Priče o pesmama: Indexi - "Krivac si ti" ili posveta mlađem bratu

Foto: Privatna arhiva

Legendarni Indexi svoje ključne kompozitore imali su u Bodu Kovačeviću i Fadilu Redžiću. Naravno, veliki doprinos njihovom repertoaru dali su i klavijaturisti koji su prošli kroz grupu, pa i kompozitori i tekstopisci koji nisu bili članovi samog benda. Što se klavijaturista tiče, oni su svakako napisali neke bitne kompozicije ali i aranžmane, počev od Kornelija Kovača ("Ako jednom budeš sama") pa nadalje. U početnoj fazi grupe svakako da je zapaženu ulogu u tom smislu imao i Ismet Nuno Arnautalić, ali ovom prilikom zadržaćemo se na drugoj fazi grupe koja ih je, zahvaljujući izuzetnim pesmama koje su u tom periodu nastale, odvela pravo u legendu.

Što se Boda tiče, on je relativno rano počeo da komponuje i to dosta uspešno, još od legendarne "Pružam ruke" (1967), koja se i danas može čuti na radio programima, a ujedno slovi za jednu od prvih (a možda i prvu), autorsku kompoziciju na ex Yu prostorima koja je ostavila nemerljiv trag.

Redžić će nešto kasnije uploviti u autorske vode, a interesantno je da se za razliku od Boda, koji je bio fokusiran na pisanje muzike i aranžmana i nije napisao nijedan tekst, Fadil već od samog početka okušati i kao tekstopisac. Među prvim kompozicijama u kojima je bio kompletan autor je "Krivac si ti", koja se pojavila na ploči 1972. godine, mada je tekst napisan još tokom '71. No da bi ispričali priču vezanu za ovu kompoziciju, moramo se posvetiti jednoj drugoj, po mnogo čemu važnoj, sarajevskoj grupi koja će šezdesetih godina biti znana kao Kodeksi.

Kodekse je osnovao gitarista Edo Bogeljić, tako što je pozvao Željka Bebeka rekavši mu da može postati član njegovog benda ako kupi kvalitetnu gitaru. Željko u to vreme još uvek nije ni pomišljao da peva. To je sve relativno olako prošlo, ali sa basistima nikako nisu imali sreće. Promenili su ih preko dvadeset, dok Bebek nije jednom prilikom čuo grupu Beštije. Tada mu je za oko zapao njihov basista koji je bio potpuno otkačen, pritom su mu nedostajali neki zubi napred, ali i pored svega, bilo je nečega u njemu što je delovalo obećavajuće. Sutradan su malo probali i tako su Kodeksi dobili svog novog basistu.

Bio je to Goran Bregović.

Priča kaže da su Pro Arte na sve načine pokušavali da ga pridobiju za sebe, ali on nije hteo ni da čuje, nisu mu bili zanimljivi ni po čemu.

Uglavnom, Kodeksi su svirali igranke po Sarajevu, a grupu je potom došla i pevačica Ismeta Dervoz jer Željko je hteo da se isključivo posveti ritam gitari. Presudan trenutak dogodio se kada su dobili ponudu da sviraju u Dubrovniku u tamošnjem striptiz-baru. Razmišljali su šta da rade, ali su ipak prihvatili ponudu, ponajviše na nagovor Bebeka, kome je na umu prvenstveno bila dobra zarada. Pored svih do sada navedenih članova, sa njima je u Dubrovnik otišao i bubnjar Luciano Paganoto. U dubrovačkom "Splendid" baru, gde su nastupali, upoznaće Renata Pecifika, bogatog Italijana, koji je držao noćni klub u Napulju i koji im tom prilikom nudi angažman.

Poznavaoci prilika će kasnije tvrditi da je Italijan najviše bio oduševljen njihovim izvođenjem poznate ruske kompozicije "Kazačok".

Kada su dobili ponudu nisu znali kako da reaguju, no kada su u Sarajevo pristigli ugovori, pomislili su - zašto da ne? 1970. godine odlaze u Napulj ali bez Ismete Dervoz, čiji roditelji nisu ni pomišljali da svoju ljupku šesnaestogodišnjakinju odvoje od sebe i pošalju u drugu državu sa nekim poput Bogeljića, Bregovića, Bebeka i Paganota. S obzirom na takvu situaciju, Željko je opet morao da se prihvati mikrofona. Kada su prvo veče svirali, hteli su da pokažu šta znaju, pa su započeli sa repertoarom Hendriksa i grupe Krim, no kako je Renato bio tu, učtivo ih je opomenuo da se vrate "Kazačoku". Ipak, vrlo brzo su stekli status najboljeg animir benda u Napulju.

Prvi kome je nakon nekog vremena sve to dosadilo, bio je Edo Bogeljić koji se vraća u Sarajevo kako bi se posvetio studijama arhitekture i to je bio presudan trenutak u kome Bregović sa basa prelazi na solo gitaru. U tu svrhu odmah je kupio crni Gibson Les Paul, za koga će kasnije, kada je već Bijelo dugme postalo slavno, tvrditi da ga je kupio u Americi od nekog crnca, što naravno nije tačno. Na mesto basiste dolazi jedan Italijan, pa u to vreme dobijaju novi angažman na ostrvu Iskija.

Kako nisu bili zadovoljni umećem Italijana, Bregović poziva Zorana Redžića, koji iako član grupe Čičci prihvata poziv. Paganoto je polako uviđao da će se teško uklopiti u sve to, pa se i sam vraća u Sarajevo, a Zoran poziva Milića Vukašinovića, svog ortaka iz Čičaka, da im se pridruži. Njegovim odlaskom grupa Čičci je definitivno prestala sa radom, a kada je Mića stigao na Iskiju, jedna od postava budućeg Bijelog dugmeta se po prvi put našla na okupu. U tom trenutku Vukašinović je već imao dvadeset godina i bio je nepovratno zaražen rok muzikom kakvu su svirale grupe poput Led Cepelin i slične. S obzirom da je razmišljao da i njih preobrati i uvede u pravu muziku, sa sobom je iz Sarajeva poneo gramofon i ploče.

Foto: Antonio Ahel/ATAImages

Bregović i Redžić su se odmah "primili" na sve što im je Mića govorio ali Bebek se, sasvim nezadovoljan razvojem situacije, držao po strani. S obzirom da je Brega tek počeo da svira gitaru, malo su sačekali dok "poskida" sve što je potrebno, pa su u klubu na zaprepašćenje prisutnih krenuli sa improvizacijama i promenama ritmova. Nravno, teško je bilo plesati uz takvu muziku, pa su ekspresno dobili otkaz. Bebek nije mogao da veruje, malo je reći da je bio besan.

Za razliku od njega, njih trojica se nisu previše zabrinuli, to im je sve bilo smešno, možda i zbog toga što su uglavnom bili naduvani. Počeli su sa probama i Bebek je shvatio da tu više nema mesta za njega jer Mića je ionako preuzeo sve vokalne deonice. Spakovao je gitaru i pojačalo, pa pravac Bari, trajektom do Bara i natrag u Sarajevo. Vratio se razočaran, bez novca i volje da nastavi bilo šta u vezi muzike. Međutim, priče koje je doneo sa sobom u Sarajevo nimalo se nisu svidele Zoranovom Bratu Fadilu i Breginoj majci. Tek kasnije, oni će shvatiti da je situacija bila i mnogo gora od one koju je prepričavao Bebek. Trojka na Iskiji ostala je bez tezgi, pa samim tim i zarade, izbačeni su iz stana, a pošto su im džointi postali sasvim uobičajena i svakodnevna stvar, počeli su da koriste i LSD.

Fadil nije čekao ni časak. Već prilično zabrinut, sa Goranovom majkom Borkom i direktorom Doma mladih, krenuo je u Italiju da ih traži. Bio je rešio pošto-poto da ih vrati u Sarajevo. U tu svrhu je pomenutog direktora i poveo sa sobom, ne bi li ih nekako ubedili da će u gradu na Miljacki imati uslove bolje nego u Italiji.

Tako je i bilo.

Na svu sreću nekako ih je pronašao, a potom je bio neumoljiv. Nikakva druga opcija nije dolazila u obzir izuzev povratka u Sarajevo.

Kada su se nakon nekog vremena provedenog kod kuće malo sredili, dobili su prostoriju u Domu mladih u kojoj su vežbali, a potom su početkom 1971. godine pod imenom Mića, Goran i Zoran u pomenutom Domu imali i svoj prvi koncert. Bio je to do tada neviđen repertoar u gradu na MIljacki: Free, Taste, Deep Purple, Cream, Hendrix...

Pričalo se posle o tom koncertu, ali bilo je i drugih priča i to posebno onih po kojima oni i nisu ništa drugo već obični narkomani. Počele su i prve nevolje, pretnje da će ih ošišati, čak su na Bregin stan bacali kamenice, pa je morao u jednom periodu da se skloni. Kada je producent i kompozitor Nikola Borota, pravio svoje emisije na televiziji, pozvao je i njih da nastupe, ali uslov je bio da sviraju svoju kompoziciju. Nisu se nešto specijalno za to pripremali, već su na snimanju sasvim nonšalantno odsvirali neku poluimprovizaciju. Međutim to je bilo loše i kada je posle emitovano, shvatili su da su se obrukali i osramotili.

To je bio momenat u kome Milić odlučuje da proda bubanj i ode za London da bi na samom izvoru te nove muzike potražio svoj novi početak. U tom periodu Bebek je već pomalo zaboravio neprijatan ishod njihove italijanske avanture, već se malo odljutio, pa će on i Bregović pokušati da obnove Kodekse. Svirali su neku letnju gažu, ali svima je bilo jasno da to više nije to i da se samo zamajavaju. Po povratku sa mora Željko odlazi u vojsku sa čvrstom namerom da od muzike konačno digne ruke.

Bregović se posvetio studijama na Filozofskom fakultetu gde je, kako je sam rekao, "tražio odgovore a našao samo još više pitanja.

Zoran je, kako mi je Fadil u jednom intervjuu napomenuo, u tom periodu upao u svojevrsnu apatiju. Da bi nekako pomogao bratu, Fadil seda i piše kompoziciju "Krivac si ti". Zoka o tome nije znao ništa sve dok se pesma nije pojavila na singl ploči Indexa 1972. godine. Kako Fadil kaže, Zoran je odmah prepoznao da se stihovi odnose na njega, pa mu je rekao: "Ti to meni nekakve govore držiš".

Foto: Privatna arhiva

Kažeš da su dani tvoji svi

Uvijek tako prazni tako dosadni

A ne činiš ništa

Uvijek istu priču pričaš

I ne želiš shvatit da sam za sve si kriv

Krivac si ti

Kada netko tvrdi da si lud

Onda samo klimneš glavom i to je sve

A ne činiš ništa

Uvijek istu priču pričaš

I ne želiš shavatit da sam za sve si kriv

Krivac si ti

Krivac si ti

Život neće čekat' znaj

Dok ti dođeš pameti

Dani brzo prolaze

Vrijeme mladost odnosi

Treba sve učiniti

Ništa ne propustiti

Život treba živjeti

On te neće čekati.

Srećom, Zoranova faza apatije nije predugo trajala. Ismet Nuno Arnautalić i Brega ubrzo ga pozivaju u grupu Jutro, koja na samom početku 1974. godine prerasta u Bijelo dugme, grupu koju će Goran povesti putem slave i uspeha do tada neviđenih na jugoslovenskim prostorima.

(Telegraf.rs)