"Čovek je nomad po srcu svom...": Citati legedarne književnice Isidore Sekulić

Isidora Sekulić/ Foto: Wikipedia

Na današnji dan, 5. aprila 1958. godine preminula je jedna od najpoznatijih srpskih književnica, legendarna Isidora Sekulić. Rođena je 16. februara 1877. godine u Mošorinu kod Titela.

Preporučujemo

Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum), a radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine.

Položila je 1898. godine ispit za građanske škole iz francuskog jezika i književnosti, a posle toga radila je u Šapcu (1909-1912) i Beogradu.

Isidora Sekulić je doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.

U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Neka od njenih najvažnijih dela su: "Saputnici" (1913), "Pisma iz Norveške",(1914), "Iz prošlosti" (1919), "Đakon Bogorodičine crkve" (1919), "Kronika palanačkog groblja" (1940), "Zapisi" (1941) "Analitički trenuci i teme" (1941), "Zapisi o mome narodu" (1948), "Njegošu knjiga duboke odanosti" (1951) , "Govor i jezik, kulturna smotra naroda" (1956).

Isidora Sekulić je poznata i po svojim izrekama i mudrim mislima, a prisetimo se nekih.

1. Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. On je nomad po volji Božjoj, koja ga je stavila među ogromna prostranstva neba i zemlje. Davnašnja i današnja strast, da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovečje prirode. Volja Božja: to su staze i rijeke, putovanja i sretanja i nizovi života i drugova; a ne države i granice, kolje i bajoneti, palanke-tamnice u kojima slobodnog čoveka kao miša davi gospodar, sused, običaj, kritika. Tristan od množine želja nije mogao da umre; a svaki čovek ima krik onog pesnika koji je zapisao: Ili asketstvo ili putovanja, jer ništa drugo nema!...

2. Engleski pesnik Šeli je pisao da su san i smrt deca tamne noći. Na severu, kad nastanu mjesecima dugi dani ili bele noći, bogme se i san i smrt dešavaju pri osvetljenju, Mučno je to. Sjeverno osvetljenje ne samo da čoveku svetli, ono čoveka gleda i vidi kao neko nad prirodno oko. Čovek se i na to strasno zagleda, i samo gleda. Vid živi u čoveku odeljenim životom, i to užasno muči. Čovek se divi, boji se i muči se. Jesu li te raskošne boje na nebu zračne varke, ili su to neke stvarne – mi, ljudi, neobično volimo i cenimo reč stvarno – neke stvarne objektivnosti. Mali čovek, čovek s juga naročito, koji tu severnu svetlost ne shvata, oseća pod njom i pred njom neku raskošnu, neku uzaludnu svečanost. Što je to? Možda će malo posle početi novo stvaranje sveta. Možda se to mi, ljudi, preobražavamo...

Foto: Pixabay

3. Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćeš me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu može da užari, i čoveku pravo u srce sija! Zašto! Zato što volim muku i anatemu. Volim kad treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovjek se ume iscjeliti; kad mu aveti svaki dan nešto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore a ipak ima kruha. Onoga koji kaže da je sramota uvući jedrilo kad zatrube vjetrovi i bure, i koji otvorenih očiju smije da gleda kako u peni talasa kotrlja brodolom.

4. Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tlo pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nešto mekano i trulo. To su milijarde iglica koje su, kao suze ponositog čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne točkice stvrdnute smole koja je, preko noć, u času crnog mraka, kad ni najbliži susjed ne može da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo. A izjutra, kad probuđeni fjur potera stotinu vetrova na sve strane, dremljiva stabla se u nekoj vrtoglavoj liniji povedu za strujom, ali vrhovi njihovi su i tada budni i mirni kompasi u neke neslućene predele i daljine.

5. Jezgrovito je misliti: kakav je to trenutak kad se silesija žive vode ukoči, kad trenutno isčeznu sve boje, na prečac otme huknjava i trasak koji se kilometrima daleko čuju. I kakav će biti trenutak kad će se odjedared protegliti, poplavjeti, i procuriti sve strašne klice, kad će opet skočiti i prorikati vodene energije. Kakve su to metamorfoze, kakva su to vaskrsenja!

(Telegraf.rs/izrekeicitati.com)