• 2

Šta ono Laza Lazarević reče da će narod pozlatiti? Čupamo od zaborava bisere srpske kulturne baštine

Laza Lazarević je bio lekar i jedan od pionira psihijatrije kod nas, čovek koji se pored toga ubraja i među naše najznamenitije književnike iz druge polovine devetnaestog veka. Autor je brojnih važnih pripovetki, a mi danas donosimo onu „najskuplju“

  • 2
Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević

Mural dr Laze Lazarevića na beogradskoj Klinici za psihijatrijske bolesti koja nosi njegovo ime. Foto: Marko Jovanović

Lazar „Laza“ Lazarević (1851—1891), nekada prvi lekar Opšte državne bolnice, danas je čovek čije ime nosi Klinika za psihijatrijske bolesti u Beogradu, i to s punim pravom: bio je jedan od pionira te grane medicine kod nas, a njegov potpis krasi trećinu od ukupnog broja najstarijih sačuvanih istorija bolesti „s uma sišavših“ (ne izmišljamo reči: psihijatrijska bolnica tada se stvarno zvala “Dom za s uma sišavše“, a njen prvi pacijent bila je izvesna Kata Radmanova; ona se, posle smrti muža, odala alkoholu i prostituciji, bila kažnjena sa 30 udaraca bičem i zbog toga poludela).

Laza Lazarević je takođe bio i jedan od naših najznačajnijih književnika druge polovine devetnaestog veka, autor pripovetki koje se ubrajaju u obaveznu školsku lektiru koju ste jednostavno morali pročitati: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Vetar“, „Na bunaru“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci“, „Švabica“... ali ponajviše „Sve će to narod pozlatiti“, koju vam danas donosimo i predlažemo za čitanje.

Donosimo i predlažemo, iako ste je već morali pročitati; donosimo i predlažemo jer, nažalost, svedočimo potpunom krahu obrazovnog sistema u protekle tri decenije, zbog čega izraz „obavezna lektira“ nema više istu težinu koju je nekada imala. Mlađe generacije većinom nisu čitale ništa od Lazarevića, pa tako nisu čitale ni „Sve će to narod pozlatiti“, i to uprkos činjenici da je naslov ove pripovetke ušao u narodni govor, doduše sa nešto drugačijim smislom od onoga koji je Lazarević imao na umu.

Naime, kada se danas kaže da će narod nešto pozlatiti, misli se mahom na to da će u budućnosti idealizovati ono što danas proklinje, ili one koje danas proklinje, ili nešto tome slično; Lazarević je hteo da kaže nešto drugo, i ova pripovetka — smeštena u vreme Srpsko-turskih ratova 1876—1878. — u suštini je kritika naše ondašnje države koja se nije brinula o onima koji su za nju sve žrtvovali, već ih je odbacila. Zapravo, kad malo bolje razmislimo, ova pripovetka je kritika i sadašnje naše države.

Srpsko-turski ratovi, Srpski ratovi za nezavisnost, Prvi srpsko-turski rat, Srpska vojska, Kneževina Srbija, Velika istočna kriza

Srpski vojnici marširaju 1876. godine, tokom Prvog srpsko-turskog rata. Ilustracija Nikole Lazara, dopisnika milanskog lista „L'Illustrazione Italiana“. Foto: Wikimedia Commons/ubsm.bg.ac.rs

Počinje ovako:

I sumrak se počeo hvatati, a lađe još nema. Svet koji ju je čekao počeo se razilaziti. Ode i dečko s tvrdim zemičkama i kapetanica s bajatim licem. Odoše i oba praktikanta s Markom stolarom, svadivši se najpre s gostioničarom, što im je točio još prošle srede otvoreno pivo. Pođoše i kočijaši nudeći se da po dva groša voze u varoš; ali većina, „radi apetita” ili „opruženja nogu”, ode pešice, zametnuvši prut na rame a palac od leve ruke za špag od pršnjaka. Ni žena Marinka magazadžije ne htede sesti u kola, već pođe sa svojim rnalenim društvom pešice, okrećući čas po leđa onima s kojima je govorila; i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog tepeluka, koji tako bezazleno blistaše kao da je Zaječar procvatio, a kroz Knjaževac protekla reka od mleka.

Sunce se beše rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i samo još povrh mesta gde ga je nestalo pružahu se u nebo dugačke, svetle, beličaste zrake, kao da je otud sa zapada pomolio neko grdnu šaku sa raširenim i nagore okrenutim prstima — upravo onako kako to prave dobri i rđavi moleri. Sava, koja je bila tako opala da se gotovo na svakom mestu mogla gaziti, sanjivo oticaše odbijajući slabačak crvenkast refleks od oblačaka povrh nje.

Zamalo još, i svet se sasvim raziđe. Sem slugu i činovnika parobrodskih na obali stajahu još samo dva čoveka — jedan u fesu i čakširima, drugi u mundiru i mamuzama. Onaj u fesu — Blagoje kazandžija — ceo dan nestrpljivo hodaše: svaki sat zapitkivaše koga po štogod; obrtaše se neprestano, kao da ga cela snaga svrbi pa ne zna odakle da se počne češati; ulažaše u staničnu gostionicu, i čisto kao da će odocniti, usplahireno istrčavaše ponovo napolje upirući pogled daleko preko mirne Save.

Donji grad ispod Kalemegdana oko 1865. godine, neposredno pre nego sto ce Turci zauvek otici da se vise nikada ne vrate, Stari Beograd

Donji grad ispod Kalemegdana oko 1865. godine, neposredno pre nego što će Turci zauvek otići da se više nikada ne vrate. Foto: Wikimedia Commons/skyscrapercity.com

Njegovo lepo izbrijano, čisto lice, s lakim površnim borama, nalik na one oblačke u ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakahu s jednog predmeta na drugi. Čibuk je neprestano držao u zubima paleći lulu istresenim kokicama. Svaki čas je zapitkivao i momke i agente što nema lađe, da li ima kakva depeša, je li voda tako mala, vuče li kakvu teretnicu itd. — na što mu i momci i agenti, s urođenim vladanjem stranih državljana, vrlo ukratko i osorno odgovarahu.

Kapetan, pak, po imenu Tanasije Jeličić, stajaše gotovo ceo dan na jednom mestu podbočivši se na sablju. Lice mu beše okrenuto strani s koje lađa dolazi, a oči umorno i nestalno bludijahu oko toga mesta, kao ono sasvim izdubena glavčina oko ojedene osovine. Na njegovu licu ne beše onoga heroičnoga izgleda koji se kadšto viđa i na pensionovanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza koje se diže oluj, odleću ćeramide s kuća i kape s glava. Punački, maleni s obe strane postriženi brkovi, malen ali podebeo nos, osrednje smeđe oči, rehave obrve, okrugao obrijan podbradak i čisti, masnožuti, ali ne mršavi obrazi, mala usta, s poverljivim konturama, velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela košulja i kao mleko čista sablja — sve to izdavaše čoveka gospodina i geaka, čoveka od koga iščekuješ da zna aranžovati kadril i očistiti ostricu, a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on, okrenuo dami leđa, obrisao nos salvetom, ili čak zabo viljušku u lokumiće.

On, dakle, stajaše, a kazandžija se neprestano vrtijaše. Naposletku, kad mrak stiže i ne mogadijaše se više videti ni zlatan pervaz na agentovoj kapi, i njih se dvojica pokunjeni vratiše u mehanu.

Nema je, pa nema! — reče kazandžija ljutito, kao čovek kome ne ide karta.

Srpsko-turski ratovi, Srpski ratovi za nezavisnost, Prvi srpsko-turski rat, Srpska vojska, Kneževina Srbija, Velika istočna kriza

Strani dopisnici u srpskom vojnom logoru, ilustracija Nikole Lazara, dopisnika milanskog lista „L'Illustrazione Italiana“, koji se takođe nalazi na ilustraciji. Foto: Wikimedia Commons/Zoupan

Nema je — reče i oficir, ali mirno kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa.

— Što li, bože? — reče opet kazandžija. — Valjda... ta da... ovde i nema Turaka... A lađa se, valjda, i ne može bobandirati?

Kapetan ćuti.

— A koga vi čekate? — upita opet Blagoje.

Ženu!

A ja sina! Ranjen je.

On se malo strese, brzo stade istresati skoro punu lulu i ponovno je napunivši i paleći nastavi preko čibuka:

Ali lako, sasvim lako! Pisao mi je njegov drug Jole. Ovde i ovde! — on rukom pokaza sasvim neodređeno: najpre preko leve plećke, pa onda duž cele desne noge.

Samo ga okrznulo! Otpušten je kući iz bolnice da se popravi, pa posle, u ime boga, opet!... I treba ... Treba goniti peksijana!... Samo neka nam je bog u pomoći!

— A šta vam je sin? — reče kapetan počinjući učestvovati u istoriji kazandžijinoj.

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Moj sin? Kazandžija! Eh, da vidite kako taj radi. U njega ruka, vidite, ovde deblja nego u mene noga ovde. Ja sam zbog ovih oskudnih vremena prodao sve što sam imao, šta će mi, samo sam alat ostavio. Ali dok je njegovih ruku i alata, biće nama dvojici hleba, pa baš da nas je desetoro.

— Znam, znam, — reče kapetan — ali šta je on u vojsci?

— U vojsci? Pešak! Jest, pešak! Ja uvek kažem: ti, brate, ti bi trebalo da si tobdžija. Ti bi lepo mogao povući top. Posle, ono kad grune — milina čoveku čuti! Ali on hoće u pešake. Kaže: ovo vredi — ako hoćeš na puškomet, ako ćeš za gušu! Strah te pogledati kad se naljuti. Taj gde udari, tu trava ne niče!

A gde je ranjen?

— Bogami, ne znam. Ne znam, badava! Pisao mi je, istina, njegov drug Jole, ali ja sam zaboravio. Smešna imena tamo. Evo pisma! U dve borbe, u dve...

On izvadi sasvim masno i izgužvano pismo iz ćurčeta i predade ga kapetanu, koji ga ponese u ruci da ga pročita spram sveće u mehani.

Uđoše u mehanu s masnim dugačkim stolovima, čađavim zidovima i od muha upljuvanim sahatom. Na vratima koja vode u avliju stoji napisano obligatno „srećna nova godina” i tako dalje i, ispod toga „Ilija! Sremčević 14 gro: od = raki”. Na sredi tavanice obešena lampa čkiljila je jedva probadajući zrake kroz već sasvim crno staklo. Nasred srede stajaše jedna drvena stolica sa slamnim sedištem i slomljenom i tako živopisno ispruženom nogom kao da hoće da se fotografiše.

Srpsko turski ratovi srpaska vojska

Artiljerci srpske vojske tokom Srpsko-turskih ratova 1876—1878. Foto: Wikipedia

Kapetan sede na dugačku klupu kraj prozora i poče čitati vrlo zamrljano pismo. Blagoje skloni najpre onu stolicu psujući „što će ovo čudo ovde”, sede posle prema kapetanu, zagrnu rukav od ćurčeta i pogleda po stolu htevši se nalaktiti. Ali se odjednom trže videći po stolu grdnu, crvenkastu, masnu mrlju.

— Ej, ti, more! E, ovo je baš preko jego! Gledaj ti, molim te, malo ne pokvarih koporan! Čuješ ti, bre, hodi ovamo. Obriši ovo!

Odnekud iz mračnog ugla dovuče se jedno prljavo stvorenje.

— A šta je ovo ovako masno? Je li, magarče?

Pa mehana je, gazda-Blagoje, — reče prljavo stvorenje s toliko nepobitnog razloga da se Blagoje sasvim razgoropadi:

— E, gle ti njega! Međer si ti neki mudrac! Pa, valjda, ne sede svinje u mehani?

Čitalac će se vrlo ogrešiti ako pomisli da je Blagoje kakav čangrizalo — bože sahrani! Sada je on samo u grozničavom stanju od nestrpljenja, pa traži samo sebi zanimanja. Pristao bi on sada i da se bije, i da ga biju, samo da mu prođe vreme. Nije on, inače, bio baš ni vrlo razgovoran čovek, i večerašnje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne beše samo očajnički pokušaj da razagna čamu. Zbog toga on opet juriša na kapetana:

— Jeste li videli onoga s nogom?

— Koga s nogom?

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

— Ta onoga bez noge!

— Koga bez noge?

— Ta onoga sa štakom!

— Koga sa štakom?

— Sa štakom! Onoga što su mu doktori odsekli nogu!

— A što su mu odsekli?

— Pa, kažu, hteo je da umre od rane što je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge ... Zar vi ne znate onog s nogom?

— Ne znam, — reče kapetan — nisam ga video.

— Pa sve prosi pred crkvom!

— Hm!

— Uh, bože! — Blagoje se strese. — Ovakav badrljak samo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on ništa — živ! Pa još puši! Ništa mu, kaže, ne škodi!

— Pa dabogme!

Bitka za Moravac, Srpsko turski rat

Bitka za Moravac vođena tokom Srpsko-turskih ratova 1876—1878. Foto: Wikimedia/Gravira Bajarski

— Samo to mi se ne dopada što prosi.

— Pa mora da jede!

Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kažu: „Na ti, brate! Hvala tebi koji si za nas prolevao krv, i takve stvari”... čovek je, u neku ruku, to se vidi, kako da kažem, izgubio nogu, ide na štaci! Sad njemu treba da jede, da pije. Hoće, bogme, i lulu duvana... Čovek je...

Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandžiji položaj invalida:

— To je lepo što je on za svoju zemlju osakatio sebe. Ali zato on ne može tražiti sada da bude savetnik. Vidite, svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju, treba da se računa u srećne jer se odužio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa...

E, znam i ja te vaše filosofije! Znam ja, ako ćeš, i „zemlja jesi, u zemlju otideši!” Ali daj ti, brate, štogod u živa usta! Vidite: to je čisto... kako da kažem?... to je strašno pogledati! Dovde odsečeno — a čovek hoće hleba! Pa sad zar da prosi? Mora! Ne može da ore, ne može da kopa! Pa još, može biti, poneki put slabo što i naprosi. Bre, da je meni vlast, ja bih znao šta bih radio! Ja bih lepo iz kuće u kuću. Uđem unutra — sedi gazda i jede pitu od oraha. — „A, ti jedeš pite?” — „Jedem!” — „A je li krv jevtinija od pite? A kamo onome onda s nogom?” — „A šta me se on tiče?” — „Ha, ne tiče te se, je li? Daj ovamo doktore! Jedan, dva, pet — koliko ih treba! Dede, seci. Secite mu nogu ovde! Jok, jok, ne pitam ja treba li ili ne treba: seci ti samo! Tako. Sad vidi kako je onome onde! Ha, sinko!”

Knez Milan Obrenović IV, Kralj Milan I od Srbije

Milan Obrenović IV kao knez Srbije vodio je našu zemlju kroz Srpsko-turske ratove do nezavisnosti, i potom uzdizanja na rang kraljevstva. Foto: Wikimedia Commons/archive.org

Kapetan vide da se s Blagojem ne da objašnjavati u višim regionima. On se spusti niže:

— Tako je, tako je! Ali će oni i dobiti svi pristojno izdržavanje iz državne kase kad se svrši rat. Nemajte vi brige!

— To, to, moj gospodine! Samo ako je to zacelo i onoliko koliko treba, da ne stoje opet pred crkvom i da ne prosjače po vašarima. Zar kad bi neko zbog mene izgubio samo mali prst, pa je... A ovamo država... Slušajte!... Zviždi!

— Ne zviždi! — reče kapetan.

— Ta zviždi, bog s vama!

Blagoje istrča navrat-nanos napolje. Malo posle vrati se pokunjen:

Mora biti da je neko vabio vaške. A ima i ugursuza pa duvaju i u ključ. Tu pre, kad je ono Sreta išao u Beograd, a onaj obešenjak Mićin sakrio se za direk pa pišti u ključ. Svi poskakaše, i sam načelnik skoči! Posle se samo vratiše — i načelnik se vrati. Psuju onoga ko je svirao — i načelnik psuje, a ne zna ko je!... Ja... O, brate, ja ne znam što se to tako zadocnila! Da li je još kadgod bilo? Je li, ti? Ej, momče! Hodi ovamo!

Ono prljavo stvorenje pomoli se opet.

Srpsko-turski ratovi, Srpski ratovi za nezavisnost, Prvi srpsko-turski rat, Srpska vojska, Kneževina Srbija, Velika istočna kriza

Srpski vojni logor tokom Prvog srpsko-turskog rata 1876. godine. Foto: Wikimedia Commons/Vojni muzej u Beogradu/Svift

— Je li se lađa još kad ovako zdravo zadocnila?

— Ne znam — reče stvorenje.

— Ne znaš? Smetenjače! Pa šta ti onda znaš? Šta imaš za piće?

Svašta! — reče stvorenje glupo se smešeći.

— Pijete li vi rakiju? — reče Blagoje okrenuv se kapetanu.

— Ne!

— I ja slabo ... Ama šta da se radi sad? Čekajde!... Je li to zviždi?

Ućuta i sluša.

Aja... Donesi rakije! Ne može više ni da se puši. Već mi srce pocrne od duvana!

Pošto istrese polić, kao da mu oči malo oživeše, i ceo dobi izgled mirne odsutnosti.

— Ala mi je i to lađa! Sanćim ona ide brže od kola! Da je čovek seo na kakvu mu drago mrcinu — gde bi bio do sada! Piha! Šta velite, na dobrom konju?

Svi konjički oficiri vole da govore o konjima, pa ma to bilo i s kaluđericama. I našem kapetanu čisto sevnuše oči. On je izvesno mislio na kakvog arapliju kad reče:

Vojna topolivnica, Kragujevac, Stari Kragujevac, Istorija Srba, Kraljevina Srbija, Kneževina Srbija, Srpska istorija, Istorija Srbije

Vojna topolivnica u Kragujevcu na crtežu nastalom verovatno šezdesetih godina XIX veka. Osnovana je 1856. Foto: Wikimedia Commons/Svift

— Za osam sahata!

— Za osam, bogami — reče Blagoje, kome je ova pristranost išla u račun. — A ovo je već koja doba! Da sam ja samo znao!... Nego, ne bih ga, opet, smeo tovariti na kola, istina, njegov drug Jole kaže: lako je ranjen, sasvim lako; ali znate, rana je, a ja bih njega na kola! Eh, kakva je bila u mog majstora kobila!... Ej, ti, slepi mišu! Donesi još rakije... Kobila kao srna! Pa samo ovako savije glavu.

On izvi ruku tako zdravo kako bi otprilike, izgledao konj sa slomljenim vratom.

Ama zar ti nemaš bolje rakije? Ej, ti, pupavče! Kaži gazda-Davidu da ja ištem rakije. „Dobre!” kaži; kaži: „gazda-Blagoje” ... Ovako savije glavu! Ama tu trebaju ruke! Da puknu vukući! Ona kad trči, pa sve ovako, — on turi glavu međ' noge — a ja drži, drži! Pa naposletku, kad ništa ne pomaže, a ja u stog, ili u tarabu u zid, gde stignem! Ništa ona pod nagim bogom ne vidi, samo kad jedanput uhvati huk! A ja u plot, pa kad lupi glavom, ja mislim ode do đavola i ona i ja, i kola, i sve! A ona ništa! Pa posle još ide mirno kao buba! A niko drugi nije umeo s njom kao ja. Kalfa-Vidak išao jedanput po bakar na Savu, a ona samo ovako — on opet turi glavu među noge i ispruži bradu, kao da mu je đem u ustima. — Vidak ispusti uzde pa legne u kola, a ona sve po jendecima, pa trči, pa trči, pa trči... Zvoni! Jel' te da zvoni? Da platim!

On opet istrča napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beše nestalo nestrpljenja, i glupa veselost levaše iz očiju, na koje, po izrazu mojih zemljaka, već počinjaše curiti rakija.

