• 1

Na ostrvu ljudoždera svaki stub sojenice će vam poslati žmarce niz kičmu, ako znate na čemu stoji

Uz svaki tekst delimo knjige za čitaoce

  • 1

Putovanje sa Nebojšom Jojićem kroz neistražene i uzbudljive delove planete se nastavlja. Nakon što je čitaocima otkrio sve tajne vudu rituala i pusti ih da zavire u prestonicu kraljice od Sabe, u knjizi "Bukirano" u izdanju Lagune, on ih uvodi u "kuće za duhove" koje stanovnici Papua Nove Gvineje ljubomorno čuvaju od žena, mladića i belih posetilaca. Čuvaju i priče o jedenju ljudskog mesa i podizanju kuća na lobanjama svojih neprijatelja. Ili su ih barem čuvali do ove knjige...

PAPUA NOVA GVINEJA - LJUDOŽDERI ILI NE?

Došlo je vreme da napustimo planine Papue Nove Gvineje i pođemo na sever, do velike reke Sepik. Pošto smo do tamo trebali leteti malim avionom, službenici aerodroma koji se sastojao od poduže livade i jedne kuće od naboja sa pletenim krovom od trske, podelili su nas u grupe i dobro nas izmerili, zajedno sa prtljagom. Zatim su sabrali iznose, podelili nas ponovo i tako smo iz dva puta svi stigli do reke, sletevši na tehnički slično opremljen aerodrom na kome je radio potpuno nag mladi službenik, ako ne računamo ogrlicu oko vrata, nešto nakita oko snažnih mišica i nakurnjak.

Pleme Dani, Papua Nova Gvineja

Papua Nova Gvineja Foto: Profimedia/Alamy

Duga 1126 kilometara, troma, blatnjavo braonkastih linija, reka često menja tok, praveći velike lagune, jezera i močvare. Na velikom prostoru oko nje, živi oko pola miliona ljudi koji pričaju na preko 300 jezika. To je manje od trećine živih jezika kojima se priča na ostrvu! Sve vreme sam ovu zemlju doživljavao kao džinovsku slagalicu različitih geografskih oblasti i potpuno različitih stanovnika.

Narodi oko reke su blagih crta lica, tamne kože, vižljaste građe, imaju najlepše žene na ostrvu i drugačije običaje. Narodi uz reku ne gaje svinje, a brak im je sličniji zapadnoj tradiciji, mada ni ovde muškarci ne rade mnogo, a žene su odgovorne za sve poslove. Duge, vlažne i vrele dane muškarci provode u posebno izdvojenim, vrlo lepo ukrašenim “kućama duhova", bolje rečeno kućama za duhove. Svako selo ima barem jednu. One su zabranjena zona za žene i neinicirane mladiće, centar muškog duhovnog života. Veruje se da u njima obitavaju duhovi predaka, čuvari sela i zaštitnici ratnika.

Papua Nova Gvineja, Papua New Guinea

Narodi oko reke su blagih crta lica, tamne kože i imaju najlepše žene na ostrvu Foto: Pixabay

Svuda piše da je Papua Nova Gvineja pretežno hrišćanska zemlja. Tako je na papiru. Misionari svih struja hrišćanstva, katolici, luterani, mormoni, protestanti, anglikanci, misionari ujedinjene crkve, crkve sedmog dana i mnogi drugi, bore se žestoko za svaku dušu, ali čini se da intimno većina Papuanaca još uvek veruje u duhove. Oni su i dalje animisti i veruju da svako biće, čovek, životinja ili biljka, svaka stvar i pojava, nebo, planine, reka, pa čak i duga, pučina ili kiša, imaju sopstveni duh. Veruju da će se duhovi predaka vratiti u sela i pomoći potomcima savetom, hrabrošću ili bar svojim prisustvom. Upravo za njih se grade "kuće duhova", u koje se odlažu divno ukrašeni sveti obredni predmeti i relikvije, maske, štitovi ili kuke za kačenje, koje nastanjuju duhovi važnih ljudi iz prošlosti.

Pošto se zbog turizma tradicija malo povila, bilo nam je dozvoljeno da posetimo nekoliko ovih kuća. Čak i ženama iz naše male grupe...

Na reci su nekada živeli ljudožderi i "lovci na glave". U pitanju je bio ritual, a ne gozba. Pojedini organi poraženog protivnika ili uvaženog pretka, obično srce, mozak ili jetra, bili bi obredno pojedeni. Time bi i na duhovnom polju neprijatelj bio pobeđen, ili bi u sasvim drugačijem ritualu nasleđivanja, vrline predaka bile prenete sledećoj generaciji ratnika. Ljudske lobanje su takođe imale (imaju i dalje?) upotrebnu vrednost.

Papua Nova Gvineja, Papua New Guinea

Domorodac sa Nove Gvineje. Foto: Pixabay

Kuće plemena uz reku Sepik obično su sojenice, građene na stubovima, da bi spremno dočekale podizanja nivoa vode. Prema tamošnjem drevnom verovanju, ispod svakog nosećeg stuba trebalo je ukopati ljudsku glavu, jer to je garantovalo duhovnu zaštitu i blagostanje ukućana. Kada smo počeli obilaziti sela, shvatio sam da pojedine kuće imaju i do 16 stubova koji ih nose, a najmanje barem šest. Počeo sam se raspitivati kod stanovnika sela šta sada koriste kao žrtvu duhovima čuvarima doma? Da li je i danas običaj nepromenjen i ako jeste, odakle se snabdevaju ljudskim lobanjama i šta se dešava sa ostatkom tela? Ukratko, počeo sam se raspitivati kod meštana jesu li i dalje ljubitelji ljudskog mesa. Ovo prilično bizarno, šaljivo-naučno istraživanje u svih osam sela koje smo u toj oblasti posetili, donosilo mi je uvek sličan odgovor.

- Ma ne, mi više ne jedemo ljude. Odavno. Možda je moj deda to činio, ali mi ne!

Papua Nova Gvineja

Maske sa Papua Nove Gvineje Foto: Pixabay/ confused_me

Obično, objašnjavajući mi to, mlađi meštani bi se okretali i pokazivali prstom u pravcu starijih seljana, često u punoj snazi, koji su se bavili dnevnim poslovima ili prekrštenih nogu sedeli sa svojim drugarima, poneki usamljeni pušili lokalnu krdžu... Bez izuzetka, spominjani dedovi koji su “to nekada davno radili” bili su još uvek prisutni i prilično aktivni. Jednog mladića raspoloženog za priču i druženje, zamolio sam da me upozna sa dedom koji je “možda” jeo ljudsko meso. Prišli smo starijem čoveku vretenastih, čvrstih mišiča, koji je dubio stablo sekirom da bi napravio tradicionalni čamac kojim po reci plove ribari. Posle pristojnog upoznavanja, upitao sam bez okolišanja ono što me najviše zanimalo: Da li je, kada i koliko puta jeo ljude?

Bez ustezanja i bez ikakve vidljive griže savesti, sa setnim osmehom koji mu je lebdeo na usnama, kao kada se neko drugi seća školskih dana, ispričao nam je (mladić je prevodio sa lokalnog jezika na gini-engleski) kako je u II svetskom ratu ostrvo bilo poprište strašnih borbi (što je tužna istina) i da su ih prvo Britanci regrutovali u borbu protiv japanskih neprijatelja. Toliko se ginulo, da su i njih nekoliko drugara iz sela, skupili vreće pune glava i doneli ih nazad. Posle nekoliko nedelja, regrutovali su ih Japanci u svoju vojsku, a oni su opet uradili isto, kroz nekoliko meseci, sa punim vrećama glava su se vratili kući. Tako je, reče deda, zaradio za svoju prvu kuću i svoju prvu ženu.

Papua Nova Gvineja

Sa punim vrećama glava su se vratili kući Foto: Pixabay/ BeaAmaya

Zapitao sam, ne očekujući odgovor, koji su ukusniji, Britanci ili Japanci? Japanci su mekši, glatko je odgovorio, ovi drugi bili su veoma žilavi, nismo imali vremena da ih kuvamo dovoljno dugo. Videći moj izraz lica, obojica su prasnula u smeh, a kasnije mi je moj mladi prijatelj objasnio da je njegov deda veliki šaljivdžija i da je sve bila nameštaljka za mene, ljubopitljivog belog gosta. Ipak, ne sme se zaboraviti priča australijskih istraživača sa kraja pedesetih godina prošlog veka. Od svog saputnika, u jednom selu uz reku, pronašli su samo čizme. I one su bile skuvane! Mladom bogatašu iz porodice Rokfeler u ovim oblastima bestragije izgubio se svaki trag. Nikada nije pronađen.

Sa dolaskom hrišćanstva i zapadne civilizacije od ove tradicije se malo po malo odustalo, bar se tako veruje, a šta se stvarno dešava unutar plemenskih zajednica “kada se kamere ugase”, to samo oni znaju. Pošto je područje reke ogromno, za našu posetu izabran je samo manji deo, koji naseljava preko pedeset plemenskih zajednica. Nisam stekao utisak da su seljani osećali nelagodu zbog našeg prisustva, mada su muškarci bili skromno, a žene još skromnije obučene, golih grudi, u suknjama od pletene trske. Bile su vrlo spremne da poziraju pred našim kamerama, blaženih osmeha i bujnih oblina. U nekoliko sela imali smo priliku da pazarimo takozvane nakurnjake, futrole za penise pravljene od tikve, koje lovci koriste prilikom odlaska u “buš”- šipražje. Dodatna oprema je vrpca koju muškarci vezuju preko ramena, da bi futrole stajale uspravno i sprečile eventualne neprijatne povrede.

Bukirano

Knjiga "Bukirano" Foto: Promo Laguna

Nastaviće se...

Telegraf želi da vas upozna sa sjajnim delom "Bukirano", Nebojše Jojića.  Prva dva čitaoca koja se jave na karte@telegraf.rs danas (sreda 7.8.) od 12.30 dobiće besplatan primerak. Potrebno je da u mejlu ostavite svoje podatke - ime, prezime i broj telefona.

(Iz knjige “Bukirano” Nebojše Jojića, Laguna 2018.)

Komentari

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima