• 0

"Ukrašenim tuk’o me kaišom moj muž - do modrica tela": Tužne verse Ane Ahmatove, koje razaraju dušu

Budući da je pisala o teroru staljinizma, njen rad je bio cenzurisan i zabranjen...

  • 0
Anna Akhmatova

Ana Ahmatova sa suprugom Nikolajem Gumiljovim i sinom Levom / Foto: Wikimedia/L. Gorodetsky

Jedna od najznačajnijih ruskih pesnikinja 20. veka, Ana Ahmatova, rođena je kao Ana Andrejevna Gorenko 1889. godine u Odesi. Bila je tri puta nominovana za Nobelovu nagradu za književnost.

Budući da je pisala o teroru staljinizma, njen rad je bio cenzurisan i zabranjen. Iako joj je život bio u opasnosti, Ana nije želela da emigrira već je odabrala da ostane u Rusiji kako bi svedočila o strašnim događajima koje su zadesile njen narod. Aninog prvog muža, Nikolaja Gumiljova, usmrtila je Sovjetska tajna policija, koja je uhapsila i njenog sina Leva i kasnijeg partnera Nikolaja Punina. Punin je u zatvoru i preminuo.

Anna Akhmatova

Ana Ahmatova / Foto: Wikimedia/Kuzma Petrov-Vodkin

Pročitajte jednu od najlepših pesmama Ane Ahmatove:

Pesma poslednjeg susreta

Studen mi je pakla grudi takla.
Korak se u laku dao drhtavicu.
I ja na desnu ruku sam namakla
S leve rukavicu.

O, koliko ovde stepenica ima
A ja sam verovala — tri.
Šapat jesenji među klenovima
Prošumi: „Umri sa mnom ti!

Varljivost života sreću mi zakrili.
Prevrtljiva sudba nasmeja se zlobom”.
Ja mu odgovorih tiho: „Mili,
Meni, takođe. Umreću sa tobom”.

O poslednjem pesma to beše susretu.
I ja pogledah na sumorni dom.
U spavaćoj sobi, ko na drugom svetu,
Gorele su sveće ravnodušno za mnom.

* * *

Ukrašenim tuk’o me kaišom
Moj muž — do modrica tela
Zato što ti sa prozora krišom
Motriš. Svunoć u vatri sam bdela.

Sviće. I nad modrom kovačnicom
U kolute dimčić se izvio.
A ti sa mnom tužnom sužnjanicom
Opet nisi — opet nisi bio.

Ja sam tebi, uz ranjenu dušu,
Sudbu-muku prinela na dlanu,
A možebit ti voliš plavušu,
Riđokosu milu, nasmejanu?

Ja ne umem skriti jauk pjani.
Srce tuži, u duši bol grsti.
Tanki zraci, ko sablasni prsti,
padaju na čaršaf nezgužvani.

* * *

Da mudro živim već sam naučila,
Gledajuć’ u nebo i moleć’ se bogu
I da dugo skitam da bih izmučila
I nemir duše i dušu ubogu.

A kada u dolji vetar prene čičke,
Grozdovi rjabine sviju se po plotu,—
Ja veselo slažem mozaik-kamičke
U pesme o divnom prolaznom životu.

Vraćam se. Tople dlanove mi liže
Baršunasti mačak, preduć natenane,
I jarki se oganj razgoreva, striže
Nad vodom iz modrih dimnjaka pilane.

Samo tišinu cepne iznenada
Krik rode koja već sleće na krov.
Ako na vrata pokucaš sada —
Neću čuti tvoj zov.

* * *

Sahrani, sahrani, ti vetre, mene.
Najbližih mojih na pogrebu nije.
Okolo mrtvih već lutaju sene,
I disanje je zemlje potmulije.

Biće moje beše slobodno i žedno
Ko i ti i htede još životne muke.
Pomiluj, vetre, ovo telo ledno
I prekrsti mu u nedrima ruke.

Zatvori na njemu ovu crnu ranu
Pokrovom tkanim od večernje tame.
Naredi sutonu plavome, svečanu
Da nada mnom čita tihe psalme.

Da bi bilo lakše osamljenoj meni
Sna poslednjeg zgasit’ buktinju goruću,
Šumite svom snagom, visoki jaseni,
O proleću, o mome proleću

(Telegraf.rs)

Komentari

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima