• 0

Stravična vizija Meri Šeli jedne besane noći na Ženevskom jezeru: Kako su nastajali veliki romani

Može se reći da je horor-žanr, kakvim ga danas znamo, direktna posledica jednog nedužnog okupljanja u vili lorda Bajrona na obali Ženevskog jezera tokom leta u Godini bez leta

  • 0
Frankenštajn, Meri Šeli

Boris Karlof kao Frankenštajn u filmu „Frankenštajnova nevesta“ iz 1935. godine. Foto: Wikimedia Commons/Universal Studios, NBCUniversal/doctormacro.com

Šta je „Frankenštajn“ od Meri Šeli? Gotički roman koji je ostvario nepojmljiv uticaj na horor kao žanr, na književnost uopšte i na sve vidove pop-kulture, koji je uveo reč „frankenštajn“ u svakodnevni govor svih naroda koji govore evropskim jezicima? Ili je to jedan od najviših izraza romantičarskog romana, nastao sredinom te epohe evropske kulture, umetnosti, književnosti, muzike i misli? Ili je to, pak, kao što neki kažu, prvi primer prave naučne fantastike, svojevrsni začetnik žanra?

Sve od navedenog. A da bismo shvatili kako je nastao tokom 1816—1817. godine, moramo se vratiti unazad sve do 30. avgusta 1797, kada je „20 minuta posle 11 uveče“, sudeći po dnevniku njenog oca Vilijama, rođena Meri Vulstonkraft Godvin. Pokušaćemo da u najkraćim mogućim crtama opišemo njen život između ova dva događaja, sa ciljem da ostanemo relevantni i da vas ne udavimo manje značajnim stvarima.

Za početak, valja napomenuti da se rodila u delu severozapadnog Londona koji se naziva Samers Taun, u kojem je tada po svemu sudeći živela srednja klasa i koji je bio popularan među dobrostojećim beguncima od socijalne (ne)pravde Francuske revolucije. Njena majka Meri Vulstonkraft bio je feministkinja, filozofkinja i pisac; otac joj nije bio ništa manje znamenit: Vilijam Godvin je takođe bio filozof, romanopisac i novinar.

Vilijam je ispočetka sam odgajao malu Meri (kao i Fani Imli, kćer Meri Vulstonkraft sa drugim čovekom) zato što je majka Meri umrla od groznice nedugo nakon porođaja; to jest, sve dok 1801. godine nije oženio Meri Džejn Klermont, koja je u brak donela dvoje svoje dece, Čarlsa i Kler. Mala Meri nije volela svoju maćehu, možda zato što je ova favorizovala vlastitu decu, ali je sa Kler razvila prisan odnos kao da joj je sestra rođena.

Frankenštajn, Meri Šeli

„Portret Meri Šeli“, Ričard Rotvel, 1840. Foto: Wikimedia Commons/National Portrait Gallery/Kaldari

Uglavnom, Meri je odrastala čitajući knjige iz ogromne očeve i majčine biblioteke, čitajući i majčina i očeva dela, uključujući i očevu biografiju svoje majke; otac ih je redovno vodio na obrazovne izlete, a u njihov dom neprestano su dolazili pripadnici intelektualne elite; Meri je imala svoju guvernantu i dnevnog tutora. Vrlo su važna za njen razvoj bila i dva poduža boravka u Škotskoj, na imanju radikala Vilijama Bakstera koje se nalazilo nedaleko od Dandija; tokom leta 1812, a potom i od leta 1813. pa narednih deset meseci, bila je gost Baksterovih, družila se sa njegove četiri kćerke, i intelektualno se dalje razvijala.

Između ova dva boravka u Škotskoj verovatno je upoznala oženjenog pesnika Persija Biša Šelija, uz lorda Bajrona i Džona Kitsa najistaknutijeg predstavnika engleskog romantizma. Kada se po drugi put vratila sa severa buknula je prava ljubav, jer je Šeli već bio distanciran od svoje trudne supruge, pa su njih dvoje počeli tajno da se sastaju na grobu Merine majke. 26. juna 1814. Šeli i Godvinova izjavili su jedno drugom ljubav; tog ili narednog dana, biografi nisu načisto, Meri je izgubila svoju nevinost: sasvim sigurno na groblju.

Ubrzo su njih dvoje otišli na put po Francuskoj i Švajcarskoj, zajedno sa njenom polusestrom Kler, ali su posle izvesnog vremena morali da se vrate jer im je ponestalo novca (nakon skore smrti Šelijevog dede novac više neće biti problem). Počeli su zajednički život, tokom kojega su Persi i Kler gotovo izvesno postali ljubavnici (Kler će malo kasnije postati ljubavnica i lorda Bajrona, i roditi mu kćer Alegru koja će preminuti u petoj godini od tifusa ili malarije). Ljubomorna Meri, međutim, verujući u slobodnu ljubav nije ništa preduzela; a imajući u srcu samo Persija odbila je i njegov podsticaj da stupi u sličan odnos sa njegovim prijateljem Tomasom Džefersonom Hogom.

Persi Biš Šeli

„Persi Biš Šeli“, Alfred Klint, 1819. Foto: Wikimedia Commons/National Portrait Gallery

Još pre onog puta u Francusku, ili na samom početku, Meri je ostala u drugom stanju, ali se beba rodila februara 1815, dva meseca pre vremena, i ubrzo preminula, što ju je bacilo u tešku depresiju. No, ubrzo je ponovo postala bremenita i oporavila se, rodivši zdravo dete (sina kojem je dala ime po svom ocu Vilijamu) krajem januara 1816. — takozvane Godine bez leta, poznate po niskim temperaturama i propalim usevima širom severne hemisfere, što je bila posledica erupcije vulkana Tambora u današnjoj Indoneziji (samo u Evropi je nekih 200.000 ljudi umrlo od gladi).

Maja meseca te „Godine bez leta“, usred vulkanske zime, tada 18-godišnja Meri, Persi, njihov sinčić Vilijam i Kler otputovali su u Švajcarsku na poziv lorda Bajrona, da budu njegovi gosti u Vili Diodati na obali Ženevskog jezera. Ali zbog pomenutih vremenskih uslova, uobičajene vanjske aktivnosti bile su potpuno nemoguće (u zapadnoj Švajcarskoj bilo je toliko hladno tog „leta“ da smo ga upravo stavili pod navodnike, toliko hladno da se obrazovala ledena brana ispod glečera Žetro koja je juna 1818, kada je počela da se topi i da propušta formirano proglacijalno jezero, odnela u smrt 40 ljudi) pa su najviše vremena provodili u zatvorenom, najčešće pričajući do zore.

Da bi nekako ubili dosadu, čitali su nemačke priče o duhovima koje su na francuski bile prevedene i skupljene u knjigu „Fantazmagorijana“ (Bajron i Kler su ubijali dosadu i na drugi način); nadahnut njima, Bajron je predložio takmičenje: da svako napiše svoju priču o duhovima koja bi potom bila pročitana u društvu. Meri se našla u problemu jer ništa nije mogla da smisli, a svakoga jutra su je saletali u vezi toga. Tek, jedne večeri, diskusija u salonu povela se o prirodi načela života; Meri je tokom razgovora rekla da bi „možda leš mogao da bude ponovo oživljen“, ali na tome se završilo i grupa se povukla na počinak nešto posle ponoći.

Frankenštajn, Meri Šeli, Lord Bajron, Ženevsko jezero, Vila Diodati

Vila Diodati na obali Ženevskog jezera u kojoj je lord Bajron okupio društvo tokom leta 1816. godine. Meri Šeli je tu začela ideju za „Frankenštajna“, a Džon Polidori za „Vampira“, oboje na podsticaj domaćina koji je predložio da svako napiše priču o duhovima kako bi ubili dosadu. Foto: Wikimedia Commons/Romano1246

Meri nije mogla da zaspi; neprestano je razmišljala i maštala o onome što je rekla. U polusnu javila joj se vizija: „Videla sam bledog studenta bezbožnih veština kako kleči pored stvari koju je sastavio“, napisala je ona kasnije u predgovoru za izdanje treće „Frankenštajna“ iz 1831. godine. „Videla sam gnusno priviđenje čoveka prostrtog, i onda, usled rada neke moćne mašine, znake života, i micanje sa nelagodom, poluživotni pokret. Strašan je morao biti; jer vrhunski strašna mora biti posledica bilo kog ljudskog poduhvata koji se ruga čudesnom mehanizmu Tvorca sveta.“

Počela je da piše pripovetku, ali se na podsticaj Persija ona pretvorilo u roman. Par se vratio u Englesku, i nedugo potom Merina polusestra Fani izvršila je samoubistvo; prva četiri poglavlja napisana su upravo tokom narednih nedelja. Sredinom decembra meseca Persijeva supruga Harijet izvršila je samoubistvo skočivši u londonsko jezerce Serpentin; bila je u poodmakloj trudnoći, a Persi nije mogao biti otac, pa je to mogući uzrok njenog čina (bez novca svakako nije bila, ni ona ni deca, Persi se barem za to postarao). Samo tri nedelje kasnije Meri i Persi su se venčali pa je Meri Godvin je napokon postala Meri Šeli, a njen otac, koji dve godine nije hteo ni da čuje za nju, konačno pristao da je primi.

Meri Šeli je izgleda najveći deo „Frankenštajna“ napisala tokom boravka u Batu. Rukopis je bio gotov već aprila ili maja 1817. godine, ali je publikovan 1. januara naredne. Objavljen je anonimno, sa posvetom „filozofu Vilijamu Godvinu“, dok je Persi Šeli napisao predgovor. Prvi tiraž je štampan u 500 primeraka.

Drugo izdanje, ovoga puta pod Merinim imenom, izašlo je tek 1823. godine, posle niza ličnih i porodičnih tragedija. Prvo je umrla njihova kćer Klara, koja se rodila septembra 1817. u Bakingemširu a preminula septembra 1818. u Veneciji. Zatim je juna 1819. u Rimu od malarije preminuo i mali Vilijam. Da preseče taj niz katastrofa, novembra meseca iste godine u Firenci im se rodio sin kojem su dali ime Persi Florens i koji je jedini preživeo detinjstvo (preminuo 1889).

Frankenštajn, Meri Šeli

Frontispis Teodora fon Holsta za treće izdanje „Frankenštajna“ iz 1831. godine. Foto: Wikimedia Commons/Jasonanaggie

Konačno, 8. jula 1822. godine, brod „Don Žuan“ Persija Šelija je tokom jedrenja po Ligurskom moru uleteo u strašnu oluju nedaleko od zaliva La Specija, dok se veliki pesnik vraćao u Leviči iz Livorna. Veliki pesnik se tom (ne)prilikom udavio, manje od mesec dana pre svog 30. rođendana.

Prvo „popularno“ izdanje romana čiji puni naziv glasi „Frankenštajn, ili moderni Prometej“, prvo izdanje koje je štampano da bude finansijski pristupačno širim slojevima, pojavilo se 31. oktobra 1831. godine. U pitanju je verzija koja se danas najviše štampa i čita (mada ne isključivo), ali koja je nešto drugačija od prvobitne; naime, Meri je tekst donekle izmenila u nameri da otupi oštricu sveprisutnog radikalizma.

Maločas pomenusmo i predgovor za to izdanje; u njemu je autorka, kako bi istakla svoju potpunu originalnost, prezentovala umivenu genezu romana koja se ponekad dovodi u pitanje (recimo, postoji mogućnost da su Meri i Persi posetili zamak Frankenštajn kod Darmštata 1814. godine, u kojem je zloglasni alhemičar Konrad Dipel eksperimentisao s ljudskim telima, dok je Meri tvrdila da joj se ime „Frankenštajn“ javilo u viziji u snu). To, međutim, ništa suštinski ne menja jer pisac nikada nije, niti uopšte može biti, u potpunosti originalan, već on crpi nadahnuće iz okruženja i snagom svoje mašte stvara nešto novo, nešto više; čime god da je Meri Šeli bila inspirisana kada je pisala „Frankenštajna“ — „Frankenštajn“ je njeno originalno ostvarenje originalno.

Interesantno, postoji još jedno značajno delo nastalo na isti način kao i „Frankenštajn“, u istom krugu ljudi, na istom mestu i u isto vreme, na podsticaj lorda Bajrona u Vili Diodati: radi se o „Vampiru“ Džona Polidorija, pripovetki koja je na horor-žanr ostvarila jednako snažan uticaj kao i „Frankenštajn“. Eto šta jedno nedužno i rekreativno okupljanje tokom leta u Godini bez leta može učiniti za svetsku književnost.

(P. L.)

Komentari

Preporuka sa Weba

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima