"Nikada nisam bespomoćna. Imam duge u svojim oblacima": Plemenite mudrosti jedinstvene žene

Maja Anđelu / Foto: Profimedia/SMG /Zuma Press

Maju Anđelu bi bilo teško opisati da nije njenih stihova. Ako bi morala da se predstavi u samo jednoj reči, ta reč bila bi – jedinstvena. I ima pokriće za taj epitet. Bila je pisac, glumica, producent, dramaturg, profesor i borac za ljudska prava. Godine 2001. Ladies Home Journal ju je proglasio jednom od 30 najmoćnijih žena Amerike. Proslavila se svojom autobiografijom „Znam zašto ptica u kavezu peva“ (1969), a knjiga poezije „Daj mi samo čašu hladne vode pre nego što umrem” bila je nominovana za Pulicerovu nagradu (1971). Bila je multitalentovana, pametna i harizmatična osoba koja je kroz svoje reči prenosila deo pozitivne energije na svakog ko je sluša ili čita, piše Presstiž.

Preporučujemo

- Ubeđena sam da su reči stvari. Morate paziti kakve reči koristite i kakve reči dozvoljavate u svojoj kući. U Starom zavetu piše „U početku beše reč”. Reči su stvari. Morate biti pažljivi. Pazite kakvim imenima nazivate ljude, da li koristite rasne i seksualne predrasude. Nemojte to da radite - pisala je Maja.

- Uverena sam da ćemo jednog dana moći da izmerimo moć reči. Mislim da su to stvari koje dospevaju na naše zidove, dospevaju u novine, na našu odeću, i konačno u nas same.

Kad je imala sedam godina, Maja je bila žrtva silovanja čoveka koji se zabavljao sa njenom majkom. Posle toga duže vreme nije mogla da govori. Sa 17 godina postala je samohrana majka. Čak ni tragedija iz detinjstva nije slomila pozitivni duh ove žene i njenu veru u ljubav.

- Zahvalna sam što sam voljena i što sam sposobna da volim, jer ljubav oslobađa. Ona nije ta koja samo zadržava, to je ego. Ljubav oslobađa. Kada se moj sin rodio, imala sam 17 godina. Moja majka je imala veliku kuću, 14-oro ljudi živelo je u toj kući. Sa 17 godina rekla sam joj da odlazim od kuće. Rekla je: „Napuštaš moju kuću i vodiš dete sa sobom?” Rekla sam: „Da”. Rekla je: „U redu. Ali zapamti ovo: Kada zakoračiš preko mog praga, odgojena si. Znaš razliku između ispravnog i pogrešnog. Čini ispravno. Ne dozvoli nikom drugom da te odgaja i menja. I zapamti i ovo – uvek možeš da se vratiš kući.”

- Vraćala sam se kući svaki put kada bi me život nokautirao. Moja majka nikada se nije ponašala u stilu: „Rekla sam ti da će tako biti”. Rekla je: „Oooo, dušo, stigla si kući. Majka će da skuva nešto ukusno za tebe”. Ljubav. Ona me je oslobodila i prepustila me životu.

Pošto je Maja bila žrtva rasne diskriminacije, priključila se borbi za ravnopravnost Afroamerikanaca sa Martinom Luterom Kingom. Do kraja života borila se protiv svake vrste diskriminacije.

- Ako razmišljam o svom životu kao času i tome šta sam zaista naučila, naučila sam nekoliko stvari… Ono čemu se molim je poniznost. Da znam da postoji nešto veće od mene. Da moram biti svesna da su nasilnik i lopov božja deca, bili oni toga svesni ili ne. I treba prema njima da se ponašam dostojanstveno. To je veoma teško i često pogrešim. Zamolila bih sve da razmisle o jednoj latinskoj izreci koja kaže: „Ja sam ljudsko biće, ništa ljudsko nije mi strano”. Ako se samo na trenutak potrudite da to shvatite, nikada nećete biti u stanju da kažete: „Ja nikada ne bih počinio neko kriminalno delo”.

- Bez obzira na to koliko težak zločin bio, ako ga je ljudsko biće učinilo, mi moramo znati da u sebi imamo iste komponente za takav čin. One su u nama. Ali se trudimo da svoju energiju trošimo na konstruktivne stvari, umesto na destruktivne. Ako možete to da uradite sa negativnim stvarima, samo zamislite šta tek možete sa pozitivnim da učinite. Ako se ljudsko biće usudi da se žrtvuje za druge, ako se usudi da bude Martin Luter King, ako se usudi da bude Mahatma Gandi ili Majka Tereza, ako se usudi da bude bolji od uslova u kojima je rođen, to isto možete i vi! Čovek sam, ništa ljudsko nije mi strano. To je jedna stvar koju konstantno učim - govorila je Maja.

Maјa Anđelu je predavala na fakultetu Wake Forest u Severnoj Karolini gde je, zahvaljujući njoj, otvoren i Maya Angelou centar za žensko zdravlje i kvalitetan život. Njene knjige prodate su u milionima primeraka. Ono što je ostavila iza sebe su zapravo životne lekcije. Lekcije o tome koliko čovek može da podnese, a da uprkos svemu ostane ljudsko biće. I to ne bilo kakvo, već skromno i zahvalno na onome što ima. Čovek, koji je dužan da uvažava ljude oko sebe, jer svi mi imamo zajedničkog tvorca i ne smemo to zaboraviti. Zato nijedan čovek ne sme biti manje vredan od drugog.

Preminula je 28. maja 2014, u svojoj 86. godini.

- Postoji jedna afro-američka pesma iz 19. veka, koja je sjajna i kaže: „Kada izgleda kao da sunce više neće sijati, bog stavlja dugu u oblake”. Zamislite! I ja sam imala toliko mnogo duga u svom životu. Imala sam i mnogo oblaka. I jedna od stvari koje radim, kada treba da zakoračim na pozornicu ili za katedru, kada odem da režiram film, povedem sa sobom one koji su bili ljubazni prema meni. Belce, crnce, Azijate, gej osobe, strejt osobe, sve - rekla je jednom Maja i dodala:

- Ja kažem: „Kreni sa mnom, trebaš mi sada”. Nikada ne osećam da sam bespomoćna. Imam duge u svojim oblacima. I čini mi se da, ono što treba uraditi, jeste pripremiti sebe na to da budete duga u nečijem oblaku. Nekome, ko ne liči na vas. Nekome, ko ne zove Boga istim imenom, kao što ga vi zovete, ako uopšte i zove boga. Vidite? Možda ne jedem ista jela kao vi, možda ne igram vaše plesove, ili ne govorim vaš jezik, ali mogu biti blagoslov nekome. Kao i vi.  To je ono što ja mislim.

(Telegraf.rs)