— Kakav je to konj, upravo kobila! Majstor metnuo jedanput jedan sanduk — ovako ovoliki — ne znam što je htio! A ona: đem na zub, pa ovako! Pa kako je letela, onako u avliju! A kola zakače, pa stražnji točkovi ostanu pred kapijom, a majstor u kapiji, a sanduk njega po glavi, a prednji točkovi kod orv kobila pred kuću, a mi da umremo od... od... Ama šta su ti odvugle ove žigice?... Daj jednu žišku.

Srpsko-turski ratovi, Drugi srpsko-turski rat, Niš, Oslobođenje Niša, Srpska vojska, Feliks Kanic

Pobedonosna srpska vojska ulazi u oslobođeni Niš 12. januara 1877. godine. Ilustracija Feliksa Kanica. Foto: Wikimedia Commons/Orao. Veliki ilustrovani kalendar, ur. Stevan Popović, Novi Sad 1879, 79-28/Felix Philipp Emanuel Kanitz/PetarM

Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu. Tamo mu je bila žena kod matere čekajući da se oslobodi bremena. Ali tada su tamo bili i Čerkezi. Užasne kombinacije sevahu kapetanu kroz glavu. Sva varvarstva koja su počinili ovi ljubimci Evrope slikahu se živim bojama u njegovim mislima. A povrh svega stajaše desperatna neizvesnost; jer otkako je pošao u rat, samo je dva pisma od žene dobio. U oba mu pisaše da će doći čim se porodi i digne, ali od posljednjeg pisma beše prošlo pet nedelja, a Turci došli na Tresibabu, a Čerkezi ruše njegovu kuću i pale mu postelju, na kojoj mu, možda, žena leži.

Pa ipak je on iščekivaše. Ima u čoveka jedna žica, lažljiva kao slučaj, pa ipak je zovu „predosećanjem”. Ko god igra na lutriji, taj pri svakom vučenju ima predosećanje da će dobiti, i nikad se ne čudi po svršenom vučenju kako ga je prevarilo to predosećanje. A udari li samo jednom i na njega slepa sreća, on ceo svet uverava da je znao da će dobiti, jer mu se sve baš tako činilo i nikako drukčije. I kapetan Tanasije već treći put uzamance dolazi čak s pozicije na lađu, s teškom mukom izmoljavajući dopuštenje od komandanta, jer mu se sve činjaše da ga danas neće prevariti slutnja. Ali, evo, baš u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće više doći. On postade nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtaše misli da proseje iz njih ono što je crno.

Ode u Knjaževac gde se rodio; uđe u svoju kuću, sede pod orah koji je posađen onda kad se kapetan rodio, a koji sad na svojoj periferiji nosi suhe grane. Tu sahrani oca i majku, tu preko puta zamilova devojku, tu uz kuću odnese kumu limun i poziv na prsten. O, kako mu beše drago sve; i stari orahov ormar, i zarfovi oteti od nekog turskog paše još u prvom našem ustanku, i skrhani nogari za kacom u podrumu, i ikona svetoga Nikole s dvokrilnim uvijenim nosom, nalik na dva puža, i fistan u saračani, u kojem se njegova majka venčala, i, opet, opet, i povrh svega: veselo, blago i punačko lice njegove žene, i stidljiva nada da će biti otac... i... ne, ne može biti! Ta ako su i Turci, nisu zverovi!

Osmanlije, Osmansko carstvo, Osmanska imperija, Osmanlijsko carstvo, Otomansko carstvo, Osmanlijska imperija, Otomanska imperija, Turci, Turska

Juriš osmanlijske vojske u Bici kod Domokosa u Grčko-turskom ratu 1897. Rad slikara Fausta Zonara. Foto: Wikimedia Commons/Jagatai

On se protrlja po čelu htevši razgnati ove misli.

— Majstor je, i bogzna kako, rad bio da se oždrebi — nastavljaše Blagoje gledajući neprestano u mesto na kome je kapetan još pri početku sedeo. — Dabogme! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako...

Kapetan ga tako mirno slušaše kao onu šetalicu na sahatu. Ni ona, ni Blagoje nimalo mu ne smetahu da dalje nastavi svoje misli.

Opet je na starom mestu. Opet plamte kuće i po ulicama leže nagrđene lešine...

Tek oko ponoći on se izvali na klupu kraj prozora, bacivši najpre još jedan pogled na lampu koja sve slabije svjetljaše i sve grđe smrdijaše, i na Blagoja koji hrkaše turivši glavu međ' noge i pruživši obe noge na red kao da drži uzdice.

Zalud se kapetan mučio da svede oči — san njegov behu okupili Čerkezi! Tek u samu zoru kao da malo pridrema, ali tad se začu kroz mrtvu noć ravnomerno lupanje točkova i uzvikivanje onih što mere vodu s prednjeg kraja lađe; pa onda pištaljka stade buditi uspavanu poslugu na staničnoj lađi. Kapetan skoči; sablja mu se otište i sa zveketom lupi o zemlju. I Blagoje se trže:

— Nećeš, bre! — reče on, i kao da ponovo povuče uzdice i ponovo zaspa.

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Kapetan istrča napolje u sveže jutro. Jedva je disao. Neiskazan strah vladaše njime. On u trk dotrča do stanične lađe. Dokopa bačen alat s lađe koja dolazaše i stade vući sebi. I taman da zametne uže na kazuk, a u gomili sveta opazi jednu ženu koja izdiže više glave dete u povoju. Kapetan baci uže momcima, koji se čuđahu njegovu poslu, zanese se i malo što ne pade u vodu. I kad mu žena u onoj tišini i guranju pade na prsi i predade mu sina, prvo suze pa onda poljupci počeše padati na punačko detence koje se nimalo ne srđaše na svog dosad neviđenog oca.

I žena je plakala — to se već zna! I druga jedna postarija žena iza nje — i bez toga ne ide! I najzadi detence ototanji. Oni brzo pređoše preko mosta i skloniše se u stranu praveći mesta drugim putnicima koji se gurahu zajedno sa svojim prtljazima, jer još ne beše nijednog kočijaša ni nosača. Kapetan htede mnogo štošta pitati ženu, ali nikako da otpočne; naposletku mu se odreši jezik:

— Međer, ti si živa!

On je uhvati i steže za mišicu, kao htevši se uveriti.

I ovaj mali! Ti, ti, vojniče? A što ti ja koješta nisam mislio! Bože, bože!

On obrisa lice rukavom, i držeći dete, nastavi:

— Znao sam, zacelo sam znao da ćeš doći. Tako sam baš u dlaku računao. A nana?

Tek u taj par on ugleda staru ženu i potrča joj ruci:

Hvala bogu, samo kad ste vi svi živi i zdravi! Kad je sve dobro!

Stara srpska štampa, Kneževina Srbija, Božić, Hrišćanstvo, Srbi, Srpska kultura, Pravoslavlje, Običaji, Srpska istorija

„Božić u srbskoj kući“, ilustracija uz prateći tekst o našim običajima vezanim za ovaj hrišćanski praznik, koji je objavljen u „Beogradskim ilustrovanim novinama“ što ih je 1860-ih godina u Kneževini Srbiji izdao gospodin Milan Milovan. Foto: digitalna.nb.rs/Beogradske ilustrovane novine

Stara žena briznu u plač:

— Daleko smo od dobra, moj sinko! Ostadosmo bez kuće i kućišta.

Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce; ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom odelu, a bez desne noge i leve ruke.

Ćuti! — reče kapetan s užasom na licu. Brzo predade dete ženi, pa pritrča bogalju. Pothvati ga rukom ispod miške i pomože mu da zakorači jednu gredu koja se bila isprečila na mostu.

— Da nisi ti, vojniče, gazda-Blagojev sin?...

Jesam, gospodine kapetane! — reče vojnik, sastavljajući nogu i štaku i dotaknuvši se po vojnički kape. Ali ga štaka izdade, i on se pridrža za jednu gospu s kučetom i zembilom koja vrisnu i odskoči u stranu.

— Tu ti je otac! Čekaj da mu kažem!

Kako beše tek zora, i putnici neodlučno stajahu na obali, to i nehotice svi obratiše pažnju ovoj sceni. Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja. Sve se raskloni u dva reda puštajući invalida: jedrog momka, s muškim licem i žalostivim osmehom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota; i, opet — ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porculansku vazu.

Rusko-turski rat 1877, Bugarska, Rusija, Ruska imperija, Trnovo, Zastava Samare

„Veliki knez Nikolaj Nikolajevič ulazi u Trnovo 1877“, Nikolaj Dmitrijev-Orenburgski, 1885. Foto: Wikimedia Commons/art-catalog.ru

On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom svečanom sprovodu.

U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane. Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku:

Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško!

— Kako teško? Ko to kaže? ... Evo, evo pisma!... Njegov drug Jole...

Zverajući na sve strane on potrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike:

— Pa gdje je?

Tata! — viknu vojnik milostivo okrećući se na jednoj nozi i podupirajući se štakom. — Tata! Ta evo me!

Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda — pa onda tresnu o zemlju. Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći! Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.

Hvala bogu, samo kad si živ! Sve će opet dobro biti. Ovo — on rukom napipa štaku — ovo će narod pozlatiti. Je li tako, braćo?

Karikatura, Kraljevina SHS, Kraljevina Jugoslavija, Politika, Pobednik

Karikatura na naslovnoj strani „Politike“ od 20. maja 1927. godine koja savršeno ilustruje naše ondašnje društvo. Nažalost, i današnje. Foto: Digitalna.nb.rs/Arhiva/Politika

Svi priskočiše odobravajući.

— Evo, ja, — reče kapetan — ja prvi dajem... — on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara — ja, evo, dajem sahat i lanac. Na!

Hvala, gospodin-kapetane! — reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. — Drži, tata! Ja nemam druge ruke.

Evo, i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata — reče Stevo praktikant.

— Hvala, braćo! Drži, tata!

Evo ti da kupiš duvana! — reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko dukata.

Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce.

— Hvala, braćo! Drži, tata!

Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.

Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše braće Rusa, sa onom, kako oni vele, „širokom naturom”. Oni nemilice davahu. Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa „hvala, braćo!”, „hvala, braćo!”, ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobivati odsutan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti, sa svom snagom nepokolebljivog uverenja, da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.

Dr Lazar Lazarević

Dr Lazar Lazarević. Foto: Wikimedia

— Gle, gle ti njega! — reče Blagoje. — Zbog takve sitnice pa plače! Pa šta mi je to! Jedna noga! Ej, hej! Sve će to opet... — on umalo ne reče „narasti”, ali se ustavi: — Sve će to opet... Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti?

Pa onda, ujedared, i sam briznu u plač.

— A šta će mi sve ovo?

On baci preda se na zemlju kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo kao da odozgo čeka odgovora.

Hajdemote odavde! — reče kapetanica. — Ovde je nesreća, a mi... — onda pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... — mi smo, hvala bogu, srećni i presrećni!

Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobivao svaku trku, a sad okreće suhaču. Kapetan je opet ozidao kuću na istome mestu u Knjaževcu. Pokrio ju je, istina kao što se to kaže, hartijom, ali mu je žena vesela i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove.

Blagoje je još donekle govorio: „Sve će to narod pozlatiti!” Posle je okrenuo na: „Sve će to tebi bog platiti!” Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i — prosi!“

VIDEO: Vek od povratka srpske vojske kući, ovako je izgledalo probijanje Solunskog fronta

(P. L.)

Komentari

  • VukBgd

    Veliki čovek, divan tekst... sve pohvale! Molim vas da nastavite sa objavljivanjem sličnih tekstova. Laza je bio oličenje građanske Srbije sa sačuvanim tradicionalnim vrednostima - istinski patriota.

  • Marko cg primorje

    Mnogo vam hvala na ovome tekstu i na pripovijetci vratila me u skolske dane dobro je se sjecam i tada je ostavila utisak na mene..a sada ovako zreliji nisam mogao zaustaviti suze dok sam je citao ...

Preporuka sa Weba

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima