Robert Nemeček za Telegraf rs: Pop mašina je mnoge stvari radila spontano

Foto: Ustupljene fotografije

Ima onih koji tvrde da je Pop mašina prvi, pravi, beogradski rok bend. I stvarno, ako je r'n'r prvenstveno stav, Pop mašini toga ni u kom slučaju nije nedostajalo, naprotiv. Beskompromisni, samosvesni, nisu ni pomišljali na bilo kakvo šurovanje sa establišmentom, bili su okrenuti svom izrazu i onom što stvaraju. Takav pristup, barem ovde na Balkanu, nagoveštava da je time biran jedan dosta teži put, ali u ovoj muzici čini se, jedini ispravan i moguć. Teži, jer ovde se svaka različitost retko prašta, a ispravan jer donosi zdravu interakciju sa onim delom publike koja tu iskrenost prepoznaje. Baš zbog toga je i Aleksandar Žikić napisao da "Pop mašinu slušaju samo posvećeni" i čini se u jednoj rečenici uhvatio suštinu priče koja je vezana za ovaj bend.

Razgovor sa Robertom Nemečekom uvek predstavlja pravo zadovoljstvo, ne samo zbog činjenice što je on apsolutni spiritus movens Pop, a kasnije i Rok mašine, već i zbog toga što je izuzetni poznavalac kako beogradske, tako i ex Yu scene, jer je gotovo od samih početaka njen nerazdovojni deo. U razgovoru koji sledi dotakli smo se mnogo čega vezanog za istorijat bendova u kojima je radio, a Robi je ekskluzivno najavio i nešto što će sigurno obradovati mnoge fanove, a vezano je za pedesetogodišnjicu objavljivanja njihovog prvog albuma "Kiselina".

Preporučujemo

• Vaša porodica vuče korene iz Češke. Vaš pradeda je bio vrhunski violinista i kralj Milan ga je pozvao na dvor kako bi osnovao Kraljevski orkestar. Odnosno cela porodica je muzički obdarena, ali svi su okrenuti ka klasičnoj muzici, izuzev Vašeg strica koji je svirao džez.

Moj pradeda je živeo u Češkoj i još kao klinac bio je violinista, čudo od deteta. Faktički je još uvek bio dete kada je doveden ovde da osnuje taj Kraljevski orkestar na dvoru kralja Milana i da svira u njemu, pa se na taj način i začela porodica Nemeček u Srbiji. Deda je imao dva sina i ćerku koji su se takođe bavili muzikom. Jedan je bio moj otac Jan koji je takođe svirao violinu, bio je koncert majstor. Moj stric je svirao više instrumenata, ali se na kraju zadržao na džez trubi, jer je otkrio da mu se to ipak najviše sviđa, a tetka je bila osnivač Beogradskih madrigalista (hor osnovan 1951. godine, op. autora) gde je praktično provela ceo vek. To je cela priča, znači po očevoj liniji su svi bili muzičari. Od mene se u startu očekivalo da to nastavim, svi su planirali da se i ja bavim klasičnom muzikom, čim sam se rodio dobio sam na poklon neku dobru violinu, međutim mene to stvarno nije zanimalo. Svirao sam malo klavir, ali me violina nije uopšte interesovala, pažnja mi je bila okrenuta ka pop muzici, pa mi je stric jednom prilikom rekao da sam u pravu i da se ne zadržavam uopšte na klasici, jer to je muzika reproduktivaca, tako da tu malo šta mogu svoje da uradim. Ako su ostali iz porodice pronašli sebe u tome, ne mora da znači da to i meni mora biti interesantno i tu sam shvatio da klasičnu muziku treba da zaboravim zauvek. Tako sam sa četrnaest-petnaest godina počeo da sviram u tim prvim grupama.

• Bilo ih je više, verovatno.

Ma da, prvi bend sam već imao '64. godine, kada sam imao petnaest godina.

• Kako se zvao?

Naziv benda je bio Tragači. Malo smo svirali na nekim igrankama, nije to bilo ništa posebno, onako, čisto zagrejavanje. Posle toga je bio jedan dosta dobar period, upoznao sam se sa jednim dečkom čiji su roditelji bili diplomate u Egiptu, svirao je gitaru, pa je tamo nabavljao originalne note, odnosno aranžmane, npr. od Šedousa. Meni je to bilo jako interesantno i mi smo to "skidali", ne po sluhu, kako je tada većina radila, već po notama. Tu sam studirajući te note i aranžmane, shvatao na koji način oni formiraju bas linije. Kanije sam dolazio i do nota kompozicija koje su svirali Bitlsi, pa sam najviše učio praktično od Pola Makartnija i to iz doba albuma kao što je recimo "A Hard Day's Night", to sam sve učio napamet. Tako je to krenulo. Bio sam jedno vreme u grupi Gužva, potom Flaj, svirali smo po Beogradu po raznim mesnim zajednicama, kako se to tada praktikovalo i bili smo dosta dobri, ali nismo imali sopstvene kompozicije.

• Kako je došlo do formiranja grupe Dogovor iz 1804?

U Petoj beogradskoj gimnaziji sam se upoznao sa Nebojšom Ignjatovićem Nebetom, on je onako delovao malo čudno, bar što se ostalih tiče. Recimo, dolazio je u školu i nosio gitaru. Na odmorima je uvek svirao, pevao je sve te stvari, najviše od Donovana i slično. Meni je to bilo interesantno, pa sam počeo da su družim sa njim i počeli smo malo da sviramo. U to vreme, moj prvi komšija je bio gitarista Ljuba Sedlar koji je takođe ušao u tu kombinaciju, pa smo osnovu toga činili nas trojica, iz čega je nešto kasnije nastala grupa Dogovor iz 1804. Ljuba je otišao u Siluete, a na njegovo mesto je došao Aca Stojić koji je pre toga bio u Lutalicama i tako je krenula cela ta stvar. U to vreme, održavalo ser takmičenje za GONG klub i to je bilo prilično poznato, tu su se prijavljivali mladi izvođači, a sve to su organizovale TV Novosti. Sistem je bio da se kroz seriju nastupa izabere najbolji sastav, koji posle ima koncerte u velikoj sali Doma omladine i slično. Mi smo kao grupa u to vreme stvarno bili neverovatno uvežbani, mnogo smo "bacali" na višeglasno pevanje i to smo vežbali bukvalno svaki dan, nije kod nas bilo ni subote ni nedelje i stvarno smo bili žestoko usvirani. Pored naših kompozicija koje smo radili Nebe i ja, on je bio glavni kompozitor, a ja sam pisao sve tekstove, ali imao sam i neke svoje stvari za koje sam bio kompletan autor, u repertoaru smo imali i komplikovane strane pesme u kojima je bilo dosta složeno višeglasno pevanje, kao što je recimo kompozicija "Let's Go to San Francisco" od grupe The Flower Pot Men. To je pesma koja je i dan-danas pojam, čak ni oni nisu mogli da je otpevaju uživo, traje šest-sedam minuta i mi smo je stvarno uvežbali i doveli do savršenstva. Tako smo i dospeli do polufinala GONG kluba koje se održavalo u Domu omladine, ali ipak nismo bili sigurni da li ćemo proći dalje. Saša Radojčić je vodio prateći orkestar na toj manifestaciji i tu je, je između ostalih, svirao i Toma Milaković (bas gitarista, op. autora) koga pre toga nisam poznavao, ali nam je on rekao sledeće: "Vi samo treba jedno da uradite. Izbacite sve strane stvari, izađite sa svojim pesmama i sigurno pobeđujete". Poslušali smo ga i glatko smo pobedili, pa je to kasnije bilo propraćeno i u tadašnjoj štampi. Nakon toga smo išli na turneju pod nazivom "Putujuća gitarijada".

• To je zanimljivo jako što ste pomenuli, ta "Putujuća gitarijada" '69. godine iza koje su ostala dva singla, na jednom od njih je zabležena pesma grupe Dogovor iz 1804. pod nazivom "Sećanje na san" i to je jedini zvanični snimak grupe.

Nismo mi ni imali neka velika očekivanja od toga. U svakom gradu u kojem smo svirali ljudi su glasali za bend koji im se najviše dopao. I najsmešnije je bilo što na kraju kada se sve to završilo, oni nama kažu - znate li da ste vi pobedili, ukupno ste dobili najviše glasova. Mi smo bili u totalnom čudu, nismo mogli da verujemo da uošte imamo neku šansu da tako prođemo. U svakom slučaju, mi se jesmo razlikovali od svih ostalih. Recimo Kameleoni su svirali fenomenalno, ali nisu imali nikakav poseban repertoar, nekako su izvodili neke potpuno bezvezne stvari.

• Ta turneja nije obuhvatala samo Srbiju, već i znatno širi prostor.

Naravno, najtraumatičnija stvar se dogodila u Crnoj Gori, odnosno u Nikšiću, to je bila katastrofa. Svirali smo na nekom stadionu, gde je samo jedan deo bio zatvoren, međutim, da bi se stiglo do tog dela gde su izvođači, trebalo je da se prođe jednom relativno uskom stazom, a u povratku, nakon koncerta svuda okolo je bila publika. Tada je u modi bila duga kosa i mi smo se na toj stazi odjednom našli potpuno odsečeni, dok je publika arlaukala: "Šišamo! Bijemo"! Organizatori videvši sve to, pozovu tadašnju miliciju da nas sprovedu do autobusa. "One čupavce? Ma ne pada nam na pamet" - kažu oni. "Neka ih, može da im se desi bilo šta, ne interesuje nas". I tu je nastala totalna katastrofa, to je jedna od najtraumatičnijih stvari u mom životu. Sa nama je išla i neka putujuća modna revija gde su bile i manekenke i mi smo morali da prođemo između stotina ljudi, da bi stigli do tog autobusa. Bio sam u prvoj grupi koja je ušla unutra i onda vidiš neke face koje se keze kroz stakla autobusa, koje se kao nešto smeju. Dalje, vidim i jednu potpuno jezivu stvar. Dečko koji nema obe ruke i koji je prišao prozoru kod mog sedišta kaže mi: "Kako si ružan"! To je za mene bila totalna trauma. Pa kada vidiš nekoga ko nema ruke, već je to trauma sama za sebe. To je bio taj Nikšić i to je bilo baš bez veze. Svirali smo i u Titogradu, to je bilo relativno OK, a potom po Jadranskoj obali u Hrvatskoj, gde je takođe sve bilo kako treba, još uvek nije bilo šovinizma.

• Kakav je bio redosled kompozicja koje je grupa snimila? Pitam zato što postoje tvrdnje da je vaša kompozicija "Vetar" prva andergraund kompozcicja snimljena na ovim prostorima.

Ne, to nije tačno, jer je kompoziciju "Vetar" snimila druga postava grupe Dogovor iz 1804. Prva pesma koju je "Dogovor" snimio, a to je bilo '67. na 68. godinu je "Krug", pa smo posle '69. godine za Gitarijadu koju smo pominjali, snimili kompoziciju "Sećanje na san", a tek posle toga smo snimili "Vetar" i "Svet sa one strane oblika", to smo snimili u isto vreme, ali to je već bila druga postava grupe. U tom trenutku, Aca Stojić koji je bio od početka sa nama već nije bio u grupi jer je iz nekog razloga odlučio da mu to više ne odgovara, tako da na pesmi "Vetar" on nije ni svirao. Nebe je svirao akustičnu gitaru, Simovan je svirao sitar, Saša Forenbaher je svirao tabla bubnjeve, ja sam bio na basu, a blok flaute smo svirali Dejan Vasiljević, Nebe i ja. Ta pesma je izuzetno dobro bila primljena na Radio Beogradu i kada je Nikola Karaklajić organizovao glasanje za stranu i domaću pesmu godine, "Vetar" je pobedio u domaćoj konkurenciji. To mi je i dan-danas potpuno nejasno ali jeste tako bilo, znači to je bila 1970. godina.

• Rekli ste da je Simovan svirao sitar...

Da, Predrag Simić koga samo zvali Simovan. Zašto je on bio značajan? On je komponovao pesmu "Magična ruka" koja je bila u repertoaru Korni grupe. Bio je jako čudan tip, malo stariji od mene, išli smo u muzičku školu "Stanković" i on je imao potpuno neverovatan sluh, ne apsolutan, nego mnogo više od toga. Jednom su dolazili neki Rusi koji su bili stručnjaci za tu oblast i kada su videli o čemu se tu radi, odmah su ga pozvali da dođe u Rusiju, kako bi ga oni školovali. Naravno, on to nije hteo jer se već tada okrenuo pop muzici. Ali njegov sluh je bio stvarno začuđujući. Na primer, pustiš mu neku pesmu samo jednom, on ti odmah posle toga napiše šta je svirala prva i druga gitara, bas, ma sve živo može da uradi samo sa tim jednim slušanjem, a da pri tom nema ni instrument pri sebi. To je stvarno bilo neverovatno.

• Imate li informaciju šta je danas sa njim?

Preminuo je. On je godinama posle radio u Dečijoj redakciji Radio Beograda, da bi potom radio kao neki čuvar ili tako nešto, nešto totalno bez veze. Bio je nekako prilično "udaren" tip. Predrag Simić je delimično zaslužan za Hajdučku česmu. Imao je neki mali auto, nekog "Spačeka" i mi smo se vozikali sa njim, pa smo jednom prolazili tim krajem i ja vidim onu binu sa strane i kažem: "Vidi ovo, ovde bi moglo da se svira, hajde stani". Parkiramo se i obiđemo tu binu i tada sam prvi put video da bi tu moglo da se svira, pa sam posle to i pokrenuo.

• Ima tu sad nekih nedoumica u vezi tih prvih koncerata kod Hajdučke česme koji su održani '72. i '73. godine i da neke zasluge u vezi toga ne pripadaju vama, odnosno Pop mašini, već da su igrom slučaja momci iz mesne zajednice "4. jul" svoje aktivnosti izmestili na to mesto, a s obzirom da je u pomenutoj mesnoj zajednici koncerti zabranjeni zbog prevelike buke koja je smetala nekim tadašnjim visokim funkcionerima.

(smeh) Pa to je neverovatno! Poenta je u tome da smo sve vreme računali na to mesto. Potom smo saznali da to pripada Udruženju kulturno umetničkih društava Beograda. '72. godine je tu bio koncert "Pop Mašine i prijatelja", ja još uvek imam te plakate. O tome je pisao Nikola Karaklajić u Ilustrovanoj politici, a pored nas tu su još svirali i S vremena na vreme, Porodična manufaktura crnog hleba i neka manje poznatih imena. Taj koncert smo direktno dogovarali sa Udruženjem kulturno umetničkih društava, oni su nam dali taj prostor i tu nikakvog premeštanja bilo čega sličnog, apsolutno nije bilo. To je potpuna izmišljotina. Onda smo godinu dana, a radili smo sa ljudima iz te mesne zajednice iz prostog razloga jer smo tu vežbali, pripremali taj sledeći koncert. Tu je imala lepa sala sa visokom binom, a mi smo čak imali odlične odnose sa ljudima okolo, mnogi od njih su "visili" kod nas na probama. Nikome to nije smetalo. Drugo, dolazili su ljudi sa strane, tu je recimo svirala grupa Jutro iz Ljubljane, svirale su i mnoge beogradske grupe, recimo Rok ekspres, bukvalno je mogao da svira ko je hteo, pa smo im čak pozajmljivali naše instrumente. Svirao je tu i Dušan Prelević, pravio je neku svoju super grupu u kojoj smo čak svirali Zoran i ja, bilo nas je petnaestorica u bendu. Nikada tu nije nikom bilo šta zasmetalo. Znao sam dvojicu ljudi koji su tu bili glavni i siguran sam da bi mi rekli da je bilo kakva primedba upućena. To je bila omanja sala, ali je bila odlično izolovana, pa se čak ni ispred nje gotovo i nije moglo čuti da neko unutra svira. Nikada tu nije bio nikakvog skandala, da se neko ne daj Bože potukao ili nešto slično. Tu su dolazila deca sa Dedinja i bili su stvarno OK. Sećaš li se prvog albuma Yu grupe?

• Naravno.

Ona fotografija na albumu gde se u prvom planu vidi Žika, je napravljenu na toj bini o kojoj govorim, u mesnoj zajednici gde smo vežbali, a tu smo često i svirali i oni su praktično iz tog razloga bili na papiru organizatori tog našeg koncerta kod Hajdučke česme. Sve drugo nije istina, nikakvog premeštanja nije bilo zbog neke buke i slično.

• Na drugi koncert je došlo zaista mnogo ljudi.

Da, toliko je bilo ljudi da milicija nije mogla ni da se probije do bine. I ta bajka o tome da je na koncertu Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme bilo, ne znam 100 000 ljudi je samo takva lagarija, jednostavno zato što ne možeš u čašu od dva deci da sipaš pola litra. Kada smo mi svirali, čitav taj prostor je bio popunjen, to je bilo telo do tela i tu nije moglo više da stane ljudi, a tada je po procenama milicije bilo prisutno 30 000 posetilaca. I sad, odjednom na Dugmetovom koncertu je bilo 100 000 ljudi! Pa gde su svi oni mogli da stanu? Više od onog broja nije moglo da stane. Bilo krcato tada, bilo krcato i kod Dugmeta i to je to. Jer kada staneš na binu, sa leve strane do same one Hajdučke česme su bili ljudi i to jedan do drugog, sa desne strane sve do onog nadvožnjaka, su bili ljudi. Ko je dolazio iz grada mogao je samo da stigne do tog nadvožnjaka, dalje teško da je mogao da se probije. I posle kažu na Dugmetu je bilo tri puta više ljudi. Pa gde je mogao da stane toliki broj posetilaca? To je takva glupost, da je to neverovatno. Baš sam o tome pričao sa Đokom Ilijinom (klavijaturista grupe Tako, koja je svirala kao predgrupa na koncertu Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme, op. autora) i on isto kaže ovo što sam sada rekao. Ali hajde, nije ni bitno, no to je živa istina u vezi Hajdučke česme.

Foto: Ustupljene fotografije

• Vi ste još pre Pop mašine sa Zoranom Božinovićem i Batom Popovićem imali grupu Intro, ali je to kratko trajalo.

To je bilo u jednom dosta kratkom periodu. Ja sam pre toga bio u grupi Džentlmeni, znači nakon što su iz te grupe otišli braća Jelić i Boka Bogdanović, a u grupi su ostali Čutura (Branko Marušić Čutura, op. autora) i saksofonista Mića Simikić. Pored mene tada su došli još i Zlatko Manojlović i Dule Banović koji je pre toga svirao bubnjeve u Zlatnim dečacima i to je bila nova postava Džentlmena. Svirali smo non-stop jer su Džentlmeni imali recimo tri-četiri svirke nedeljno. To je išlo donekle, pa se u jednom trenutku pojavila opcija da se svira letnja tezga na crnogorskom primorju, a poučen onim mojim prethodnim iskustvom i pričama da u Crnoj Gori šišaju "čupavce", rekao sam - ja tamo ne idem! Oni mi to nisu verovali do poslednjeg dana, Čutura najviše, tako da sam par dana pred njihov odlazak pokupio instrumente i napustio grupu. Onda je nastala drama, oni su na brzinu našli nekog basistu i otišli na more. U tom peiodu sam se viđao sa Zoranom Božinovićem, džemovali smo kod našeg zajedničkog prijatelja, pa sam se preselio kod njega i tu smo danonoćno svirali. Bata Popović je tada još uvek bio u Siluetma, pa smo imali drugog bubnjara koji će kasnije otići u Englesku. Kada smo Zoran i ja nabacili neki repertoar, pojavio se Bata i tada smo nas trojica napravili grupu Intro, sa nama je još bio i Miša Golubović, naš drug i jako fin dečko...

• Pevač?

On je pevao i svirao drugu gitaru. Bio je dobar, onako u stilu Pola Rodžersa, a treba znati da mi tada uopšte nismo imali ideju da Zoran bude pevač. Radili smo na nekim pesmama i to je bilo OK. Međutim, već tada je Zoran počeo da se gubi u alkoholu, počeo je da pije mnogo, pa sam mu rekao da to hitno mora dovesti pod kontrolu, jer to ne vodi ničemu, već je poznata ličnost, ljudi ga prepoznaju, ne može da ide ulicom i da se tetura. Obećavao mi je on da neće više, ali svaki put me je prevario, pa sam mu u jednom trenutku rekao da ako neće da kontroliše piće, nema od benda više ništa. I tada Zoran ode kod Bate i Miše i kaže im kako ja neću više da sviram sa njima jer sam dobio poziv od Belog gitariste da sviram sa njim u Nemačkoj. To jeste tačno da sam dobio poziv, ali nisam ni slučajno hteo da idem u Nemačku, to me uopšte nije interesovalo. Međutim, ova dvojica su u to poverovala i tako se raspala grupa Intro. Posle toga oni su imali neke svirke na moru, sa njima je svirao Dejan Dunjić, bivši basista Silueta. Kada su se vratili, ponovo smo se okupili i tako je nastala Pop mašina.

• U prvoj postavi Pop mašine pored Zorana i Vas bili su bubnjar Raša Đelmaš i gitarista Sava Bojić. Sava je relativno brzo ispao iz kombinacije, a sa Rašom snimate prvi singl. Međutim i Raša ubrzo prelazi u Yu grupu.

Da, Siluete i Yu grupa su svirali na letnjoj tezgi u Rovinju, praktično na pedeset metara jedni od drugih. Bata je svirao bubnjeve u Siluetama, a Raša je načuo da su u Yu grupi klimavi odnosi i odlazi u Rovinj ne bi li nekako uspeo da se ubaci kod Jelića. Mi smo to odmah ukapirali, ali razmišljali smo, neka, šta nas briga. Tako je i bilo. Bata je imao dogovor da ostane sa Siluetama do kraja leta, a potom da nastavi studije i kada se vratio u Beograd pitamo ga šta se dešava sa Rašom. On, kakav je već bio, kaže - ne znam, nemojte mene da mešate u to, ali je na kraju ipak rekao da je Đelmaš prešao u Yu grupu i mi potom objavimo da je naš novi član Bata Popović. To Raša nikada nije mogao da nam zaboravi, jer je hteo da objavi kako je on napustio bend, ali smo ga ipak preduhitrili i našli zamenu, znajući da odlazi iz grupe. Sa Savom Bojićem je opet posebna priča, tu je nastao problem oko instrumenata. Sva oprema je bila kod Raše i njih dvojica su bez našeg znanja, svakog vikenda naše instrumente iznajmljivali nekom bendu i za to naravno uzimali novac. Kada smo dolazili na probu, vidimo ne stoji sve kako je bilo ranije, ali to je neko vreme tako prolazilo. Međutim, jednom prilikom oni greškom zaborave da vrate kablove od pojačala i kada smo hteli da se povežemo - nema kablova. Gde su kablovi? Sava i Raša se nešto zgledaju između sebe i Zoran i ja u tom trenutku shvatimo šta se dešava. I tu Zoran Savi Bojiću, s obzirom da je on tu najviše bio umešan, svašta kaže, u smislu da neće više da ga vidi u životu. Raša je pokušavao da izvadi stvar, ali nije to dalo neke rezultate.

• Dok je Sava bio u postavi napravili ste neke snimke, jedna kompozicija je bila njegova.

To su izgubljeni snimci, a ta Bojićeva kompozicija je imala naziv "Ja Lucifer", ali to niko nema sačuvano, pa ni ja.

• Niste uspeli da je pronađete dok ste radili u RTS-u?

Ne. Pored te kompozicije tada smo snimili prvu verziju pesme "Sjaj u očima", koja je bila nešto drugačija od one koju smo posle snimili. Negde u junu, bukvalno malo pre nego što je Raša otišao na more, snimili smo za PGP RTB taj prvi singl sa kompozcijama "Put ka suncu" i "Sjaj u očima", ali ovaj put kao trio i to je faktički naš poslednji snimak sa njim.

• Vaš prvi veći koncert u Hali sportova bio je delimično i splet slučajnosti. Naime, glavne zvezde večeri, grupa Time, kasnili su zbog guste magle, pa je nastup Pop mašine produžen.

Jeste, to je bio prvi veći nastup Pop mašine u Hali sportova, mi smo tada imali samo snimljen taj prvi singl. Grupa Time je imala koncert, pa su pozvali neke predgrupe, između ostaloih i nas. Međutim, desilo se da zbog te magle nije poleteo avion, pa oni nisu stigli na vreme. U jednom trenutku neko je izašao pred publiku i rekao da Time još uvek nisu tu, ali Pop mašina jeste. I tada je bilo više nego očigledno da postoje realne šanse da nas publika "kamenuje". Međutim, mi smo udarili iz sve snage i stvarno smo svirali opasno da se na kraju sve završilo ovacijama. Uostalom, Nikola Karakljić je i napisao u jednom tekstu da se sve tako završilo i to je stvarno bio naš prvi veliki trijumf u Hali sportova. To je jedini put kada smo mi u Beogradu svirali, odnosno trebali da sviramo, sa grupom Time. Mi smo se naravno znali, svirali smo sa njima po nekim mestima po Hrvatskoj, ali u Beogradu je to bio jedini put.

• U jednom od prethodnih razgovora rekli ste mi da u PGP-u nisu mogli ni da pomisle da će taj vaš prvi singl neko kupiti, a ispalo je da je prodat u tiražu od 18 000 primeraka. Sa "Kiselinom" je takođe bilo slično.

Skoro sam pričao sa ljudima iz Jugotona i oni su mi rekli da je kod njih bila potpuno ista situacija sa grupom Time. Kod njih takođe niko živ nije verovao da će taj njihov prvi LP da se proda. Dakle slično kao sa našim prvim albumom "Kiselina", prvi tiraž je bio jako, jako mali. Razlika je u tome što je Jugoton prvi album grupe Time doštampavao više puta, a "Kiselinu" je PGP doštampao jednom.

• Koliki je bio prvi tiraž "Kiseline"?

Kod PGP-a se takvi podaci nikada ne mogu znati tačno, jer su oni sve to krili. A krili su zbog toga da ne bi morali nekom nešto da plate. Recimo za album "Kiselina" oni nisu ni jedan jedini dinar isplatili bilo kome od nas, kao da se uopšte nije prodao.

• Kako to?!

Kad kažem ni jedan, znači ni jedan! Ja sam im potom rekao: "Vi ne polažete nikakvo pravo na to"! Počeli su nešto da se bune kada sam radio ova reizdanja "Kiseline", pa sam im poručio sledeće: "Nema nikakvih problema. Ja ću da vam pošaljem advokate i preko njih da tražim da mi ispostavite račun koliko je prodato ploča za poslednjih pedeset godina. Nije bitno, neka bude i sto ploča ili petsto, nije uopšte važno, ali ja tražim naknadu koja mi za to sleduje...

• Sa kamatom.

Naravno. Sa kamatom u vremenu od pedeset godina. Oni su nakon toga odmah odustali, prestali su da se bune.

• Pa to je neverovatno.

Ma nismo samo mi tako prošli. Recimo grupa Porodična manufaktura crnog hleba, takođe nije ništa dobila i da ne nabrajam. Oni su imali fenomenalan fazon, kada sam posle radio u RTS-u, shvatio sam šta su radili. Imali su običaj da daju neke avanse, ali se nikada nije znalo s kim se taj avans potpisuje. Znaći, PGP potpiše neki avans sa Perom Perićem, gde se on recimo imenuje kao predstavnik grupe Pop mašina, bez obzira što mi ni ne znamo ko je i šta je on i njemu se na ime avansa isplaćuje toliko i toliko novca. Te pare se isplate njemu na račun, on ih podigne i podeli sa tom ekipom koja je u igri. I on su praktično na taj način izvlačili novac, a bendovi su živeli u ubeđenju da te pare nikada nisu isplaćene. Jesu, samo kome? Onog sekunda kada se te pare podignu i razdele, taj se ugovor uništi, izbaci iz arhive, on više ne postoji i više niko ništa ne može da dokaže. Nisu oni to uradili jednom ili dvaput, non-stop su to radili. Kasnije su sve prodavali. Recimo, ja imam master traku od "Kiseline". Ali slušaj ovo: Devedeset druge-treće godine, dolazi jedan tip kod mene i pita me hoću li da kupim master traku "Kiseline", prodaju ovi iz PGP-a. Zovem Vladu Džeta, da proverim da li je to tačno, on sve zna, potvrđuje mi da jeste. Ko god je hteo, mogao je to da kupi. Šta da ti kažem? Meni je najsmešnije što bi oni i dan-danas hteli da dobiju nešto za džabe. Pa kako možeš da dobiješ nešto besplatno? Recimo, Jugoton ovo što radi - sve plaća. Apsolutno sve! Babogredac (Želimir Babogredac, direktor Croatia Records, op. autora) stvarno vodi računa o tome jer ne želi da mu neko iza leđa kaže kako je potkrao neke muzičare. Tako nešto apsolutno ne dolazi u obzir! Pa evo ovaj vinil od Riblje čorbe (reizdanje albuma "Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju", op. autora), u prošlom mesecu je najprodavanije izdanje u Hrvatskoj. Dosta solidne pare su tu u igri. Nisam još nigde objavio, ali evo reći ću ti: Povodom pedeset godina od objavljivanja, naš prvi album "Kiselina" uskoro će se pojaviti na vinilu u izdanju Jugotona (Croatia Records, op. autora), 18. ovog meseca stižu prvi primerci u Zagreb, mastering je rađen u studiju Abbeu Road u Londonu, a u fabrici Sony su rezani vinili i to će biti pušteno u prodaju za jedno mesec dana. To je stavrno fantastično, ali tek ćemo o tome govoriti.

• Sjajno. Ovo je stvarno izuzetna vest. Puno toga u vezi Pop mašine se danas manje-više zaboravlja. Npr. Zoran je znao gudalom da prevlači po električnoj gitari, Bata je imao dupli bas bubanj, tu je i onaj trenutak kada si polomio bas gitaru u Hali sportova i njene delove bacio u publiku, Pop mašina je objavila prvi živi album u ex Yu diskografiji, pre toga su imali samo oni albumi sa BOOM festivala. Dakle, to su neki slobodno možemo reći, pionirski potezi koji u to vreme nisu mogli biti viđeni na domaćoj sceni.

Mi smo mnoge te stvari radili spontano. Bata je recimo hteo da svira na duplom kompletu, jer je shvatio da neke varijante koje je zamišljao može samo tako da uradi. Potom smo on i ja išli u Trst i kupili smo dupli "Hollywood", tj. kupili smo dva seta bubnjeva, pa smo od toga "iskrpili" jedan dupli komplet. To je lepo radilo i na tome je on, između ostalog, snimao i "Kiselinu". A to sa gudalom Zoran je radio mnogo pre, još u grupi Rokeri, kada sam ga upoznao to je bio njegov zaštitini znak. Što se "živog" albuma tiče, treba znati da su naši nastupi bili specifični. Mi nismo bili od onih koji izađu na binu pa sviraju pesme, već se sve vrtelo oko improvizacije. RTV Ljubljna je izdala naš drugi album "Na izvoru svetlosti", pa je ostalo još nešto da uradimo kako bi se sa njima "razdužili". Tako sam došao na ideju da napravimo neki kolaž sa koncerta, hteli smo da se oseti malo kako to sve izgleda na našim nastupima.

• Pop mašina je kompozicije koje je snimala u studiju ustvari smatrala osnovom za "živo" izvođenje.

To je apsolutno tačno. Naravno, nismo mi jedini koji su to radili, daleko od toga. Recimo, sećaš li se grupe Gun?

• Kako da ne i njihovog legendarnog hita "Race With The Devil".

Nedavno sam slušao dva njihova koncerta. I sad, jedna ista stvar na jednom koncertu traje šest, a na drugom osamnaest minuta, a vremenski razmak između ta dva koncerta je možda dva meseca. To je to što hoću da ti kažem. Znači i oni isto ne znaju koliko će da im traje pesma, sve to zavisi od toga kako ih ponese, kako se kapiraju između sebe, tu su međuljudski odnosi strahovio bitni. Jer ako međuljudski odnosi nisu kako treba, nikad to ne može da ispadne dobro.

• To je i razlog zašto je Pop mašina prestala sa radom kada je Bata otišao u Ameriku.

Ja sam tada otišao u vojsku ali sam bio u kontaktu sa Batom i rekao sam mu ako on ostane da mogu i dalje da se zovu Pop mašina, ali ako on ide, nema šansi da braća Božinović mogu da koriste to ime. Bata je tada rekao od reči do reči: "Znaš šta, ako ti nisi u bendu, mene taj bend više uopšte ne interesuje". Potom je otišao u Ameriku, a onda su ovi napravili onu kvazi Pop mašinu, koja nije imala veze sa originalnim bendom, svirali su neke potpuno desete stvari, neku desetu muziku. Duda basista je bio moja zamena, pa je brže bolje pobegao. Kasnije mi je govorio: "Znaš šta, to je jezivo, Izađeš na binu, a ljudi ti dobacuju - šta ti tražiš tu, beži odavde"! Naravno, nije on ništa bio kriv, ali znalo se šta i ko je Pop mašina.

• Još jedna stvar koja je karakteristična za Pop mašinu jeste taj spoj sjajnih akustičnih balada i tvrdog rock izraza.

Pa ja sam hteo stalno da sugerišem da mi nismo grupa koja može lako da se svrsta u neke kalupe, da neko može da kaže oni su hard rock grupa, ili akustična, ovo ili ono. Mi smo sve to zajedno, naše sfere interesovanja su različite i one zajedno daju jednu celinu. Tako je bilo na "Kiselini", tako je nastavljeno i "Na izvoru svetlosti".

Foto: Ustupljene fotografije

• Tvrdio si i da je formiranje Rok mašine na neki način iznuđeno. Bata više nije bio tu, kako je sve teklo oko formiranja Rok mašine?

Prvo smo snimali singl, sećam se da je to bilo u decembaru mesecu, tad smo snimili kompoziciju "Vatra". Pre toga nismo uošte svirali. Iskreno da ti kažem, ja nisam imao poverenje u Zorana, jer on je tada bio u ozbiljnom problemu. Ali tu je bio Džindžer (Vidoja Božinović Džindžer, Zoranov brat, op. autora), koji me je ubeđivao da će on biti OK i ja sam zbog njega na kraju i popustio i naravno oslonio se na njega. On je na snimcima mnogo više svirao od Zorana, posebno onaj materijal nakon prvog albuma. Taj prvi album smo svirali svi zajedno u studiju na tri-četiri, a ovaj drugi ("Izrod na granici", op. autora) smo nasnimavali pojedinačno, tu Zoran jedva da se i pojavljivao, to je sve Džindžer uradio. Na primer, Zoran treba da dođe i da odsvira solo za neku stvar i kada je konačno tu, celo popodne mlati praznu slamu i ne odsvira ni jedan ton. Potom ode i ne vraća se dve nedelje. Ja sam rekao da ne mogu tako da radim i da to ni na šta ne liči. Srećom da sam imao taj studio na neograničeno korišćenje, inače da nije bilo tako, ništa od tog materijala ne bi završili. Tako je nastao "Izrod na granici".

• Nastao je kao mini LP.

Pa da, ali s obzirom da su bile dugačke kompozicije, da se još nešto dodalo, bio bi normalan LP.

• Grupa je ipak prekinula sa radom. Koji su razlozi doveli do toga? Da li to što ste rekli u vezi Zorana ili je nešto drugo u pitanju?

Rok mašina je prestala da postoji kada je Zoran kolabirao i potom otišao u bolnicu. Tada smo već imali zakazanu neku mini turneju po Vojvodini, pa smo morali to da otkazujemo. To je stvarno bilo tragično, kada sam otišao u bolnicu da ga vidim, jedva sam ga poznao. Bukvalno se za pola dana nekako smanjio, sav se nekako skupio, videlo se da mu nije dobro. I sad tu postoje razne varijante šta je sa njim bilo, Džindžer ima jednu verziju, Zoranov sin drugu, uglavnom, svi pričaju različite stvari, tako da ja ne znam šta se tu zaista desilo, ali znam da se on posle toga toliko uplašio od svega, da ništa drugo nije radio već je po ceo dan pričao samo o lekovima. Odjednom kao da nije bio naš vršnjak, nego mnogo stariji, videlo se da od neke saradnje više nema ni govora.

• Sve snimke Pop i Rok mašine si uz pomoć sina remasterizovao i objavio u luksuznim izdanjima.

Da, što se tiče Rok mašine, izuzetno sam zadovoljan. Imao sam te multikanalne trake i dan-danas kada to pustim, ja sam apsolutno zadovoljan. To je taj zvuk kakav sam hteo da bude i tu ništa ne treba da se menja. Tu čak nema ni potrebe da se radi vinil, taj dupli CD u onoj tvrdoj knjižici je apsolutno idealan.

(Telegraf.rs)