"To je Bog dragi progovorio kroz njegova usta": Goran Karan nam otkrio savet koji mu je Oliver Dragojević dao

Foto: MTS/Promo

Poznati muzičar i kantautor Goran Karan ponovo će biti gost Beograda, a u MTS dvorani će 14. oktobra održati svoj novi koncert. Tim povodom, popričali smo s njim.

U intervju za Telegraf.rs, Goran Karan je govorio o svom novom beogradskom koncertu, koje svoje hitove najviše voli, šta misli o današnjoj muzici. Otkrio nam je da li je pomišljao da snimi pesmu o svom rodnom gradu, Beogradu, kao i dragocen savet koji mu je dao jednom Oliver Dragojević.

Preporučujemo

Takođe, pričao nam je i o Evrosongu, na kojem je svojevremeno i sam učestvovao.

• Šta publika može da očekuje na novom koncertu u Beogradu?

Na novom koncertu u Beogradu, ja bih zaželeo da sa publikom zajedno uspostavim odnos koji smo imali. Da se malo ispitamo, volimo li se kako i koliko. Da se ponovo dogodi ona čarolija zbližavanja muzikom i da nam srca kucaju zajedno, a pesama će biti i onih poljubljenih starih i nekih koji su nastale u poslednjih par godina koje će biti razlog, nadam se za naše nove poljupce.

• Iza sebe imate veliki broj hitova. Koji vam je najdraži?

Pa ne mogu reći koja mi je pesma najdraža, jer je neki put jedno, neki put drugo, takav sam nekako. Ali neke pesmo mogu da spomenem - "Priznaj mi", koja je bila sa grupom Big Blue, to je bilo moje prvo javno pojavljivanje i to je 1995. godine i proglašena je rok hit godine. Nakon toga, pesma koja mi je dala ime i prezime vlastito, mogu reći i karijeru, je bila od Zdenka Runjića "Lipa si, lipa". Posle toga su mi se dogodile "Prozor kraj đardina", ta mi najčešće bude najdraža.

"Ostani" me je uputila po svetu, "Vagabundo" mi je dao opis zanimanja, "Dite ljubavi" svojoj deci da sam mislio na njih kada nisam bio s njima, mjuzikl "Naša štorija" me skoro svaki put rasplače, to smo napisali Neno Ninčević i ja, i mogu reći pesma "Kuća naša". Takav nekakav uži izbor, međutim slab sam svoj vlastiti hroničar, pa onda me nije uzimati za ozbiljno. Ove su mi najčešće drage.

• Šta mislite o današnjoj modernoj muzici koja popularna među omladinom? Da li mislite da pop muzika gubi primat u odnosu na trep ili slične muzičke pravce?

Pa današnja muzika je popularna među mladima zato što je to njima drago. Kao i svaka generacija pre, i generacija koja će doći, svaka ima pravo na svoj odabir, na svoj ukus, na svoje reči, osećaje, na svoj način izražavanja, slike i sve ostalo. Ne mislim da je treba da sudim ičemu čemu se nekome sviđa, jer znam i sebe, na kraju krajeva, i meni se puno toga puno puta sviđa. Muzika je pesma, osnovna ljudska potreba. Propisivati bilo kakvu regulaciju je neopako. Kažem, meni se puno zna svideti i volim kada me iznenadi.

Mislim, na kraju krajeva, ne možeš ništa baš ni izmisliti, ali kada se nešto lepo poveže, kada se nešto dogodi, ako pesma ima razlog koji je meni razumljiv, super je sve to zajedno. Nemam problema s time. Znaš, da izlazi na vrata u pidžami, pa dobro, i mi smo bili mladi, pa kao penzioner koji se buni u haustoru njegovom. Iako moram reći, kada sam sve to rekao, ovo kada je par dana Ultra (festival) u Splitu, onda pokušavam da spavam sklopljenih ušiju.

• Rođeni ste u Beogradu. Da li ste nekad pomišljali da snimite pesmu o svom rodnom gradu?

Pesma da bi se dogodila, treba da se dogodi jasan odnos, bio on pozitivan ili negativan. Ja imam to rođenje koje se dogodilo u tom gradu i jedno nakon dva ipo dana bio sam na putu za Split. Tako da se nisam stigao poljubiti ni sa kim zapravo, a ne mogu da kažem da se sećam ni babica, ni doktora koji su porodili moju mater, tako da nisam došao u tu fazu.

• Tokom Vaše bogate karijere imali ste priliku da sarađujete i sa Oliverom Dragojevićem. Da li možete da se prisetite neke anegdote sa njim?

Oliver je bio normalan čovek. Velika stvar kod dosta kolega u Splitu. Pogotovo generacije koja je bila i ostala sa pesmama, koji su stvarno voleli muziku, znali svoj posao, bili nadareni beskrajno, ali su pritom ostali normalni ljudi u kontaktu. Nisu za sebe zahtevali strahopoštovanje, jer bi to onda učinilo odnos suvim. Igrali smo dosta puta fudbal. Oliver mi je jedanput daje jedan savet, 1996. godine, dao mi je nešto vrlo, vrlo bitno u tom trenutku nakon festivala u Zadru sa grupom Big Blue. Imali smo odličnu pesmu. I nakon sedam godina tog benda, kada se jasno videlo da se pojavio procep u tome, šta bih trebalo da radim... U jednom trenutku sam pre nastupa stajao naslonjen na jedan stub u toj dvorani gde je to bilo i očito mi je očiju išla ta jedna sumnja, zapravo, izvesnost kraja... I onda mi je Oliver prišao, ništa nije rekao za uvod, i ništa posle. Samo je rekao: "To ti je samo faza." Pa mi je to u tom trenutku, to je Bog dragi progovorio kroz njegova usta, jer sam u tom trenutku i osetio i razumeo šta je hteo reći.

• S kojom velikom zvezdom sa prostora bivše Jugoslavije biste voleli da sarađujete, a s kojom niste?

Ima sveta s kojim... Nažalost, neki su već i otišli koji su bili tu. Jednostavno, ja pripadam generaciji koja je slušala muziku u bivšoj Jugoslaviji. Velikane tih vremena su bili meni, za početak, dragi. Sve te pesme su mi bile drage, što su radili Bijelo Dugme svojevremeno, Balašević, prva faza (Riblje) Čorbe, recimo to mi je bilo isto onako rok bend... Azra, Leb i sol... Postoje svi ti ljudi koje sam tu nabrojao koji imaju moje veliko poštovanje i kada bi se pojavio muzički razlog da sarađujemo, ja bih vrlo rado tako nešto napravio. Ali uglavnom, moram reći jednu stvar. Pesma je ta koja čini koheziju. Pesma pita sama tipologiju izvođača, i onda ako su ljudi u tom trenutku naštimovani na to razmišljanje i ako su tu. S pesmom se čuda mogu dogoditi.

• Bili ste i učesnik Evrovizije sa sjajnom numerom "Ostani" ("Kad zaspu anđeli"). Da li planirate ponovo da učestvujete na Evroviziji? Kako ocenjujete evrovizijske kompozicije poslednjih godina? Neki su mišljenja da je kvalitet istih opao...

"Ostani" ("Kad zaspu anđeli") je bilo stvarno divno iskustvo, zato što pesma nije bila rađena da bude na "Dori", hrvatskom takmičenju gde se bira predstavnik za Evrosong. Tako da smo pesmu morali da skratimo za ceo jedan refren. Morali smo da je ubrzamo za nekoliko bitova, ukloniti sve što je višak i to je izgleda bio recept... Ja je pevam s velikim guštom. Publika je sluša i peva sa velikim guštom. To je jedno zaista iskustvo koje nije vezano za neke pesme koje imaju kraći domet. Zahvalan sam što je to tako. Nakon te pesme sam dva, tri puta učestvovao na "Dori", bila je "Vjerujem da ljubav još uvijek postoji", "Bjele zastave", "My Legacy Is Love", ali se dogodila jedna situacija da smo pesmu koja je bila u fazi dok smo je komponovali, odsvirali na jednom javnom mestu i onda je neko ko se bavi time "iskopao" da ona (pesma) već svirana i onda nismo mogli da (učestvujemo). Onda su počeli da zvone telefoni. Rekao sam: "Ništa, dragi ljudi. Doviđenja." Kada kažeš nikad, onda svemir upali štopericu. Kaže: "Rekao si da nećeš..." Tako da neću reči nikada, ali iz ove perspektive suvog brega ili, bolje rečeno, suve obale na kojoj se sada nalazim, ne vidim tu pesmu. Ali možda dođe brodom...

