• 2

Jedna pripovetka Đure Jakšića smeštena u srpski srednji vek: Spasavamo zaborava bisere naše kulture

Pripovetka „Nevesta“ nastala je u devetnaestom stoleću kada su mnogi autori širom Evrope, ne samo kod nas, romantizovali i idealizovali srednji vek, što je naravno potpuno legitimno i jednako opravdano kao i njegovo realno prikazivanje

  • 2
Đura Jakšić

„Autoportret“, Đura Jakšić, 1858. Foto: Wikimedia

Pre nekoliko dana pisali smo o Đuri Jakšiću (1832—1878), i tom smo se prilikom dotakli njegovog značajnog slikarskog i književnog opusa, koji daleko prevazilazi dela po kojima je danas naročito poznat, slike „Noćna straža“, „Knez Lazar“, „Car Dušan“, pesme „Otadžbina“, „Koga da ljubim“, „Padajte, braćo“, „Na Liparu“. U slabije poznati deo Jakšićevog spisateljskog nasleđa, pored tri drame u stihu, svakako spada i njegovih 40 pripovedaka, koje su, kao što smo tada spomenuli, idealizovale srpsko srednjovekovlje i nemanjićka vremena, bavile se životom banatskog sela koje iz njega nikada nije izašlo, stradanjem naroda tog kraja tokom Revolucije 1848, i Srpsko-turskim ratovima 1876—1878, kojima se bavi i njegov nedovršeni roman pod radnim nazivom „Ratnici“.

Pažljivom čitaocu nije promaklo da smo tada, spominjući njegove pripovetke i konstatujući da su danas zaboravljene, odmah najavili da ćemo takvo stanje stvari promeniti, da ćemo pokušati da ih spasimo za ovo i naredna pokolenja. Jer, premda su te pripovetke svima na izvol’te, koliko ih ljudi zapravo čita, i koliko ljudi zna da uopšte postoje? Ovih drugih ima malo, ovih prvi još manje. Zato ćemo početi pripovetkom „Nevesta“, koju je Jakšić napisao 1861, četiri godine nakon što se trajno naselio u Kneževini Srbiji (igrom slučaja, ovaj veliki rodoljub nije doživeo da vidi uzdizanje svoje usvojene domovine, neki bi rekli i matice, na rang kraljevine, pošto se to desilo tri godine i tri i po meseca nakon njegove smrti).

Radnja je smeštena u srednjovekovnu Bosnu i zemlje kneza Vuka Hranića, velmože iz roda Kosača, koji je preminuo 1424. Pripovetka nije istorijski verodostojna i ne sme se tako tretirati, pošto jednostavno nije zasnovana na stvarnim događajima (ovo se mora naglasiti zbog bukvalista, kakvih je danas isuviše, koji nisu najbolje upoznati sa prirodom književnosti kao takve). Istorijska nauka nije bila na visokorazvijenom nivou u doba kada je Jakšić ovo pisao, tako da mu se ništa ne može zameriti, ali treba reći da Vuk Hranić nije otac velikog vojvode humskog Sandalja Hranića (kojeg pisac naziva „Sandal“ i pominje kako se nalazi u Prizrenu, „u dvorovima srpskih careva“, gde se „vežba borbi i oružju“, što je anahronizam ako se radi o tome Vuku), već njegov i mlađi brat kneza Vukca Hranića.

Otac sve trojice bio je Hrana Vuković Kosača, mlađi brat Vlatka Vukovića; Vlatkov i Hranin otac takođe se zvao Vuk (preminuo 1359), ali pošto ime njegovog oca nije poznato ne možemo reći da je bio Hranić, a Jakšić upravo to decidirano navodi. Ipak, gotovo je izvesno pisac ova dva Vuka stopio u jednu ličnost, pošto je ovaj stariji, utemeljitelj dinastije, sa posedima u oblasti sastavljanja Tare i Pive, bio deda Sandaljev i car-Dušanov vlastelin. Mlađi Vuk, Hranin sin i starijeg Vuka unuk, dva puta se ženio; ime njegove prve supruge istorija nije upamtila, ali je sa njom dobio dva sina, vojvodu Ivana, i Sladoja, koji najverovatnije krije ključ za rešavanje misterije identiteta Ferhad-bega Vukovića, graditelja sarajevske džamije Ferhadije (drugim rečima, Sladoje je primio islam i postao Ferhad); Vuk Hranić se 1405. oženio Jelenom iz kuće Hrvatinić, kćerkom Vuka Vukčića, i bratanicom Hrvoja Vukčića Hrvatinića, hercega splitskog, velikog vojvode bosanskog i kneza Donjih Kraja, sa kojom nije imao potomstvo.

Hrvoje Vukčić Hrvatinić, bosanski velmoža, na minijaturi iz tzv. Hrvojevog misala 1404. godine

Hrvoje Vukčić Hrvatinić, bosanski velmoža, na minijaturi iz tzv. Hrvojevog misala 1404. godine. Foto: Wikimedia Commons/Zoupan/ookaboo.com

Identitet Milice, koju Jakšić stavlja u ulogu Vukove kćeri, nije moguće utvrditi, to jest, nije moguće utvrditi istorijsku ličnost oko koje je nastala zabuna; o kćerima starijeg Vuka Kosače ništa se ne zna, Vuk Hranić nije imao žensko potomstvo, Sandalj iz tri braka nije imao nikakvo, Vukac je imao kćer ali se ona zvala Teodora, Vukčev sin Stefan koji je nasledio strica Sandalja (koji je i sam nasledio svog strica Vlatka) i proglasio se „hercegom od Svetoga Save“, koji se takođe tri puta ženio, imao je Katarinu (buduću bosansku kraljicu, udatu za Stefana Tomaša) i Maru. Možda su svi oni imali istoriji nepoznate kćeri (sa sinovima je, zbog nasleđivanja, drugačija situacija, oni su uglavnom kroz srednji vek poznati), ali nećemo nagađati. Prema tome, Jakšić je lik Milice izmislio.

Što se tiče Nikole Batorija, treba naglasiti da je stvarni uspon te ugarske kuće počeo baš pred kraj života Vuka Hranića, kao i da je tokom poznog srednjeg veka zbilja postojalo nekoliko Mikloša Batorija (mađarska forma imena „Nikola“). Jedan od njih, župan Brašova i potom župan Sekelja, živeo je i umro u četrnaestom veku, i uklapa se u vremenski okvir ako je Jakšić mislio na starijeg Vuka Kosaču, iako mu je dodelio patronim „Hranić“ (sad nam pade na pamet, pominjanje bosanskog banstva takođe se uklapa u ovaj okvir); ostali Mikloši iz ovog roda, među kojima je bilo i episkopa, koji zato otpadaju kao moguće inspiracije, rodili su se nakon smrti Vuka Hranića; naravno, računali smo samo istaknute Batorije, ali za one od manjeg značaja, Jakšić, koji je imao na raspolaganju daleko siromašniju građu od nas danas, verovatno ne bi ni znao.

Lik Nikole Batorija autor je verovatno izabrao da bi plemstvu o kome piše dao na značaju, jer su Batori od velike važnosti za mađarsku istoriju, a Jakšić se jeste rodio u Ugarskoj, koja je u njegovo vreme bila pod vlašću austrijske kuće Habzburg; pritom Batori imaju u ovoj pripovetki neslavnu ulogu, bivaju u jednom trenutku čak i poniženi, što se može okarakterisati kao svojevrsna osveta bivšeg ugarskog podanika, ili sokoljenje vlastitog naroda koji delom živi pod ugarskom vlašću, a koji je nekada bio silan i moćan, silniji i moćniji od Ugara.

Dakako, nije nemoguće da je neki Batori zbilja potkraj srednjeg veka oženio neku bosansku vlastelinicu, pa da je to inspirisalo Jakšića, ali nećemo ni oko toga nagađati. Kao što nećemo da nagađamo ništa ni po pitanju identiteta Ljubiše Kotromanovića, kako Jakšić naziva Kotromaniće; među svim tim silnim Dabišama, Stipošima i Tomašima, valjda je bio i neki istoriji, ili samo nama, nepoznati Ljubiša. Sve nas ovo dovodi do suštine: Đura Jakšić je imao bujnu maštu, ovo je umetničko a ne naučno delo, fikcija a ne zbirka fakata. Bitan je duh pripovetke a ne „istina“. Uživajte.

(Napomena: Ilustracije su delo poljskog umetnika Tomaša Mareka Jedrušeka, a vezane su za „Pesmu leda i vatre“ od Džordža R. R. Martina. Smatramo ih prikladnim za ovaj tekst.)

Konjica Kuće Tuli od Brzorečja

Konjica Kuće Tuli od Brzorečja, scena iz Igre prestola. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek

NEVESTA

1.

U ratu i bunama, koje često potresahu ponositu Bosnu, osedeo je stari velmuža Vuk Hranić i sada mirno iščekivaše svršetak dugog života, u kome je video slavu i silu imena svoga, osetio žarku ljubav kojom ga narod ljubljaše, gledao poslušno vlasteostvo što se svakada njegovoj mudroj i ozbiljnoj reči klanjalo. Dosta je video, stradao je mnogo, život mu beše večita borba; i opet nikad i nikome nije o svojoj prošlosti pripovedao. Ta na njegovim bledim i suvim obrazima jasno upisani behu gorki dani prošlosti daleke; to je bila bleđana knjiga, u koju je studena ruka oštrim perom zabeležila muke i stradanja, dike i ponose od sedamdeset leta.

Ali mu je sada srce klonulo, desnica malaksala, a u tamnim očima ugasio se oganj njegove goleme duše. I sad se u Hercegovini poznaju puste razvaline tvrdoga gradića Kamena. U njemu je sedi velmuža čekao poslednje čekanje.

Često je tamnim očima gledao u zelene ravnice koje se ispod Kamena pružahu, i, kao kroz maglu, je video mnogi šareni cvetak gde se rumeni i beli, čuo je huku reke kako se sa strmih planina u doline valja, a kad je iznad gradske kule pogledao, video je orla gde se sa snežnih vrhova studenoga stenja s oblacima juri, čuo je klikot i pisku orlova, a u burnim danima video mu je crnu golemu senku, s kojom se strahovite munje po sumornim stenama igrahu, ali njega nije video da pada.

Tada se sećao mladosti svoje, opomenuo se snage koja je gromovima prkosila, pak je gorko uzdahnuo i beše sumoran. U tim crnim i setnim časovima nije bilo živa čoveka, da jednim umilnim glasom ublaži dušu, utiša ucveljeno srce njegovo.

Sam je on bio, sam i ostavljen; samo lepa Milica ne odstupaše od seda roditelja. Tu je ona oko njega lebdela, ljubila ga i svaku mu želju unapred s najumilnijim osmehom ispunjavala. Ona mu beše anđeo hranitelj, koji mu je i u snu i na javi belim ručicama čelo gladio, a rumenim usnicama na suve obraze život vraćao. Ona ga je služila: čas mu je nosila vode sa hladnog izvora, a čas šarena cveća, da ga zadahne mirisom njegovim, a posle, sa poklonom lepe urisnice, pružala mu je najlepše voće, kojim je Bog njegove goleme vrtove bio blagoslovio.

Knez Lazar, Đura Jakšić

„Knez Lazar“, Đura Jakšić, 1857-1858. Foto: Wikimedia Commons/varvar.ru

I stari roditelj je ljubio čedo svoje. Ali i ta ljubav beše muška i ozbiljna. Retko je Milica osetila dršćuće ruke njegove u milome zagrljaju, a još ređe tihih poljubaca na rumenom žaru lica svoga; jedan pogled i jedna reč, blaga i umilna, beše izraz roditeljske nežnosti.

Često je sedi velmuža, usamljen, sa jedinicom svojom u lepim vrtovima ili na visokoj kuli, bez uzdaha, ali i bez osmeha, boravio. Milica je ćutala, kao što beo ljiljan, naslonjen uz hladnu stenu, bledo i nepomično ćuti: otišao bi u lepše društvo, u mirisne šarene vrtove, ali žao mu je hladne stene, žao roditelja ostaviti...

Jednom će mu, posle mučnog ćutanja, jedinica reći:

— Oče, noći su ti duge, a dani nesnosni; za devet punih godina nisam videla vedrine, koja se pre tako često na tvome čelu javljala. Pak i sada, da je Sandal ovde, možda bi i ti veseliji i zadovoljniji bio?

Sedi Hranić je ćutao.

— Oče, kaži mi, gde je naš Sandal?

— Sandal je još u Prizrenu, dete moje, u dvorovima srpskih careva; onde se on vežba borbi i oružju, uči se ponosu junačkom.

— Devet godina je, oče, kako je otišao — tužnim glasom je produžila Milica, a niz lice joj kanuše dve biser-suzice; — za devet godina ne prođe noćca, da ga nisam u snu videla; crn je dan bio u kome nisam svakog časa na njega pomislila; još nije vetrić listom šušnuo, a da mi ne bi srce i duša u velikoj milosti jeknula: evo Sandala!... Oh, dugo vreme radosnog čekanja! Kad vidim vrana konja i mlada viteza, ja pomislim: Sandal ide; ali ispod ledenog bedema konjanik dalje prolazi, ja ostajem, za njim gledajući, pa velim: „Nije to Sandal! Ta Sandal beše lepši, pogled mu umiljatiji, a osmeh pun bratske milosti i ljubavi!....“ Oče, ja sam još mala i nejaka bila, a on je tek počeo konja jahati i džilita bacati; pa kad, umoran, rumen, sa junačke igre dođe, a ja ga, evo, baš na onoj livadi čekam, onde se on na mome krilu odmarao, onde me je dugo i mnogo ljubio. Oh, oče, onde i sada najlepše cveće miriše, najhladniji izvor teče. Oh, sestra ne ljubi brata kao ja Sandala; pa ko zna, kad opet dođe, možda ga više ni poznati neću?

Car Dušan, Đura Jakšić

„Car Dušan“, Đura Jakšić, 1857. Foto: arhiva

— Nećeš ga poznati, čedo moje! Na glavi kalpak i čelenka, na grudma pancir, u ruci zlaćan buzdovan, a o pojasu britka sablja, alemom ispunjena, tako će izgledati moj sin Sandal, jer se tako u dvoru srpskih kraljeva nosi. A u oči mu nećeš smeti pogledati; onde će biti plamen veličanstva i mudre ozbilje, reč kratka i junačka, jer se tako u družini velikih careva govori.

— A kada će doći naš Sandal? Oh, oče, srce mi silno kuca, duša treperi, kad pomislim na njega... Čini mi se umreću u njegovu zagrljaju!

— Dete moje, skoro ćeš videti Sandala.

Milica je ućutala, a sedi velmuža je u svoju jedinicu dugo zamišljeno gledao, nije ni reči više progovorio; ali i u tom nemom ćutanju pokazivaše se golema ljubav kojom svoje jedino čedo ljubljaše.

Od tog dana je Milica skoro zaboravila na negu oca svoga; zaboravila je na lepe šarene vrtove: cveće je počelo venuti, najlepše ruže pre-cvetaše i opadoše, jer ih više niko zalevao nije. Milica je povazdan sedela na visokim bedemima tvrdoga Kamena, čekala je brata, al’ bratac ne dođe.

Već se po grančicama pokazivahu žuti i uveli listići, kojima se jesenji vetrić igrao — i Sandal ne dođe.

2.

Na kuli, u dubokim mislima, sedi stari Hranić i kroz opruženi durbin brižljivo hvata plavu daljinu ispod tvrdog Kamena.

Do kolena mu, na mekom jastuku, dvori mila jedinica.

— Oče, već i grbzni vinogradi ispod žutog lišća pokazuju slatkoga ploda rumen zagasitu, a meni brata nema! Oh, oče moj!

Starom vlastelinu se zasvetleše oči, a po suvim obrazima osu se rumen iznenađena srca.

— Eno Sandala, dete moje! Vidiš onaj pramen magle što se u daljnoj ravnici kao vihor okreće? Ono ti je Sandal.

Sporazum u Dolu

Sporazum u Dolu. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek

Milica je zadrhtala od nenadne radosti, nije umela ništa kazati, samo je kolena starom ocu ljubila, ljubeći je govorila:

— Sandal! Moj slatki Sandal! Oh, eno, ide, ide bratac moj! Već mu i vranca vidim! Gle kako belu penu sa vrane dlake stresa, griva mu leti po vihru kao misli srca moga... Oče, pogledaj Sandala! Poznajem ga, vidim ga dobro, jer mi nikad iz pameti istupio nije! Pogledaj belo pero kako se po ramenu povija! Gle biser kako sija! Kako se dolama u zlatu krši! Kako se svetli ta britka sablja! Oh, pogle, oče! Kako je sjajan, kako je visok i lep!...

Zarzali su konji u mermernoj avliji, sluge i dvorani pritrčaše, da prihvati mlada gospodara ali je prva došla sestra, doletela je, raširila je bele ruke, da na srce svoje ljubljenog brata primi.

Ona je plakala od radosti, suze joj potekoše iz sjajnih očiju, te je kroz suze gledala u sunce svoje; ljubila ga je u čelo, u oči, po grudma, po dolami, da nijedno mesto neljubljeno ne ostane.

— Moj brate, moj prelepi Sandale!

Kad su na kulu došli, još je u dubokim mislima stari velmuža sam i nepomično sedeo, mislio je o budućnosti dece svoje.

Sin je klekao pred ocem, kalpak je skinuo sa glave, a čelo je nisko pred pogledom seda roditelja oborio.

— Blagoslovi me, oče!

— Da si blagosloven, sine mili!

Sin je poljubio oca u ruku, ruka je zadrhtala, i dršćućom rukom zagrlio je otac sina svoga.

— Pozdravlje ti od silnoga cara. Njegova je mišica jaka, duh golem, srce viteško; presto mu sija u slavi i veličini, za koju je srpski narod gotov uvek potokom krvi prolevati.

— Pa da li i tvoja kapka za tu srpsku svetinju kanu?

Robert Barateon ubija Regara Targarjena na Trozupcu

Robert Barateon ubija Regara Targarjena na Trozupcu. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek

Sandal je otpučio toke i pancir, i na golim prsima ugledao je sedi vojvoda duboku prugu, večito znamenje časti. Otac se osmehnuo: to je bila njegova krv, koja je za srpsku veličinu potekla.

Milica je zagrlila brata svoga; činjaše joj se da u carevoj vojsci boljega viteza nije bilo.

3.

Kad je Sandal doma došao, dođe sa njime i jedan gost. To je bio Ljubiša Kotromanović, sin bogata plemića iz slavne porodice bosanskih banova, pobratim Sandalov.

On je bio visoka i lepa stasa, vedra čela, a pogleda plamenita; smeđa kosa se u gustim pramima niz pleća spuštala, sablja mu je divno dolikovala, a kada je na sivoj bedeviji jezdio, bio je kao zvezda koja po tamnim putovima nebeskih svodova svetlost prosipa.

Kad ga je Milica prvi put pogledala, uzdahnula je. Srce joj se upoznalo sa tužnim mislima, sa milom tugom, sjajnim obrazima, veljom nadom i većim željama. Jednog dana je sama ona sedela i čeznućim pogledom gledala je šareno cveće u golemim vrtovima. Ćutala je, setna i zamišljena, a po rumenim obrazima lebđaše osmeh, pun miline i ljubavi.

Tako je nju i Ljubiša zastanuo, pak je dugo, vrlo dugo, u taj umilan osmeh i u te crne oči gledao. Srce mu je govorilo: oh, ona je lepa! A duša mu šaptaše: najlepša devojka tebe ljubi!

— Dobro jutro, sestro moga pobratima!

Na taj glas se trgla Milica, ona se smerno poklonila pred stranim vitezom. Duge joj trepavice pokriše neobičnu svetlost tih crnih očiju, ali joj se obrazi osuše rumenim šarom ljubavi prve.

Ona je zadrhtala.

— Tvoj mi je brat mio pobratim, budi ti moja sestra! Viš, ja sestre nemam, ljubavi ne poznajem, primi pobratimstvo, da te na svom srcu negujem, da te nečuvenom ljubavlju ljubim!

Konjanici na Hvatu

Konjanici na Hvatu. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek

Tako je govorio junak koga je prvi pogled njezin očarao; a devojka, anđeo od naravi, ljubila ga je, a nije smela kazati da ga ljubi; gorela je, a nije smela izreći da je to plamen ljubavi što joj po zaljubljenoj duši plamti.

— Ne mogu ti biti sestra, neznani junače! — A u srcu je ostalo: jer te više ljubim nego brata moga!

— A ti mi budi život i duša!

Milica je gorela, a dršćućim je glasom šaptala:

— Ne mogu živet’, ne mogu ti duša biti!

Ljubiša je čuo to tiho šaptanje dršćućih grudi, video je rumen, razumeo je pogled nebesne nevinosti. On je zagrlio lepu Milicu i poljubio je. Taj je poljubac vreo bio, zapalio je duše njihove, oni se ne mogoše rastati, ljubiše se dugo i žarko. Sunce nije videlo rumen njinih obraza; vetar je samo nosio šum njihovih zagrljaja, tihi žubor milih uzdisaja...

4.

Na visokoj kuli, između mermernih stubova koji su kroz duge vekove u burnim danima borbe i junaštva teški krov držali, prostrte behu pulirisovine, a na uzvišenom mestu starešinstva sedeo je sedi vojvoda Hranić, do kolena mu sin Sandal.

Milica je stupila u dvoranu. Grudi joj se stegoše, srce joj je silno kucalo. To je bila svetinja u koju nikad ženska noga kročila nije; nema dvorana nije još čula ženskog uzdaha, nije videla ženskih suza, ni njihova umilna pogleda; samo zveket sabalja i gromku viku razjarenih junaka slušala je ponoćima velje pogibije.

Milica je na poziv oca prvi put ušla u tu studenu dvoranu, s dušom punom straha, s trepetom kojim stupamo u tajne obitelji umrlih prataoca.

— Oče!...

Glas joj je zadrhtao, srce se steglo, i više nije mogla sirota devojka progovoriti.

Zalutala vrana

Zalutala vrana. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek

Ćuteći je stajala, jer nije prilikovalo da pred muževima i slaba devojka sedi.

Posle dugog ćutanja je progovorio otac:

— Milice, čedo moje!

Glas mu je odjekivao u maloj dvorani, a ozbilja reči i pogleda potresaše dušu mlađanoj devojci.

— U dugom životu — produžio je vojvoda, — ne imadoh sjajnijih nada, ni uzvišenijih želja, nego da vas srećne vidim, tebe i Sandala. Od kolevke pratio sam vas korak po korak. Video sam Sandalovu mušku sliku gde se razvija, tvoju lepotu šta oči zasenjava. Čedo moje, u tebi je lepota matere tvoje. Milo mi beše u dugim danima moje osame u tebe gledati, ti si mi bila uteha, a Sandal cela nada starosti moje; u njemu teče krv mojih pradedova, on je rođen za bana bosanskog! Kad sam na čelo pobunjenom vlasteostvu stao; kad je narod vikao: „Da živi Vuk Hranić!“, mislio sam na slavu sina svoga; srce mi je ponosno šaputalo: „Sandal će biti ban u Bosni!“ A kada mi je krv iz dubokih rana, u boju kod Trebješnice, potokom išla, nisam se sećao rana, mislio sam na brata tvog: „Sandal će biti ban, neka je, nek teče krv sedog vojvode!“... Hrabrost se moja daleko čula, ime mi beše slavno, bojali su ga se bani i kraljevi; Dubrovčani mi slaše darove, a Madžari su me u pomoć zvali. Ja sam išao, svugde je moja krv tekla — za sina mog. „Sandal će biti ban!“... Oh, i nikad nisam mislio da će se spomen prošlosti moje toliko prezirati, nisam znao da će se moja krv nogama gaziti... Milice, ti ljubiš brata svog, ljubiš ga silno i neizmerno. Do tvoje ljubavi, ne do moje krvi, stoji sada sudbina moga jedinca Sandala. Tebe je zaprosio vojvoda madžarski za sina svoga, Nikolu Batoriju. Kad ti postaneš njegova nevesta, Sandal će biti ban u Bosni!

Prebledela je lepa jedinica ponositog velmuža, stajala je pred ocem, nema i nepomična.

Sandalu se zasvetleše oči. I sada prvi put gromkim glasom zapita oca svog:

— A zašto ne Srbin? Zašto, oče? Za junaka treba da pođe lepa unuka slavnih pradedova!

— Nikola Batorija je junak, plemenit, slavan; moja će kći za njega poći!

Straža Lanisgrada

Straža Lanisgrada. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek

Dalje niko nije smeo zapitati... Milica je poljubila oca u ruku i udaljila se.

Sandal je još ostao.

— Oče, ja nikad neću biti ban bosanski! Ja nisam zakoniti naslednik prestola bosanskog!

Otac je pobledeo, osetio je teret reči, koji mu je srce parao, ali je ćutao...

5.

I ljubav prestaje, poštovanje se gasi, slobodno srce umukne od straha.

Milica je od to doba izbegavala seda roditelja, a kada ga je u daljini videla, uzdahnula je, a iz očiju bi joj potekle suze, grozne i gorke. Svakim danom je bila bleđa i slabija, na usnama ne osta rumena osmeha, njima je još samo klela časak rođenja.

I od Ljubiše se klonila. Ali jednom ne mogaše ga izbeći, videla ga je i stala.

I njega je ljubav izmenila.

Nije on više osećao radosti u zabavama, koje mu je srce pre tako željno tražilo; nije on više išao za plemićima džilit gađati; a sablja mu se tužno o pojasu povijala, potamnela je; katkad je samo u dubokim mislima tu vernu drugaricu trzao, zavitlao je zrakom i tišinom i opet lagano u korice spuštao. Tada bi se osmehnuo, gorko i žalostivo.

Kad je Milicu opazio, bleđi je došao od prebele hartije.

— Milice! Milice, ti me ne ljubiš! Ja ću umreti. Milice, pogledaj me! Viš, život mi je mrzak! Ne mili mi se dan više!

Milica ga je pogledala, videla mu je bledo čelo i uvelo lice, pak je uzdahnula.

— Umreću, Milice, jer me ti ne ljubiš!

Garda lorda Andersa

Garda lorda Andersa. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek

— Ljubim te, ljubim! Kad sam te videla, dan mi je sinuo! Sad mi te uzeše, i mojoj se duši smrče! Tamno mi je sunce, crn mi je život, a krvav otac, koji mi te otrže... Oh, da me njegovo srce upola toliko ljubi koliko ja tebe ljubim, raspalo bi se, staro, gledajući gorku tugu na čelu jedinice svoje!

— Ti me ljubiš, al’ nećeš biti moja... Ja ću umreti, Milice, jer me ti ljubiš!...

— Život je kratak, još koji dan, pa kad te izgubim, umreću, jer te neizmerno ljubim!...

Kako je mila smrt, kako je slatko nadanje u nju! To je rajevina, što ucveljenu dušu, raskinuto srce, na ledene grudi čeka.

6.

Zagrmela je kaldrma u tvrdome Kamenu, zarzaše konji, zazvektaše sablje i mamuze.

Dođoše gosti iz zemlje madžarske.

Došao je mladi mladoženja... I tu se časte već nedelju dana, čekaju zoru, da vode mladu nevestu.

Milica je videla svoga mladoženju. Pa je li je utešio pogled njegov? Da li je očaraše umilne reči kojima je pozdravi mladi Nikola? E da li joj zaseniše oči bogati pokloni kojima je dariva Madžar?... Oh, ona je tužna, nevesela, usamljena i nikad se među drugaricama ne javlja; ona sedi i čeka, vidi kuma i devera, gleda mladoženju, a čeka izbavljenja.

Sedmog dana je trebalo, po običaju, igrati junačke igre. Nadaleko ispod Kamena pruža se ubava ravnica. Stotinu Madžara je pozabadalo koplja u ledinu i za njih privezalo mamne konje. Samo čekaju glas trube, pa da se viteške igre započnu.

Već je i sedi vojvoda pod čador seo, a do njega bleda jedinica. Zagrmela je truba i po treći put jeknuše daleke planine.

Počasna straža Visokog sada

Počasna straža Visokog sada. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek

Stotinu dobrih madžarskih konja poigraše zelenom ravnicom, sto belih perjanica se po plavom zraku zavijuga, a najveća ponositoga mladoženje.

Sandal i Ljubiša stoje i gledaju madžarsko junaštvo. Strašan je pogled bio to: u njemu počivaše poruga i preziranje, a na bledim Ljubišinim usnama grozan osmeh.

— Napred, pobratime! Vidiš gde odoše Madžari, utekoše kukavice!

— Napred!

Ljubiša, u junačkoj volji, stište pomamnu bedeviju: krv joj je iz rebara prokapala. Sandal viknu svome Gavranu:

— Napred, Gavrane!
„Ako l’ stigneš pomamna Madžara,
Suvim ću te zlatom potkovati;
Prestigneš li —
Sa biserom drobnim okititi!“

Ne leti strela tako lako, munja u plamenoj jarosti ne seče vedrinu neba takom brzinom, kao pomamni konji u dva pobratima.

Zaostaše Madžari, spori i posramljeni, samo mladoženja oštrom mamuzom para zelenu dlaku besnoga ajgira. Ali i on zastade, jer daleko pred njime, u dimu i magli, juriše dva verna pobratima.

Sad treba skakati skoka junačkoga.

Mladoženja je pet konja preskočio, pa mu se zasijaše oči u ponosu junačkom. Ali devet konja traži sin sedoga vojvode.

Devet je konja Ljubiša preskočio, a za njime je jurnuo Sandal. Madžari su stajali nemo i začuđeno, jer toliko junaštvo u svojoj domovini nisu videli.

Sada je lepa jedinica sedoga vojvode iz dršćuće ruke pustila sokola. Sto džilita zviznuše kroz zrak i tišinu, a soko se mirno mašao neba i oblaka.

Sklapanje ratnog ugovora

Sklapanje ratnog ugovora. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek

I dva pobratima pustiše džilite. U sivoj magli se okrenuo sivi soko, mahnuo je krili i sa Ljubišinim džilitom pade na zemlju. Ljubiša se, po običaju, poklonio Madžaru, a Madžar ga gordo pogledao; nije mogao da ne zavidi tolikoj slavi svoga suparnika, gnev mu je srcem ovladao.

— Na megdan hajde! Megdan je za junaka! — jetko se nasmejao Ljubiša Kotromanović; s isukanom sabljom i strahovitim pogledom čekao je gnevnoga mladoženju.

— Skači, Ljubiša! — Sandal viknu pobratimu.

Sukobiše se, zveknuše oštre sablje pod teškim udarom; pri drugom udarcu, pobeđen i posramljen, stojao je Nikola Batorija, sablja mu je daleko od njega u prahu ležala. Pred njime je stajao Ljubiša, bleda i sumorna čela, a s pogledom punim preziranja.

— I opet neću da na ovu svetu zemlju kap gostinske krvi kane!

7.

Poslednje je veče. Veseli su gosti, čaše se kucaju i zveče, a zdravice lete od usta do usta, a uza svaku gromovito: „Mnoga leta!“

Samo je Milica setna i nevesela. Ostala je usamljena, da se oprosti sa srcem svojim, sa životom pravim, da kaže zbogom svima milim nadama, celom spasenju svome.

— Neću ga preživeti! Umreću! Umreću!... Oh, al’ u čijem zagrljaju ću umreti!... Gadan kao moje preziranje, žena neka... posramljen... pod teretom poruge grozne!... A gde će biti u onom gorkom času njegovo tužno smešenje, žalostiv pogled, koji će me na život sećati?

U takvim mislima je tužila žalosna nevesta; često se trzala sama od svoga glasa, koji tiho u polumračnoj sobici ječaše; posle je opet ćutala nemo i nepomično.

Sad se otvoriše vrata, i laganim korakom, klecajućom nogom, stupio je u sobu Ljubiša.

Milica je dugo gledala u njega, kao što siroto pastorče u snu gleda umiruću majku, oseća zagrljaj, prima poljubac, trza se i gleda senku nemirnih sanova.

Izmorena severnjačka konjica

Izmorena severnjačka konjica. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek

— Došao sam, Milice, da ti kažem zbogom. Smrt je, koja će nas opet sastaviti... Zbogom, Milice!...

Milica nije osetila poljubac koji joj bledi ljubavnik na hladno čelo pritište. U nesvesti je bila. A kad se trgla, zora je svitala — žalosno svitanje nesrećnoga dana! Njojzi se činilo da je strašan san usnila, da je u njemu videla mrtvaca, da je čula zveku sabalja, pisku ranjenika i svu strahotu koja se uzburkanoj duši u snovima javlja; čula je ono strahovito zbogom... pak je i ona dršćućim glasom jeknula:

— Zbogom! Zbogom! Zbogom!...

I dan je svanuo, a veseli čauši povikaše:

„Hazur, more, kićeni svatovi,
Kratki danci, daleki konaci!“

Dever je prihvatio snahu, ona je sela na pozlaćeno sedlo i još jedanput dršćućim glasom reče:

— Zbogom, Bosno! Zbogom! Zbogom! Zbogom!...

8.

Oko Budima grada prostiru se divne gore i doline; po njima se zmijevidno vijugaju carski putovi, a ukraj njih rastu lipe i bagreni, te svojim hladom i putnika hlade.

Na sredi druma stoji jedan konjanik na sivoj bedeviji. On nikome ne svrće s puta; a ko ga vidi, strepećim srcem i s dubokim poklonom i sam mu svrće.

Lice mu je bledo, pogled sumoran, a na uvelu čelu video se hladan poljubac nemile smrti.

Dugo je tako stajao, nemo i nepomično — od jutra do tihe večeri. A kad je i poslednjeg zračka na zagasitom nebu nestajalo, pružio je desnu ruku, rekao mu je zbogom i gorkim osmehom osmehnuo se bledi očajnik.

Sad je čuo gromki topot i rzanje konja. Ječala je gora i dolina od vesele vike kićenih svatova; sve bliže i bliže dopirala je vesela vika; već je kroz gust suton ugledao nevestu... želeo bi se skameniti, samo da je do večnosti gleda, ali već viknuše stotinu glasova:

— Nastranu, more!

Ali se konjanik nije micao.

Vojska Hvata

Vojska Hvata. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek

Krv je uskipela u srcu pomamna Madžara; isukao je sablju i sa strahovitim besom mahaše po mirnome zraku. Zazvektaše sablje, i krv je prsnula; mladaženja je, ranjen, posrnuo sa besna konja, a stotinu svata je sa golim noževima jurnulo, da osvete svoga mladoženju.

A bledi vitez je još stajao.

A kada su mu rane odolele, sav poprskan crnom krvlju, zaljuljao se na bojnom sedlu i pao je.

— Zbogom, Milice, zbogom!...

Milica je čula glas smrti, čula je uzdah i kletvu strahovitog oproštaja, pa ko sve to u tako nemilom času čuje, može li duže živeti?

Ne, to više ne može; duša mu onog časa zaželi smrt.

Umrla je Milica.

U smrti beše tako lepa, nevina i sveta; na usnama joj se sledio osmeh, na čelu poslednji poljubac Ljubišin, a u ledenim grudma poslednje želje, mile nade drugoga života.

* * *

Na visokoj kuli sedi stari vojvoda u dubokim mislima. Često mu se gorak uzdah iz dršćućih prsiju krade.

Jednog dana dođe jedan crn konjanik iz zemlje madžarske i sa tužnim poklonom predade mu list knjige bele.

Vojvoda ga je strepećom dušom čitao; a kada je do poslednje vrste došao, na zemlju je pala bela hartija, a starac se grozno nasmejao.

Posle je koštanom pesnicom lupao prozore, ogledala, staklo je prskalo, a iz njegove suve ruke prskala je krv... Crni konjanik se prekrsti i žalostivim glasom reče:

— Lud je!...

Video: Ne samo prva i druga postojalo je ravno pet kosovskih bitaka

(P. L.)

Komentari

  • Perica

    Hvala nantekstu. Vidi se da je I u ta davna vremena Bosna bila uspesna mesavina raznih naroda i religija.

  • Marko cg primorje

    Lijepa prica hvala telegrafu i vise ovakvih stvari za na nas sto volimo citati

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima