Hemingvejev suptilni interes za lezbijstvo i otvorenu zainteresovanost za androginiju i zamenu uloga polova (recimo, Ketrin uspeva da ubedi svog muža da ofarba kosu da bude kao njena).

Ernest Hemingvej sa svojom četvrtom i poslednjom suprugom Meri, na safariju 1953—54. Foto: Wikipedia/John F. Kennedy Presidential Library and Museum, Boston.

To je podstaklo Džejmsa Tatltona, jednog od najvažnijih američkih književnih kritičara prošlog veka, da napiše: „Seksualno pasivni pisac i seksualne perverzije u „Rajskom vrtu“ čini se da uništavaju poslednje ostatke mita o Hemingveju kao muškarčini, stoičkom vojniku, virilnom bokseru, mačističkom lovcu na veliko zverinje i zaljubljeniku u žene bez premca“.

No, incest i transseksualne fantazije provlače se i kroz ranija njegova dela, i verovatno su posledica uticaja majke Grejs („mračne kraljice Hemingvejevog sveta“), koja ga je kao dete oblačila u devojčicu a istovremeno podsticala da bude muškarčić; „Uhvaćen između majčine želje da prikrije njegovu muškost i težnje da je podstakne, da li je čudno što je bio anksiozan i nesiguran?“, pita se njegov biograf Kenet S. Lin.

U stvari, upravo je ta potisnuta homoseksualnost mogla biti uzrok njegovog preseljenja u Evropu (kao i Ficdžeraldovog), jer je Stari kontinent, pre svega Pariz, bio oaza slobode, i generalno a i u odnosu na krutu puritansku Ameriku dvadesetih godina; uostalom, preseljenje (pa čak i puko letovanje) bilo gde donosi sa sobom oslobođenje od stega moralne kritike.

To ne znači da se Hemingvej predavao homoseksualnim porivima, pod uslovom da je uopšte imao takvih sklonosti (ne zaboravite da mi to uopšte ne znamo, i da se sve svodi na spekulacije i analizu onoga što je govorio, pisao i radio; ali ne zaboravite ni da to uopšte ne bi bila tema da on svoju muževnost nije u toj meri potencirao); isto važi i za Ficdžeralda. Ali dok je potonji homoseksualnost smatrao momentalnom mentalnom slabošću, ovaj prvi je pisanjem lečio svoje seksualno konfuzno detinjstvo.

Hemingvej na safariju... Foto: public domain

VIDEO: Američka kantri legenda je gej? "Pa šta ako spavam sa najboljom prijateljicom?!"

(P. L.)