U zadnje vreme, moram reći jednu stvar, ako niste pogledali, pogledajte film negde, zove se "Story of Fire Saga", iliti priča o Evrosongu. Komedija sa Vil Ferelom. Ne mogu reći komedija, to je sjajan muzički film, zapravo mjuzikl, predivna jedna priča o Evrosongu.

Ne mogu reći da se gubi kvalitet. Cela industrija je sa pojavom svojevremeno MTV-ja, pogotovo danas svih sredstava komunikacije, digitalnih medija, je jedan deo muzičkog pretvorila u prateći deo, jer je taj vizuelni element strahovit. Jer on "hrani" oko, pa se onda i lakše čuje. Uvo je važniji organ od oka, jer više znanja stičemo kroz uvo i muzika sama po sebi po sebi muzika, ali sada nekakva mešavina nastupa... Šouzbiznis, ukratko. Jer ne mogu da kažem da je loše. Maneskin su bili fenomenalni u svemu tome zajedno. Da su sedamdesete bili u Britaniji, bili bi na nivou za Garijem Gliterom i grupama koji su bili u glam-rock pravcu, čak je u jedno vreme i Dejvid Bouvi to radio. Tako da, kvalitet... Bitno je da se ljudima sviđa.

• Kako biste opisali sebe, Gorana Karana? Tačnije, kroz koju Vašu pesmu biste sebe opisali? Da li ste "Vagabundo", da li ste nežna duša, poput pesama "Ostani" ("Kad zaspu anđeli") ili "Lipa si lipa"..?

Opisivanje samog sebe je jedan... Osim što je samoljubiv i dosadan posao. Najdalje što možeš doći je opisivati osećaje vlastite , a to činim kroz pesme. U svakoj se nalazi nešto srca moga, neke želje moje, neka obraćanja najdražim osobama. Tako neka ljubav je u svakoj u tim pesmama... Upoznajmo se na ličnom nivou.

• Koji Vaš nastup ćete pamtiti do kraja života? Da li Vam je neki posebno drag?

Nastup koji ću pamtiti do kraja života... To je Splitski teatar 1999. godine i Peristil, u Splitu takođe su bili formativni koncerti kada je bilo ili jesi ili nisi. Evrosong u Štokholmu u Globe Areni. Onda jedan nestvaran nastup u Indiji, u Bangaloru. Ja sam bio deo programa. Bilo je stvarno enormno. Orkestar od 3.500 ljudi na bini. Bilo je milion ipo ljudi. Mislim, neverovatno. Premijera mjuzikla "Naša štorija" u Splitu i puno nekih malih momenata koji nisu nastupi na klasični koncertni način, nego negde gde se dogodila muzika gde se nije možda očekivalo da će se to dogoditi. U Indiji, u jednoj ordinaciji kod jednog doktora, on me pita: "Čime se baviš?" Ja kažem da sam muzičar i da pišem pesme i da pevam. On govori: "Ja volim da pevam" (Ja kažem): "Pa, pevaj." I on zapeva sa druge strane stola. Prekrasno. To nije bio moj nastup, ali ću pamtiti... A i u Beogradu je stvarno bilo divnih koncerata.

• Kakvi su Vaši planovi za budućnost?

Planovi su šta mi Bog da. Pesme dolaze u moje ruke, još uvek. Znače mi, pevam ih, i čuda je do sada svaki dan bilo u svom životu, nema razloga da sumnjam da će ih prestati biti.

(Telegraf.rs)