Šta se desi kad Mark Tven ode u berbernicu: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Mark Tven čita na kauču na verandi svoje kuće u Nju Hempširu oko 1905. godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/The Guardian/Scewing

„Ako prihvatiš izgladnelog psa i nahraniš ga, on te neće ujesti. To je razlika između psa i čoveka.“ — Mark Tven

Preporučujemo

Samjuel Langhorn Klemens, kojeg istorija svetske i američke književnosti poznaje po pseudonimu „Mark Tven“, na svet je došao dana 30. novembra 1835. godine, u mestu Florida, američka savezna država Misuri. Porodica se, kada mu je bilo četiri godine, preselila u Hanibal, u istoj državi, gde je pohađao osnovnu školu.

I ko zna kakav bi dalji tok njegovog života bio da mu od upale pluća nije umro otac kada mu je bilo jedanaest godina (strašno je to reći, ali da nije bilo te tragedije njegov bi životni put bio posve drugačiji, i možda nikada ne bi iskazao svoj raskošni talenat), pa je morao da se lati posla kako bi porodica mogla da preživi: postao je, naime, šegrt u jednoj štamparskoj radnji. Kasnije se time bavio širom istoka Sjedinjenih Država, od Njujorka preko Filadelfije i Sent Luisa do Sinsinatija, i dalje. Prinudni prestanak formalnog školovanja uspešno je nadoknađivao večernjim posetama bibliotekama — za nauk današnjim generacijama.

Zatim je radio kao kormilar parobroda na Misisipiju, sve do izbijanja Američkog građanskog rata kada je nakratko postao dobrovoljac u konfederalnoj vojsci; zatim se sa bratom okušao u nevadskom rudniku srebru, a kada je to propalo, postao je reporter: 1863. počeo je da se potpisuje kao Mark Tven (po njegovim rečima, u pitanju je izvedenica iz žargonskog pojma parobrodara kojim se napominjalo da je vodotok dubok barem dva hvata, što je značilo da je plovan). Godinu dana docnije seli se u San Francisko i 1865. objavljuje pripovetku „Čuvena skačuća žaba iz okruga Kalaveras“, koja narednih meseci postaje vrlo čitana i popularna.

Portret Marka Tvena iz 1907. godine. Foto: Wikimedia Commons/A.F. Bradley, New York/Public domain/steamboattimes.com/Beao

Nakon putovanja po Evropi i Bliskom istoku, vratio se u Ameriku, oženio Olivijom Langdon, jedno vreme živeo u njujorškom gradiću Bufalu i potom skrasio u Hartfordu, Konektikat. Sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka nastaju njegova najbolja dela, napisana baš u Hartfordu, i na farmi Kveri kod mesta Elmira, država Njujork, gde je provodio letnje mesece. „Doživljaji Toma Sojera“ (1876), „Kraljević i prosjak“ (1882), „Život na Misisipiju“ (1883), „Doživljaji Haklberija Fina“ (1884), „Jenki na dvoru kralja Artura“ (1889), i tako dalje.

Naravno, ne treba posebno naglašavati da su romani „Doživljaji Toma Sojera“ i „Doživljaji Haklberija Fina“ najznačajnija i najbolja njegovo dela (posebno ovaj potonji koji se smatra remek-delom, ma koliko bio kontroverzan zbog činjenice da Tven u njemu 219 puta upotrebljava reč „nigger", koja je tada bila savršeno normalna a danas uvredljiva), koja se nazivaju tzv. Velikim američkim romanima (u pitanju je izraz za roman koji na savršen način ilustruje život, društvo i opšte stanje duha i prilika u Americi u trenutku u kojem je napisan; postoji oko dvadeset peta dela za koja postoji opšte slaganje da spadaju u tu kategoriju).

Tven je 1885. osnovao izdavačko preduzeće, sa namerom da zarađuje i kao autor i kao izdavač, ali ono nije bilo preterano uspešno; sem „Doživljaja Haklberija Fina“ (koji su prvo objavljeni u Kadani i Ujedinjenom Kraljevstvu decembra 1884, pa dva meseca kasnije u SAD) i memoara Julisiza Granta, glavnog severnjačkog generala tokom Američkog građanskog rata i kasnije 18. predsednika SAD, koji su štampani iste godine — firma nije imala značajnije uspehe i 1894. je propala.

Tven je serijom predavanja (na kojima je nosio svoja „patentirana“ bela odela) uspeo nekako da otplati dugove, ali je to gorko preduzetničko iskustvo, ustostručeno ličnim i porodičnim tragedijama u vidu smrti voljene supruge 1904. i njihove dve kćeri (Suzi 1896, Džin 1909), izazvalo rastući pesimizam i gorčinu kod ovog čoveka kojeg Fokner naziva „ocem američke književnosti“.

Mark Tven na verandi svoje kuće u Nju Hempširu 1905. godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/nytstore.com/Mr. Gustafson

Tokom poslednje decenije devetnaestog i prve decenije dvadesetog veka pisao je mahom filozofske, socijalne i političke eseje; kao veliki protivnik imperijalizma, neretko je uspevao da zatrese čitav svet svojim kritikama, kao što je to učinio pamfletom „Solilokvij kralja Leopolda“, kojim je 1905. godine jednom oštrom satirom napao belgijskog kralja koji je Kongo držao u svom privatnom vlasništvu, što je značajno doprinelo odluci belgijske vlade da tri godine kasnije preuzme kontrolu nad tom kolonijom.

Dugogodišnji bliski prijatelj Nikole Tesle, možda i jedini pravi kojeg je naš i američki veliki pronalazač imao, preminuo je 21. aprila 1910. godine u Redingu, Konektikat — tada istinski preminuo, pošto je nekih trinaest godina pre toga već jednom bilo javljeno da je umro, pa je navodno (možda je u pitanju urbana legenda) na sebi svojstven i duhovit način to demantovao rečima: „Vest o mojoj smrti umnogome je preuveličana“.

Pomenusmo maločas njegova predavanja koja su ga spasila ličnog bankrota (da ponovimo: tokom kojih je nosio bela odela, doduše, možda ne uvek, ljudi imaju običaj da preteruju), a upravo se njih tiče anegdota koju smo za danas izabrali. Naime, tokom jedne turneje, možda baš nakon propasti izdavačke kuće, obreo se u nekoj berbernici u nekom gradiću u kojem je te večeri bilo predviđeno da govori pred publikom.

Mark Tven u laboratoriji Nikole Tesle (koji se vidi u pozadini) u proleće 1894. godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Century Magazine/PRODUCER

— Stigli ste u pravi čas — reče berberin, prepoznavši u njemu stranca.

— Da? — radoznalo će Tven.

Brica klimnu glavom šišajući ga, pa samouvereno i pun sebe objasni:

— Mark Tven će večeras držati predavanje ovde. Pretpostavljam da ćete hteti da idete.

— Pretpostavljam... — reče Tven.

— Da li ste već kupili ulaznicu?

— Ne, nisam još.

— Pa, rasprodato je, moraćete da stojite — reče berberin.

— To vam je moja sreća — uzdahnu Tven. — Uvek moram da stojim kad taj čovek predaje!

Ne kažu Amerikanci džabe da je u pitanju „najveći humorista kojeg je ova zemlja proizvela“.

(P. L.)