Kako je Hemingvej u blizini Kube upoznao starca na moru: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Hemingvej u kabini svog broda „Pilar“ nadomak kubanske obale. Foto: Wikipedia/public domain

Više smo puta tokom proteklih nekoliko meseci pisali o velikom američkom piscu Ernestu Hemingveju, koji ni skoro šezdeset godina nakon samoubistva ne prestaje da fascinira svetsku čitalačku publiku, koliko zbog svog književnog opusa, toliko i zbog bujnog i uzbudljivog načina života. Prvo smo ga pominjali u anegdoti iz života Džeroma D. Selindžera, potom se bavili njegovom seksualnošću, odnosno navodnoj prikrivenoj homoseksualnosti, da bismo konačno pisali i o tome kako je nastao njegov poznati roman „Za kim zvono zvoni“.

Preporučujemo

Ovaj velikan svetske literature, rođen 1899 a preminuo 1961. godine, pisac romana i pripovedaka, tvorac je književne „teorije ledenog brega“, spisateljske tehnike koja je ostvarila snažan uticaj na potonje autore a koja zagovara minimalistički pristup sa fokusom na površinske elemente bez eksplicitnog obrazlaganja dubljih tema, koje, po Hemingveju, treba da isijavaju „između redova“, implicitno.

Hemingvej je takođe bio i sportista, koji se celoga života bavio boksom, atletikom, vaterpolom, američkim fudbalom, kao i pecanjem i jedrenjem na svom brodu „Pilar“, koji je nazvao po španskoj partizanki koja je glavni ženski lik upravo pomenutog romana „Za kim zvono zvoni“, čija radnja prati mladog američkog dobrovoljca Roberta Džordana koji, priključen republikanskoj gerili tokom krvavog Španskog građanskog rata, kao dinamiter dobija zadatak da digne u vazduh jedan most tokom ofanzive na Segoviju.

Već iz prethodnih redova je jasno da je Hemingvej bio vanserijski avanturista, „adrenalin-džanki“, danas bismo rekli, ženskaroš uprkos onih glasinama da je gej, ili možda baš zbog njih, čovek koji se ženio četiri pita i napravio tri sina, pustolov par ekselans kojeg jedno mesto nije dugo držalo, mada je imao nekoliko kuća u kojima je manje-više redovno boravio, jedan od onih ljudi koji su morali da stalno budu u pokretu, da putuju, da izlaze iz zone komfora, da istražuju i skupljaju nova iskustva.

Ernest Hemingvej, njegova druga supruga Polin i njihova dva sina, Patrik i Gregori, poziraju na Biminiju, najzapadnijem delu Bahama, sa ulovom ribe 1935. godine. Foto: Wikipedia/Ernest Hemingway Collection/John F. Kennedy Presidential Library, Boston

To su znali i njegovi prijatelji, pa mu je tako jedan od njih nekom prilikom poslao pismo, znajući otprilike gde se slavni pisac nalazi, ali ne i tačno gde i na kojoj adresi, pa je pored njegovog imena na koverti dopisao jednu šaljivu dosetku: „Ernestu Hemingveju, Bog zna gde“. Nekoliko dana kasnije stigao mu je telegram: „Bog je znao“.

Ali ta anegdota samo pokazuje i dokazuje kakav je Hemingvej bio čovek; jedna druga anegdota mnogo je značajnija, zato što prevazilazi njegove privatne okvire, zato što zadire u srž i kičmu savremene književnosti, budući da ga je inspirisala da 1951. na Kubi napiše roman „Starac i more“, posle kojeg je već 1954. postao dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja se, naravno, ne dodeljuje za neki konkretni literarni uradak već za životno delo, ali uvek podstaknuta značajnim ostvarenjem na tom planu, što je u slučaju Hemingveja upravo bio „Starac i more“.

Elem, epizoda koja ga je nadahnula, koja je u njegov kreativni um posadila seme tog romana, iz kojeg se odmah pojavila klica, iz koje je potom izniklo jedno od najlepših i najuzvišenijih literarnih dela dvadesetog veka, odigrala se dok je s prijateljem ribario nadomak kubanskih obala, upravo na brodu „Pilar“. Tokom te plovidbe, desilo se da su slučajno nabasali na brodić na kojem su bili starac i neki dečak; zabrinut da se nalaze u problemu, Hemingvej im je ponudio pomoć, i ponudio hranu, ali reakcija nije bila onakva kakvu je očekivao: starac je odbio i odmah potom na njega osuo salvu uvreda. Možda ne istog trenutka, ali verovatno čim se smirio, u glavi slavnog pisca počele su se javljati zavodljive obline novog romana...

(P. L.)