Zoran Marinković Marinko iz Bjesova: Bog je veliki kreator koji pravi nešto ni iz čega, a isto radi i umetnik

Zoran Marinković Marinko / Foto: Mikica MIH Andrejić

Zoran Marinković Marinko - duhovni i idejni vođa jednog od najvažnijih srpskih bendova na prelasku iz starog u novi milenijum - Bjesovi. Čovek R'n'R ali i mnogo šire - umetnosti u mnogim njenim aspektima. Autor čija su kazivanja doprla do mnogih, ne ostavljajući ih nimalo ravnodušnim. Razgovarati sa nekim ko ima tako jasne i nepokolebljive stavove, predstavlja uvek pravo zadovoljstvo. Uostalom i R'n'R je pre svega - stav.

Preporučujemo

• Goran Marić i ti ste još sredinom osamdesetih, dok još niste bili punoletni pisali za Džuboks. Koliko je ta činjenica uticala na vaše razmišljanje o rok muzici, odnosno da li su grupe Bader-Majnhof, Sent Galen i Čajna Blu, nastale pod uticajem tog pisanja ili obrnuto?

- Naše interesovanje za pisanje o R'n'R je išlo uporedo sa osnivanjem tih bendova, što je na kraju dovelo do Bjesova. Uostalom, ti se baviš sličnim stvarima - i pišeš i sviraš, tako da ti je sasvim jasno da to može da funkcioniše zajedno i da se istovremeno pojavi. Ta inicijalna kapisla oko R'n'R se desila još ranije, a potom smo igrom slučaja, mada opet u neko slično vreme, počeli da pišemo za Džuboks. To su neki naši prvi pokušaji u muzici. To je bilo vreme u kome je Džuboks zamirao i tada je, ko je god hteo da radi za džabe, mogao tu da piše.

Bjesovi / Foto: Mikica MIH Andrejić

• Verujem da je tvoje interesovanje za muziku krenulo dosta ranije. Šta je ono što te je u tom smislu najpre privuklo?

- Moji roditelji su, kada sam imao tri godine, otišli na privremeni rad u Nemačku, a ja sam ostao sa babom i dedom u Gornjem Milanovcu. Neka najranija sećanja po tom pitanju vezana su za jedan stari radio lampaš i jako prijatnu muziku koja je dolazila iz tog uređaja. Bila je to novokomponovana narodna, ali svakako dobra muzika, poput one izvorne. I dan-danas kad čujem nešto od toga, osećam se dobro. Kasnije, u osnovnoj školi, slušao sam sve i svašta, sve što mi je dospelo pod ruku. Ne samo da sam slušao već i voleo. To se dešava kad bez prethodnog iskustva, počinješ da "ulaziš" u muziku. Iz ove sadašnje perspektive, neke pesme i bendovi koje su mi tada bile fantastične, danas mi izgledaju, onako...

- Recimo, u to vreme čujem AXE, i to mi je baš super. Ali to se događa kada je sveža duša, kada su sveže uši. Ipak, prava inicijacija u R'n'R i ono što je imalo veze sa Bjesovima bio je album "Highway To Hell" od AC/DC koji sam dobio kao rođendanski poklon kada sam bio sedmi-osmi razred. Na prvu, interesantan mi je bio omot na kome Angus Jang ima rogove i „demonski“ rep koji drži u ruci. Šta je ovo, pomislio sam, a kada sam pustio ploču na gramofonu, odmah sam znao: To je to! To je taj zvuk koji sam oduvek želeo da čujem, kao da se ponovilo nešto što sam nekad mnogo ranije, već čuo. Distorzirana kvinta, rif, to su i dan danas glavna muzička oružja Bjesova.

• Gornji Milanovac je relativno mala sredina. Da li ti je taj album i uopšte rock muzika, na neki način pomogla da kreneš na neko svojevrsno "putovanje" svetom?

- Umetnost je definitivno jedan moćan vid spoznavanja istine. R'n'R nam je darovan u dvadesetom veku, dakle, darovan je ljudima srednje klase, onima koji nisu rođeni u bogatim porodicama, pa su konačno i oni imali privilegiju putovanja kroz prostor i vreme a bez nekog velikog novca.

• Prvi koncert u Milanovcu vam je bio zabranjen. Da li je to bilo zbog imena Bader-Majnhof?

- Jeste, bilo je zbog imena. Mada, mi smo bili klinci iz nekog grada koji ne postoji na mapi sveta, tako da je to više bio više bio hir tu, nekog čoveka iz lokalnog SUP-a, u smislu – Bader Majnhof, Crveni teroristi, biće bolje da ne sviraju. Da, nismo imali koncert, ali smo te pesme odsvirali bez publike i snimili ih kamerom.

• Haha, sjajno!

- Da, zanimljivo je sa više strana, jer to su proto-Bijesovi, proto-pesme Bjesova, a istovremeno i prvi naš sukob sa mejnstrimom, ili bolje - sa pričom kako to treba u životu, itd. Tako da smo već tada, na samom početku, došli u situaciju da po pitanju nekih stvari u vezi benda razlučimo šta je bitinije: Da li da ostanemo Bader-Majnhof i da možda i ne sviramo, ili da promenimo ime. Naravno, promenili smo ime, ipak je to bitnije nego, kao pijan plota, držati se čvrsto nečega. Neke ideje jesu bitne, ali postoji nešto što je iznad toga.

• Ko je predložio ime Bjesovi, što je naslov hrvatskog prevoda romana "Zli dusi", Dostojevskog?

- To je bio moj predlog. Ne bih za sebe mogao da kažem da sam neki „načitan“ čovek. Ne! Ja sam oduvek više bio u fazonu da sačekam da mi se knjige, filmovi, ljudi spontano dese, da mi sami priđu, ja čvrsto verujem da postoje duboki razlozi zašto nam se stvari dešavaju. Dostojevski je u moj život došao tako što je jedan trgovački putnik navratio kod nas i ponudio neke komplete knjiga, između ostalog i Dostojevskog. Moja majka se na kraju odlučila baš za njega zato što je komplet zaista fenomenalno izgledao. Naravno, taj „prelepi“ komplet je skupljao prašinu neko vreme, dok ja nisam u srednjoj školi "naleteo" na "Zločin i kaznu", gde sam ukapirao da ja već imam dela tog pisca i onda sam ih kompletno pročitao.

Bjesovi / Foto: Mikica MIH Andrejić

- Malo nakon toga se počela događati ta priča oko Bjesova, traženje imena. Prvi koncert pod tim imenom smo imali 16. jula 1990. godine, na prvoj večeri Čačanske gitarijade, kada smo i pobedili. U žiriju je bio Točak i Dragan Milekić Mileta (dugogodišnji urednik emisije "Pop liga", radio Čačka, op. aut.), koji je zaista bio jedan neverovatan lik. Ja sam 1996. godine poverovao u Boga i rasprodao sve moje ploče. Mileta je preminuo dvehijade i neke godine. Bio je veliki kolekcionar i testamentom mi je zaveštao svoju kolekciju albuma. (U pitanju je kolekcija od preko dve hiljade LP ploča, op. Aut.).

• Te godine snimate i prvi album "U osvit zadnjeg dana".

- Taj album je snimljen 1990. godine, a 1993. ga je objavio čačanski Sound Galaxy. To je definitivno jedna od prvih nezavisnih diskografskih kuća u Jugoslaviji. Osnivao ju je Mišula Petrović. Inače, njegov sin je tad svirao bas u fenomenalnom bendu Necrophobia (Death metal bend iz Čačka, op. aut.).

• U kojoj meri taj prvi album određuje dalji muzički pravac grupe? Ako uzmemo u obzir da je snimljen u godini osnivanja benda, to podrazumeva da ste neke autorske kompozicije imali još od ranije.

- Da, da. Te pesme su nastajale godinama pre toga. Pet-šest, možda i više godina pre 1990. nastajao je album i tu je ispričana ta neka naša tinejdžerska priča. Taj album je pre svega važan jer nam je omogućio da krenemo dalje. To je bio prvi stepenik koji jednostavno moraš preći da bi došao na onaj drugi. Prvi album je zanimljiv jer ima tu neku mladalačku energiju, pun je testosterona. Kada smo 2019. reizdali „U osvit zadnjeg dana“ na disku za SKC Novi Sad, hteli smo da napravimo promotivni koncert po kome bi, normalno, svirali i pesme sa tog izdanja. Međutim, to se nikako nije uklapalo sa kasnijim pesmama. Bjesovi, počev od drugog albuma mogu onako opušteno da sviraju sve pesme, da ih mešaju, jedino se sa tog prvog albuma to nekako ne uklapa. I onda smo ukapirali o čemu se radi: Na tom prvom albumu muzičarima su mu*a kao lešnici, a kasnije smo postali teža mu*a, mu*a koja se vuku po podu.

• Nakon godinu dana postojanja grupe već menjate postavu. Koliko su muzičari iz Milanovca zastupljeni u postavama Bjesova? Ako uzmemo u obzir da su Bjesovi veliki bend, koliko jedna takva, relativno mala sredina, mogla da punudi ljudi koji su dorasli za jednu takvu priču?

U Bjesovima, od ljudi sa strane, svirao je bubnjar Igor Malešević i on je snimio naš treći album, zatim gitarista Damir Demirović, on je zamenio Predraga Dabića, ali ta kombinacija sa ljudima sa strane, izuzimajući Igora, jednostavno nije funkcionisala. Znači, neposredno po izlasku trećih Bjesova Dabić nas napušta i koga je zovem? Zovem Radomira Mihailovića Točka, koga sam naravno znao još od one prve Čačanske gitarijade i pitam ga da svira u Bjesovima. A on, kakav je već onako kulturan, fin i delikatan čovek, kaže: "Krenuo sam ponovo da radim sa Smakom, tako da ne mogu, nemam vremena, ali bih ti predložio, Slobodana Vukovića Bilija, uzmi njega".

• Misliš na Bilija koji je sada član Bjesova? Pa on je iz Milanovca. Znači tebi Točak predlaže da uzmeš nekog iz tvog grada!?

Da, ali ja kažem – Ma gde on? Bili je klinac. "Ok" - kaže Točak - "imam i drugog čoveka za tebe. To je Damir Demirović iz Kragujevca". Pa iako je Damir fenomenalan gitarista, ipak tu nešto nije funkcionisalo, nije moglo da "legne". Mi smo na sve načine pokušavali da oživimo tu priču... U jednom trenutku Igor Malešević je doveo u bend Vasila Hadžimanova koji je svirao u Bjesovima mesec-dva. Dolazio je u Milanovac i vežbao sa nama. Imali smo i koncert u KST-u u Beogradu i to je bio jedan od zadnjih koncerata prvih Bjesova. Mogu da kažem da je Vasil bio odličan u Bjesovima. Uglavnom je radio unise u rifovima, tako da je bas gitara dobijala moćne, lepo obojene sabove. Odličan je bio Vasil Hadžimanov, ali ipak bend se rasturio '97. godine.

• Interesuje me tvoje mišljenje u vezi te "eksplozije" bendova iz unutrašnjosti nakon devedesetih godina u odnosu na republičke centre. U našim ranijim razgovorima naveo si da je jedan od ključnih razloga otvaranje medija prema toj sceni.

Tada je krenuo raspad Jugoslavije, tržište se definitivno svelo na Srbiju, a u ostatku zemlje, ili njenom najvećem delu, su počeli ratovi, najpre u Soveniji, potom u Hrvatskoj i na kraju u Bosni. Sigurno je bilo potrebno popuniti prazninu na tržištu koju su za sobom ostavili Hrvati i ostali, ali naš rok je kao i R'n'R u svetu definitivno bio jedno od oružja hladnog rata, kao što je i SFRJ bila jedno od oružja hladnog rata zapada protiv istoka. R'n'R, u našem slučaju, trebao je, nesvesno naravno, da odigra tu ulogu u daljem komadanju ostatka države.To je jedan volonterizam koji se zasnivao na iskrenoj želji za slobodom i ljubavlju, ali tako stvari najbolje „rade“ i tako se one najlakše i zloupotrebljavaju.

Zoran Marinković Marinko / Foto: Mikica MIH Andrejić

- U kontekstu te priče mogli bi sada govoriti o mnogim stvarima koje su fenomenalne, poput religije recimo, a koje se takođe veoma lako i efikasno mogu zloupotrebiti. Tako je bilo i sa R'n'R još od samih početaka, pa i u ovoj našoj varijanti dvedesetih godina. Ja sad ne mogu tvrditi da je to neka apsolutna istina, ali tako mi izgleda. Mislim da se razumemo, ja se bavim R'n'R i volim ga i to je s mnogih strana jedna jako dobra priča, ali je ona debelo zloupotrebljena još šezdesetih i sedamdesetih godina, što je na kraju u dobroj meri pomoglo padu Berlinskog zida. Kao što je i SFRJ bila kukavičje jaje u Istočnom bloku – Jugoslavija je trebala dokazati ovima sa istoka da se može biti komunista i bez Rusa. E sad, možeš li da zamisliš da ja, koji obožavam R'n'R, ipak moram da kažem - jeste zloupotrebljen! Volontirali smo i volontiramo i dalje i to ne samo mi. Oduvek se sa ljudima tako manipulisalo. Uostalom, plus i minus su vrlo blizu i shodno tome ljude uvek najbolje motivišeš sa dobrim stvarima, sa stvarima u koje zaista veruju, a šta je to u šta ljudi najpre mogu da poveruju? Pa u ljubav, u pravdu. R'n'R je pravda. Istina. Zbog toga je imao veliki broj poklonika, zbog toga se tako i "gurao" i zbog toga je i zloupotrebljen.

- Simptomatično je da je rokenrol, u njegovom suštinskom obliku, umro sa padom Berlinskog zida, tj. kad je izvršio svoj zadatak, a koji je još neko vreme dovršavao na prostoru bivše Jugoslavije, da bi i tamo na kraju šutnut u čošak društvenih zbivanja.

• Pomenuo si Maleševića. On je snimio album "Sve što vidim i sve što znam". Interesuje me koliko je religija imala uticaj na stvaranje pesama sa tog albuma?

- Moje poverovavanje, ta neka moja religiozna inicijacija koja se dogodila 1996. godine, ključna je stvar za taj album. Ja sam do tada verovao u Boga "onako": Da, da, ima Boga, sve je Ok, ma nema frke, ima Boga... Ja sam te '96. stvarno poverovao u Boga. U tom trenutku, Bjesovi su već zauzeli put na kojem ljudima pričaš dokle si stigao i šta si video da je dobro. Album u tom smislu govori o putevima religiozne inicijacije - o fazi pred poverovaranje, samom trenutku inicijacije i nekih par meseci nakon toga. Goran (Marić, op.aut.) je jedan vrlo instinktivan i talentovan čovek, koji je na neki sebi svojstven način ukapirao šta se desilo sa mnom i učestvovao je i on u svemu i ako tada nije verovao u Njega. On je poverovao godinu dana kasnije, pa je čak upisao i teološki fakultet, no kasnije ga je napustio.

• Septembra 13, 1997. godine ste održali koncert u KST-u, da bi ubrzo nakon toga grupa prestala sa radom. Koji su razlozi za to?

Zato što nisam hteo da budem licemer. Poverovao sam. U sve to ušao sam preko pravoslavne literature, tačnije preko knjige "Viđenje lica Božjeg", Arhimandrita Sofronija, pa sam, kako to već ide kod onih novoiniciranih, postao i pomalo fundamentalistički nastrojen. Znači nedeljom u crkvu, post svake srede i petka... Iz celog konteksta sam počeo da saznajem šta misli naša crkva po pitanju svetovne umetnosti u koju spada i R'n'R. Realno, nije naša crkva nešto pozitivno raspoložena prema svetovnoj umetnosti i ja sam uvažio stav crkve kao stav Boga i svoj. A, na tom poslednjem koncertu u Milanovcu, 27. septembra 1997. godine, izdešavale su se još neke stvari koje su bile poput kapi koja preliva čašu, odnosno, jedan član benda je došao na koncert u očajnom psihičkom stanju i taj koncert smo jedva nekako „izgurali“. Tada sam publici rekao da je to poslednji koncert Bjesova. To je bilo iznenađenje i za ostale članove benda. Sećam se da me je gitarista Zoran Filipović, u bekstejdžu nakon koncerta upitao: "Je l', stvarno misliš da rasturamo bend?" Ja kažem - Da, mislim! Fićo je tada bio u SPO-u Vuka Draškovića, sav je bio u tom fazonu, pa mi kaže: "Nije ova grupa ničija prćija, pa da je sastavlja i rastavlja kako mu na pamet padne". (smeh)

• Bilo kako bilo, grupa prestaje sa radom, Goran Marić započinje aktivnosti na cetinjskom radiju sa emisijom "Deca otkrovenja", šta je ono čime si se ti bavio tih godina?

- Nekoliko godina ranije, ja sam već počeo da radim u školi, ali sam po razlazu grupe sve vreme pomalo "prčkao" oko muzike. Sa prvim bubnjarom Bjesova, Goranom Ugarčinom, to vreme sam se u dosta družio i tada smo napravili jedan pankoidan album za decu, zatim i jedan konceptualni prog-psihodelični album. Uostalom, oduvek sam, pa i tad, muziku neizmerno voleo i osećao. Potom se desilo ono što se desilo, a to je da me je Igor Malešević nekih par meseci pre bombardovanja pozvao i rekao: "Hoćeš da mi praviš društvo, idem sa dve drugarice kod oca Tadeja u manastir Vitovnica?"

- Otac Tadej je već tada važio za jako duhovnog čoveka i oni su hteli da ga nešto pitaju, da porazgovaraju sa njim, a on je zaista mogao dati dobre savete i uputstva za život. Ja sam Igoru rekao da idem sa njima, mada realno ne znam zašto bih išao. Kada smo došli u Vitovnicu, seli smo pod neku vinjagu i čekali jedan sat dok Otac nije izašao. Kako su ga svi ponešto pitali, pomislim, daj i ja nešto da ga pitam, pa mu ispričam sve oko mog bavljenja R'n'R. I ja mu sad tu pola sata i više govorim tu neku svoju priču, pokušavajući da sa svih aspekata obradim tu moju dilemu. A dilema je bila: Volim R'n'R, volim Bjesove, a Bog to ne voli. Šta da radim? Otac Tadej me gleda i kaže: "Pa sviraj, ako ti se svira". Možeš misliti, ja nešto pola sata tu trabunjam a on mi odgovara jednom rečenicom… Rekao sam: "Oče, ali to je blagoslov!!!" Taj trenutak je bio početak novih Bjesova.

- Prvo što sam potom uradio jeste da sam pozvao Gorana da nastavimo gde smo stali. Međutim, on mi je rekao da ne može i da je već u Beogradu ušao u posao. Imao je tada školu kompjutera i školu engleskog jezika, dobro mu je išlo, poželeo mi je sve najbolje.

• Na koji način si tada rešio problem oko članova benda?

- Bio je to proces, trajalo je neko vreme. Odmah sam pozvao Bilija, ispostavilo se da je Točak apsolutno bio u pravu. Trebao sam da ga poslušam još tada kada mi ga je prvi put predložio, možda u tom slučaju ne bi ni napravili tu pauzu, možda se ne bi pojavila ta kap koja preliva čašu.

• Kako je Točak znao za Bilija?

- On je ranije svirao u bendu Anfas koji je posle angažmana u Bjesovima napravio prvi bubnjar Bjesova Goran Ugarčina. Anfas su pobedili su na drugoj Čačanskoj gitarijadi. Točak je, kao i na prvoj Čačanskoj gitarijadi, bio u žiriju i Anfas su u njegovom studiju u Kragujevcu snimili album. Činjenica je da je Točak odmah prepoznao Bilija kao velikog gitaristu. On ima "njuh" za dobre instrumentaliste. Osim Bilija ponovo sam u bend pozvao Zorana Filipovića. Na mesto basiste je došao Dragan Arsić Tilt, a što se tiče bubnjara, tu je bilo "tamo - 'vamo". Promenio sam par ljudi, prvo sam zvao Mikaka, (Miroslav Marjanović, op. aut.), koji je svirao na drugom albumu Bjesova i on mi je rekao: "Zoki, da budem iskren. Ja uopšte ne znam šta je aktuelno danas i šta se svira, koji ritmovi su Ok, koji prelazi? Nemam pojma šta se desilo u međuvremenu." Ja mu kažem: "Dobro, O.K. Imamo sad dve varijante, pod uslovom da želiš da sviraš u Bjesovima. Daću ti "gomilu" muzike, R'n'R, slušaj to, pa se vidimo za jedno tri-četiri godine. Druga varijanta je da ti malo "pogledaš u sebe" pa da se vidimo za, recimo, pet dana".

- Posle par dana Mikak je došao kod mene. Preslušavali smo neke bendove i njemu se jako dopao System Of a Down. To je bilo na neki način presudno, jer je bio potreban neki „hook“, neka udica koja bi ga vezala za modernu muziku. Posle je nekih desetak dana to preslušavao, da bi mi rekao: "Najbitinije kod sviranja je da veruješ u to što sviraš, da stojiš iza toga. Ako ja verujemu to , verovaće i drugi, što znači da mogu da sviram bilo koji ritam, ali je najvažnije da to iskreno i spontano teče iz mene.“

• Koje je prvo izdanje u toj postavi?

To je bio album "Na živo", koji je snimljen 2003. godine u Milanovcu. To je na neki način bilo "obnovljeno gradivo" sa svih prethodnih albuma uz dodatak tri pesme koje su Bjesove uputile dalje. To su: "Kiša", Čekam dan" i "Čak i da mogu". Šta su te tri pesme značile? One dolaze posle trećeg albuma Bjesova, koji je, kao što sam rekao, govorio o inicijaciji, ali je zračio strahopoštovanjem. Nove pesme su strahopoštovanje povukle u drugi plan, a u prvi izvukle jedan prijateljski odnos, prema Bogu, prema... U stvari, to je Bog. Prijatelj, brat, neko ko ti ne zamera, ko ne traži dlaku u jajetu, već sve posmatra široko i jedini pravi odnos sa Bogom je prijateljski odnos. Mislim da Bog ljudima ne zamera neke sitne gluposti, definitivno. Niti zamera ako si iskren. Na te pesme se kasnije nastavio album "Bolje ti", mada ga ljudi pomalo zaobilaze, malo ga ne kapiraju.

• Ja lično mislim da je to dosadašnji vrhunac Bjesova. Često mi se u ovakvim razgovorima autori žale na pirateriju, kao na nešto zbog čega se gase bendovi, a vi ste sami finansirali vaš multimedijalni disk iz 2004. godine „KST, Beograd, 31.V 2003.“ i još ste tu ubacili omot u visokoj rezoluciji, da svako može da ga odštampa ako prereže disk.

- Tako je. Pa to je bio jedan antiglobalistički potez. Neki misle da su Bjesovi metafizika, neki da su „pivo i žica“ bend, a ovo je prosto bio politički stav kojim smo hteli da pokažemo da ono što mislimo da je vredno da ne mora da košta i da bude na prodaju. Taj disk je odštampan u tiražu od 1000 primeraka. Tu sam prvi put učestvovao u video montaži koju je radio Dragoslav Petrović. Ja sam ga kasnije pozvao i zamolio ga da me malo uvede u priču oko montaže. Pozvao sam ga da dođe kod mene na nekoliko dana i tako je i bilo. Tri dana me je učio po pola sata dnevno, jer nisam „u cugu“ ni mogao više informacija da primim, ipak sam ja analogni čovek. Od tog momenta počeo sam da se bavim i filmom.

- Na YouTube ima gomila mojih kratkih filmova, a radio sam i spotove Bjesova.

• Album "Bolje Ti" je objavio PGP RTS. Pre toga izdavači su bili Sound Galaxy, Metropolis, ITV Melomarket. Koliko je u današnjoj dominaciji interneta bitan izdavač? Da li je vama bilo bitno da vam albume objavljuju takve izdavačke kuće? Jeste li bili u nekom dobitku zbog toga?

- Meni u to vreme nikada nije ni palo na pamet da nam PGP objavi album, zato što su oni u svom katalogu imali neke stvari koje se meni nisu dopadale. Zašto smo ipak otišli u PGP? Mi smo tu pozvani od strane tadašnjeg direktora, Ognjena Uzelca. On je jedan fantastičan čovek. Oko svega smo se dogovorili za pola sata i „Bolje Ti“ nije bio samo CD sa muzikom već i DVD sa spotovima. Na kraju se on posvađao sa nekim, izgleda mi, jakim ljudima i naravno, dobio šut kartu. Ja sam ga pitao, kada sam saznao za taj sukob: "Ti izgleda imaš neku jaku zaleđinu?" On kaže: "Ne, nemam nikakvu zaleđinu". "Opaaa! Znači letiš". I odleteo je. Naravno, ostali smo prijatelji i on nam je više puta pomogao oko raznih stvari, jer je pravnik i bavi se autorskim pravima. Šteta što nije ostao na čelu PGP-a. Znači sve se svodi na ljude, nema veze što je to PGP. Ognjen je čovek velikog srca, širokih shvatanja i to je bilo to.

Bjesovi, Zoran Marinković Marinko / Foto: Mikica MIH Andrejić

• Godine 2015. ste objavili album "Svetla Svetlosti".

- To je album obrada i on je dugo nastajao, takođe je sniman u više navrata. Objavljen je prvo za Nocturne Media kao slobodan downloud. Sada će biti objavljen i u formatu CD-a, izdavač je SKC Novi Sad, najverovatnije će biti objavljen nakon Nove 2022. godine. SKC Novi Sad nam je reizdao i prvi album na disku, pa će tako biti i ovaj put, a možda se kasnije pojavi i ploča.

• Na disku je petnaest obrada. Iz čega se sastojalo to uzajamno prepoznavanje? Ovde mislim na autore tih kompozicija i mogućnost tvog autorskog doprinosa i upliva u tu priču?

- Najbitnija stvar za ovaj album je da se originalne pesme idejno nalaze u okviru dotadašnjeg opusa Bjesova, a ipak da se šire u pravcima koji su za Bjesove logični, a mi ih ne vidimo. E sad, da bih to ostvario, u izboru pesama za obrade nisam se mogao osloniti samo na članove benda i sebe, već sam pitao prijatelje. Jednu trećinu pesama koje smo obradili, ja nikada ranije nisam čuo. Kao primer mogu navesti pesmu "Raskomadana strv" od grupe Grč. Ili na primer - "Odvedi me do reke" od grupe "Imperium Of Jazz". Ja ih nikada ranije nisam čuo, ali te pesme su potvrđivale moje reči, tj. naše reči, reči Bjesova. To je bila potvrda ispravnosti dotadašnjeg puta benda i nagoveštaj nečega što Bjesovi mogu biti u budućnosti.

- S druge strane, taj album je i politički gest zato sam želeo da te obrade obuhvate ceo ex YU region jer mislim, bez obzira na onu priču o R'n'R koji volonteriše u službi zla, da je to ipak bila velika stvar za slobodomisleće ljude ovde. Ja uvek kažem: Plus i minus su tu uvek vrlo blizu, u kružnici na milimetar jedno od drugog. Ta velika država u kojoj smo živeli je bila fenomenalna za ljude koji su se bavili kulturom. Njenim razbijanjem mi smo šutnuti u ćoškove ovih malih državica, pod vlašću ljudi kojima ništa nije sveto, osim naravno, novca i moći.

• Malopre si pomenuo kako neki ljudi smatraju da Bjesovi u svojim pesmama imaju neki metafizički izraz. Neko moje mišljenje je da istražuješ stvarnost, istražuješ mogućnosti, hvataš ono uzvišeno i na jedan pomalo ogoljen način to predaješ svojoj publici.

- Da, da. Pa gledaj, to što ja verujem u Boga može nekog da zanima, a nekog i ne mora. Nije to poenta cele priče oko Bjesova, ja mislim da čovek do Boga može stići na hiljadu različitih načina, po onom starom "svi putevi vode u Rim". Taj put može biti umetnost, može biti nauka, sport. Može svakojako, ako se tim svojim poslom čovek bavi pošteno i iskreno.

• Ima onih koji kažu da je umetnost najsličnija Bogu.

- Apsolutno! Šta je Bog nego najveći kreator, stvaralac koji pravi nešto ni iz čega. To isto radi i umetnik i to je neverovatno blisko Božijoj ideji o stvaranju. Treći album Bjesova je bio najbliže tome da postane umetnost u službi religije, ali se to, hvala Bogu, nije desilo. Tu je bilo pedeset jedan posto umetnosti, a četrdeset devet posto religije. Kasnije sam taj religiozni procenat namerno smanjivao da se religiozna potka manje primećuje. Želeo sam da bude sočno, nisam hteo da robujem pravilima. U R'n'R svoju ljubav prema Istini mogu da iskažem i na način koji će neko protumačiti kao blasfemiju. Na albumu "Bolje Ti" još je više smanjen taj „doživljaj“ vere, ali ja i dalje u Boga verujem svim srcem. Mislim da je to pravi način, umetnost mora dominirati i imati veći broj akcija u toj priči. Postoji i umetnost u službi vere. To je crkvena umetnost, crkveno pojanje, freske, ikone, ali ja sam ipak čovek popularne kulture i mislim da je to jedan dobar put ka Bogu, put koji nikako ne treba zanemariti i ne treba ga se plašiti. Ja želim da budem dobar provodnik božanske inspiracije, da nemam prepreke bilo koje prirode. Ono što mi padne na pamet ću propustiti kroz sebe, pa ako valja, valja, ako ne valja, ne valja, šta da mu radim.

• Da li Bjesomar u tebi ponekad dolazi u sukob sa Marinkom iz Bjesova?

- Pod tim pseudonimom ja sam uradio dosta filmova, dosta muzike. Pola od toga sam i postavio na YouTube. Bjesovi su bend koji ima neku svoju ideju, neku svoju priču. Pa iako, kao što sam rekao, umetnost tu ima većinu akcija, opet je to jedan put koji ima svoja pravila i ne mogu da uradim baš sve onako kako bih to možda hteo. Tu mi Bjesomar pomaže, ne samo što se tiče muzike, već i da uđem u neke druge žanrove i da sve to objedinim tim svojim alter egom. Nazvao sam ga Bjesomar, kao ono, najgori od Bjesova ili najveći od svih demona, kako god.

• Red bi bio da na jednom mestu pomenemo sve članove koji su trenutno u postavi Bjesova.

- Slobodan Vuković Bili i Ivan Kovačević,, koji inače svira u grupi Plišani mališan, jesu gitaristi. Marko Marković svira bas i to je čovek sa kojim radim neke praktične stvari oko karijere benda, a tu je i relativno novi bubnjar koji je došao pred koronu, ali pošto zbog toga nismo previše svirali, ja kažem „novi“. Njegovo ime je Nikola Jovanović, kada sam ga čuo, nisam mogao da verujem da pored gomile postoji još jedan čovek u Milanovcu koji je opasan muzičar. Svirao je u opasnim milanovačkim hard core metal bendovima „Soul Cage“, od skoro i u „Reflection“.

Zoran Marinković Marinko / Foto: Mikica MIH Andrejić

• Pred vama su i dva koncerta.

Da, 25. decembra sviramo u Bijeljini u klubu "Bunker", a 30. decembra u Beogradu na Trgu Nikole Pašića. Tu će biti više bendova, a mi ćemo svirati prvi, dakle počinjemo u 17h. 7. januara sviramo sa Ribljom Čorbom u Bajinoj Bašti. 15. januara ćemo najverovatnije svirati u klubu Fest u Zemunu.

• Šta možeš reći o aktuelnom trenutku u kojem živimo? Pitam te zbog toga, a nismo se u ovom razgovoru dotakli te teme, što si ti i nastavnik likovnog, znači, u svakodnevnom si kontaktu sa decom. Taj susret sa fanovima Bjesova i istovremeno susret sa decom koja predstavljaju budućnost ove zemlje može po mnogo čemu biti interesantan.

- Što se tiče škole, mogu da kažem da su deca dosta površna, imaju loš ukus... Ja ih učim da moraju da ustanu kad nastavnik ulazi, da dignu dva prsta kada nešto žele da kažu. Imamo nove, nadolazeće generacije koje su potpuno nevaspitane, ali i loše obrazovane, dakle one koji su u stanju da pregaze druge zarad svojih ciljeva. Međutim, ispod te pokorice i prljavštine ipak se nalaze neki fini, mladi, dobri ljudi. Više puta sam uspeo da dođem do pravih njih, da otkrijem kakvi zaista jesu. Ta pokorica i prljavština o kojoj govorim, nisu oni krivi za to, nisu krivi ni njihovi roditelji. Za to je kriv sistem i to ne samo naša država, već sve države na svetu.

- Šta se radi? Pa radi se uglavnom ono što "treba" da se uradi, a to je da se ljudi zaglupe, jer je tada sa njima najlakše manipulisati. Napravite od njih bezobrazne, nevaspitane, bezosećajne ljude, razbijte sve pozitivne gravitacione elemente poput porodice i tu si završio sa tim narodom. Video sam da se namerno, tendenciozno radi na uništenju budućnosti, ne samo ove zemlje, nego svih zemalja na svetu. Na koji način? Evo samo jednog prostog primera, a koji se tiče broja dece u odeljenjima. Deca prosto pobudale kada ih je više od petnaestoro u odeljenju. Do petnaestoro, to su normalna deca, gde onaj bolji u odeljenju postaje uzor ostalima. Preko petnaestoro, događa se da oni lošiji postaju uzor ostalima. A kod nas se insistira da u odeljenjima bude veći broj dece da bi se kao uštedelo, jer se tako ne moraju primati novi profesori, nego čak i otpuštati… Da ne pričam o planovima i programima koji se ne menjaju od kako sam '94 počeo da radim. Ja sam davno shvatio da se većina stvari ne dešava zato što je neko glup, nego se neko tu, đavo bi znao zbog čega, svesno pravi glup i lud, tako to mnogo glađe ide... Što se naše publike tiče, to su osvešćeni ljudi, jer ako neko sluša R'n'R, odmah možeš da kažeš - eto ga čovek sa kojim mogu da popričam nešto normalno. To su ljidi sa kojih je spala ta prljavština, ta skorelost, ali nažalost, ima ih sve manje i manje...

(Telegraf.rs)