• 1

Vek braka Bele i Miroslava Krleže: Češće je govorio o njoj nego o generalima i atentatorima

Letos je u Puli nekoliko hiljada ljudi emotivno i burno proživelo sekvence filmske priče Dane Budisavljević o Zagrebu iz doba tog završnog čina...

  • 1

Edita Rajner bila je prva Krležina verenica. Rođena je kao Velić u vukovarskoj jevrejskoj porodici. Kada se Edita, mlada doktorka iz Beča, pojavila na vratima tek venčanih Bele i Krleže koji su se spremali u Vučjak, došlo je do "eksplozije"...

Na jednom od stolića u stanu Bele i Miroslava Krleže na zagrebačkom Gvozdu uz novine i još neke sitnice odložen je notes u kom su se beležili telefonski brojevi. Ali, ako se neko ponada da bi iz popisa mogao rekonstruisati lične i druge važne kontakte Krleža, ostaće zatečen kada ga otvori. Da je posve prazan, još bi se i moglo pretpostaviti kako je onde ostavljen jer im ga je neko darovao ili su ga nabavili u doba kada im više nije bilo važno da ažuriraju takve podsetnike. Ali imenik nije prazan, u njega je, zaista umornim, Belinim rukopisom upisano tek jedno ime i pripadajući mu telefonski broj, sve precizno, s predbrojevima. Iz Venezuele.

A u Venezueli je pod stare dane živela Anđela, jedna od snaha Singerovih, prijateljica Krležinih iz doba kada su živeli u donjogradskom stanu blizu Pozorišta za koji se obično, ali nedorečeno kaže da im ga je ostavila Krležina teta, te tako pomogla da se održi jedan znameniti brak i toliko toga s njime povezano. Anđela im je zaista bila prijateljica, to se naime tako kaže, ali reč je o figuri iz zapravo završnog čina životne dramaturgije koji će se kao glas iz telefonske slušalice na Gvozdu javljati u dugačkom epilogu. Takvom koji još nije završio.

Miroslav Krleža Radićeva

Spomen-ploča posvećena Miroslavu Krleži u Zagrebu. Foto: Wikipedia/Suradnik13

Letos je u Puli nekoliko hiljada ljudi emotivno i burno proživelo sekvence filmske priče Dane Budisavljević o Zagrebu iz doba tog završnog čina. Krležini su dobar deo dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka proživeli, kao zaštićeni stanari, u zgradi preduzetničke porodice Singer. S advokatima porodice iz vlastitog naraštaja bili su prisni, Krleža bi Beli ostavio ceduljicu da s Albertom igra šah; kada je Slavko prešao u Beograd da bi vodio bankarski posao, detaljno joj javlja o modernoj kući koju je podigao negde oko Savamale, a Bela se posebno zbližila s Dragutinovom suprugom Anđelom.

Pa kada su ustaše preuzeli Zagreb na način koji je slikovito otreznio publiku u Areni, Anđela i Bela su za sebe i svoje najbliže pokušale učiniti osnovno, sačuvati (im) živu glavu. I u tome su, uzevši to u užem smislu, i uspele. Ali, njih dve s projekcijom Dane Budisavljević povezuju i konkretni detalji. Anđela je udomila dečaka Milutina Popovića koji na svetu nije ostao baš u potpunosti sam, pobijeni su mu svi bližnji osim sestre. Nije ga, doduše, udomila iz izbegličkog kampa kojim se film bavi, već s terena u pakračkom kraju odakle je potekla priča o uspehu Singerovih. I ne bi u tome bilo ništa neobično, pa ni veliko, da u trenutku kada se odlučuje da brine o Milutinu nije i sama u redu za odstrel. Njena su deca iz braka s Dragutinom i sami Jevreji, a svekar i svekrva, kao i Albert, već u Jasenovcu iz kojega se neće vratiti.

Mlada doktorka iz Beča

Anđela Severin i Bela Krleža su u leto četrdeset i prve pred ustaškim nadleštvima uređivale svoj status kako bi se utvrdilo da relacije što ih povezuju s nepoželjnima nisu fatalne. Za Belu, na jednom od dva krštenja, onom pravoslavnom, upisanu u matične knjige kao Leposava, to su bili njeni srpski rođaci po očevoj liniji. Dakako da se decu ni u ono doba nije krstilo dvaput, ali su je Vuksani, iz ličke grane njene majke, verovatno po iskustvu da od toga ne može biti štete upisali i u katoličke knjige rođenih. Ali, već kad se kao potencijalna mlada javila ocu Razumu u mladoženjinoj župi Svetoga Blaža, pokazalo se da se ta katolička "pribilježba" slabo drži, pa je dobronamerno izveden manevar koji je zaobišao nekoliko paragrafa, uključujući oglašavanje venčanja.

Stevan Kragujevic, Tito i Miroslav Krleza, Narodno pozoriste, 100 predstava Fedra

Miroslav Krleža i Tito. Foto: Wikipedia/Tanja Kragujević

Zašto se onda čuditi da se Bela požurila da iskoristi milost dekreta nadbiskupa Stepinca o konverziji dobrih duša iz pravoslavlja u katolištvo kako bi im se pomoglo u smutnim vremenima, premda je to učinila kao krštenjem utemeljena u Rimskoj crkvi i dvadesetogodišnja uzorna supruga iz katoličkog braka. Šta god da su Bela Krleža, kao i njen suprug Miroslav, kao i njena prijateljica Anđela kroz život činili da dokažu očevidnu činjenicu kako su posve obični, protokolarni Zagrepčani, hrvatski građani, katolici i Hrvati, to su žešće bili sumnjivi s prećutnim signalom da će za sve biti najbolje ostanu li ono za šta ih se drži da jesu, takoreći "ništa". Anđela je taj čvor rešila čim se uverila da je zaista preživela. Iselila se s porodicom u Izrael, pa u Venezuelu, a maloga Milutina poverila Krležama.

Razlozi da se javno kaže koja reč o životnoj priči i braku Bele i Miroslava Krleže koji se sklopljen u ove sedmice pre stotinu godina po mnogim važnim i lepim ekstenzijama, reklo bi se ne idu u taj "mračni zev" za koji se u perspektivi čini kako je, uostalom, kratko trajao - a tu su knjige i predstave, pozorišne i društvene pozornice, pa i biografski supstrati nadograđeni maštom o poreklu i bračnim krizama - i tome bi verovatno bilo tako da su Hrvati od onda imali još koji, odnosno koji drugi par dostojan dvorskog protokola i posebnog salona koji ništa nije gubio na reprezentativnosti time što se u tome salonu za stolom posluživala Podravka supa. A jelo se za tim, eto, ne samo muzejski unikatnim stolom na Gvozdu iz servisa koji im je darovala prva Krležina verenica, Edita Reiner, rođena kao Velić u vukovarskoj jevrejskoj porodici.

Kada se Edita, mlada doktorka iz Beča, pojavila na vratima tek venčanih Bele i Krleže koji su se spremali u Vučjak, odnosno ludbreške šume, gde je Bela trebalo da preuzme položaj seoske učiteljice, došlo je do "eksplozije". Ali se posle, kao i kada je Krležu na celogodišnjem lutanju Evropom, od Lavova do Pariza, fascinirala poljska poetesa Nalkovska, sve svelo u onaj ritam po kojem ih se i sećamo kao posebnih, možda čak i onih koji nam nedostaju. Ali ne kao brend, ili božesačuvaj identitet, jer Krležini nisu "naši", pa ni na način da su živeli s Nama: ako i po čemu, oni su "veliki" po razmeri kakav i kada se prilika za to ukaže hrvatsko društvo ne želi da uzme za svoj konfekcijski broj.

Miroslav i Bela Krleža

Grob Miroslava Krleže i njegove supruge Bele na Mirogoju. Foto: Wikipedia/SpeedyGonsales

Rizičan život

I Krleža i Bela vraćali su se u Zagreb. Krleža nakon što je taj mikrokosmos u sebi napustio još kao dečak iz pobuda vrlo ličnih koje se ne svode na probleme u školi, pa onda nakon što je pomahnitala gomila s uvodnih kadrova filma Dane Budisavljević, nažalost nemih, tražila "Dajte nam Krležu", sigurno ne da ga ponesu na rukama do Parnasa, pa ni do koloseka za Jasenovac, pre će biti da ga čak i pre ustaša poput Matije Gupca pospreme u vlastiti pakao. A Bela nakon što je na prvom izlasku pred beogradsku publiku tako opčinila pozorišnu upravu da su je, uz ministarsku pomoć, onde želeli da zadrže. Ali ne, ostala je u Zagrebu, gde joj nikada nisu priznali da je "prava" glumica. U životu s Krležom, premda ih se, ne bez razloga, uzima za "teatar", glumica nije ni bila.

Bio je to egzistencijalno rizičan i težak život (venčali su se tačno godinu dana nakon Krležinog nastupa u dvorani Sokola, poznatog kao "Pijana novembarska noć", kada je zauvek stao na stranu društvene manjine!), ali unutar ambijenta u kojem je odigran zatvoren s merom i bogatom ljudskom zaostavštinom. Krleža kao da zaista nije razumeo kako to da je Bela otišla prva, makar je to upravo iz njegova retoričkog ugla bilo logično. O ženama je govorio mnogo ređe nego o generalima i atentatorima, kardinalima i slikarima, osim o njoj, premda je otpočetka bio privržen ženama, baki s kojom je ulazio u misteriju jezika, majci od koje je nasledio usamljenost, a na koncu, uprkos tome što mu je Tito došao "na noge", Jovanki nije "uzeo pozdrav". U takvom rasporedu Bela je bila ono što nisu mogli steći, barem ne dok nije bilo kasno, Kuća, adresa na kojoj će i kad ih više ne bude "Nepoznat Neko", poput dečaka kojega Anđela nije povela na svoj beg u Egipat, naći utočište.

(Jutarnji.hr)

Komentari

  • Krle

    Lepa I zanimljiva prica o nasim velikanima. Hvala.

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima