Priča o grupi Can: Od "kiselog zelja" do najnaprednijeg rok benda na planeti

Foto: BBC / Avalon / Profimedia

Mnogi će se složiti da je u rock 'n' roll izrazu srce mnogo važnije od tehničkog umeća. Uostalom, to je poslednjih godina vidljivije nego ikada pre. Dok je Dilan stvarajući pesme koje često nisu imale više od nekoliko akorda, postao glasnogovornik čitave generacije, današnjim izvođačima tako nešto sve teže polazi za rukom. Ništa tu ne pomažu ni sva moguća studijska pomagala, ni virtouznost pojedinaca, jer ona je, ruku na srce, isuviše često sama sebi svrha.

I ma koliko prethodna tvrdnja bila manje-više očigledna, ovde dolazimo do jednog dosta kompleksnijeg pitanja: Koliko je sam osećaj, a koliko intelekt presudan u stvaranju muzike?

Preporučujemo

Jasno je da su to dve celine koje su suštinski povezane kada je muzika u pitanju, ipak, mnogi će reći da je u rock muzici osećaj važniji od svega. Mnogo je primera koji svedoče tome u prilog, a jedan od njih nalazimo u opusu grupe CAN.

Ako bi danas nekom prosečnom konzumentu rock muzike pomenuli nemačku rock scenu, verovatno bi se odmah prisetio grupe Scorpions, a dalje prisećanje bi već izazivalo određene poteškoće. No oni malo bolje upućeni znaju da je ta scena u drugoj polovini šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bila izuzetno zanimljiva i raznovrsna, pa čak u nekim segmentima i poprilično progresivnija od one koja nam je dolazila iz Britanije i SAD. No bez obzira, tamošnjim bendovima ta srčanost nije previše pomogla u osvajanju svetskog tržista, odnosno u proboju na tadašnje privilegovano i u tom smislu gotovo zatvoreno anglosaksonsko područje.

A kada je ono što su nemački muzičari stvarali vremenom ipak probilo barijere, engleski novinari su od svega napravili sprdačinu nazvavši čitavu tu scenu imenom "krautrock". "Kraut" je inače pogrdan naziv za Nemce, koji dolazi od njihovog tradiconalnog jela "sauerkraut", što je neka vrsta kiselog zelja.

Kiselo ili ne, tek jedno je sasvim sigurno: mnogi nemački sastavi tog vremena duboko su bili uronjeni u psihodeliju, a jedan od prvih koji je ipak uspeo "dobaciti" do tog famoznog britanskog ostrva bio je upravo CAN.

Moje "druženje" sa ovim bendom počelo je davnih godina kada sam na radiju prvi put čuo njihovu kompoziciju "Oh Yeah". Bilo je to nešto potpuno nestvarno, potpuno različito od svega što je do tog trenutka doprlo do mog slušnog aparata. Krenuo sam u potragu. I za informacijama i za pločama. Ako bi se za nekoga moglo reći da su neosporni kraljevi krautrocka, onda su to zasigurno oni: CAN!

Negde tokom sredine šezdesetih godina, Irmin Šmit i Holger Čukaj bili su studenti kod Karlhajnca Štokhauzena, pa su shodno tome i delovali u okvirima savremene klasične muzike koju su proučavali. Legenda kaže da je Čukaj odlučio da osnuje grupu kada mu je Mihael Karoli, jedan od njegovih učenika, odsvirao kompoziciju Beatlesa "I Am the Walurs". ali i uputio na muziku izvođača poput Velvet Underground, Mothers Of Invention i Džimija Hendriksa. To ga je potpuno okrenulo, pa je u trenutku kada je već imao celih trideset godina, rođena njegova prva grupa - Inner Space Production.

Pored Šmita na klavijaturama, Karolija na gitari u grupi se našao i Jaki Libecajt, pomalo razočarani džezer, koji je na Šmitovu molbu da mu preporuči nekog bubnjara, preporučio samog sebe. S obzirom da je mesto basiste ostalo jedina upražnjena pozicija u bendu, Čukaj je prihvatio taj zadatak, mada je on prvenstveno imao ulogu konceptualiste i uopšte, bio je zadužen za zvuk i remastering. Na mestu glavnog vokala pridružuje im se američki slikar Malkom Muni koji nikada ranije nije pevao. Grupa je na početku imala još jednog člana, takođe Amerikanca, Dejvida Džonsona, koji je komponovao elektronsku muziku i svirao flautu, međutim on se ubrzo, vidno razočaran, povlači.

Krajem 1968. godine menjaju ime u CAN (Limenka) i sele se u jedan dvorac u blizini Kelna gde započinju rad na svojim kompozicijama, beležeći duge improvizacije nastale na probama i istražujući zvuk. Na taj način stvoren je i njihov prvi album "Monster Movie" iz 1969. godine. Bile su to uživo zabeležene kompozicije ili možemo reći - eksperiment, koji se sastojao od njihovih dužih ili kraćih imaginacija koje su, na jedan njima potuno svojstven način, uspevali povezati u logičnu celinu. Ploča je obilovala neobičnim ritmičkim progresijama (čitaj: izuzetno preciznim bubnjarskim deonicama), oko kojih je pulsirao ostatak benda, istražujući melodijske, harmonijske i svake druge mogućnosti.

Da bi što bolje objasnio njihov način rada navešću primer njihove kompozicije "Yoo Doo Right" koja se sastojala od čitavih šest sati improvizacije, ali je na njihovoj prvom albumu svedena na jednu stranu ploče u trajanju od dvadesetak minuta. No takvo ostvarenje nijedna izdavačka kuća nije želela objaviti, pa su u svojoj režiji napravili tiraž od 500 primeraka, koji su rasprodali za manje od sedam dana. Tada se za njih zainteresovala izdavačka kuća United Artist, sa kojom ubrzo potpisuju ugovor.

Nedugo po objavljivanju ovog LP-ija, Malkom Muni se po savetu psihijatra povlači iz benda. Njegovi psihički problemi bili su sve očitiji, pa je odlučio da se vrati u Ameriku i posveti slikarstvu. Kulminacija se dogodila kada je grupa svirala na izložbi slika Pabla Pikasa koja je bila postavljena upravo na spratu zamka u kome su vežbali. Kada su posetici pošli uz stepenice kako bi videli izložbu, Muni je počeo da peva (čitaj: da viče): "upstairs, downstairs" i to je ponavljao naredna tri sata, pa čak i kada je grupa prestala da svira.

Čukaj i Libecajt su potom na ulicama Minhena sasvim slučajno naišli na japanskog lutajućeg muzičara Dama Suzukija i pozvali ga da još iste večeri nastupi sa njima.

Rečeno - učinjeno i Suzukija je te večeri publika gledala i slušala kao u čudu. Naime, njegovo pevanje je bilo u rasponu od nerazumljivog mrmljanja do nekontrolisanih, divljih urlika.

Rezultat: Velika većina od prisutnih 1500 ljudi razbežala se glavom bez obzira. Ostalo je tek tridesetak Amerikanaca, koje je čitava ta situacija očigledno zabavljala.

Suzuki je jednom prilikom izjavio:

- Ja ne umem da pevam, ali zato svoj glas koristim kao instrument. Ne želim da pevam ni o čemu konkretnom, jer ni za šta nisam posebno zainteresovan. Može vam se učiniti da pevam na japanskom, nemačkom ili engleskom jeziku, ali ja bih pre rekao da je to jezik Kamenog doba.

- Tu je verovatno bio u pravu, jer od engleskog i nemačkog nije znao ni reč.

Grupa potom objavljuje svoj drugi album pod nazivom "Soundtrack" (1970.) na kome je zabeležen deo njihovih radova za niskobudžetne i meke porno filmove i koji sadrži dve kompozicije koje su snimljene još dok je Muni bio u bendu. Biće to njihova prva ploča koja će se naći u mojoj kolekciji, a kada sam je zavrteo na gramofonu i čuo kompoziciju "Mother Sky" (urađena za film "Deep End"), bio sam nepovratno zaljubljen u CAN.

Njihovim sledećim ostvarenjem, pod nazivom "Tago Mago" (1971.), sasvim su jasno stavili do znanja da su pronašli svoj identitet i da ne mare previše za ono što je u tim trenucima dolazilo sa engleskog govornog područja. Sve u svemu, taj dupli LP je bio naprosto čudesan. Za one koji to eventualno ne znaju - album je dobio naziv po stenama u blizini Ibice za koje je postojalo verovanje da imaju čarobnu moć.

U rasponu od nežnih melodija istoka, preko pomalo nestvarnog, unazad snimljenog vokala u kompoziciji "Oh Yeah", album je obilovao razbijajućim gruvom, a tu su bile i kompozicije za čiju je inspiraciju bilo zaslužan Alister Krouli, koji je po mišljenjima upućenih imao neke veze sa pomenutim stenama.

Sve u svemu, bila je to ploča namenjena onim tvrdokornim i nepokolebljivim slušaocima, revolucionarna u svakom smislu, delo koje u mnogo čemu oslikava poniranje u ludilo.

Sledeći album, "Ege Bamayasi" iz 1972. bio je do tada tekstualno i zvučno najujednačeniji, a sa pesmom "Spoon" grupa je dobila i svoj prvi evropski hit, a njihov značaj će rasti sve više na evropskom tlu, tako da će ih ugledni muzički časopis Melody Maker ubrzo proglasiti za "najnapredniji rok bend na svetu".

Godine 1973. objavljuju LP "Future Days", koju mnogi smatraju njihovim vrhuncem, a ta ploča je jedan od najranijih primera ambijentalne muzike. Nakon tog ostvarenja Damo Suzuki odlazi iz grupe, najavljujući ženidbu, da bi se potom sa svojom izabranicom priključio Jehovinim svedocima.

Ostali su odlučili da ne traže drugog pevača, pa su već na sledećem albumu "Soon Over Babaluma", ono malo vokala međusobno podelili Šmit i Karoli.

Do kraja sedamdesetih CAN će snimiti čak još šest LP-ija, no njihovo zlatno doba, uz dužno poštovanje kasnijeg rada, definitivno je završeno sredinom sedamdesetih, da bi nekoliko godina kasnije svi članovi već uplovili u vode solo karijera, gde je Čukaj imao ponajviše uspeha snimivši destak samostalnih albuma.

Gledano sa ove vremenske distance, uticaj grupe CAN je ogroman, pa ću ovde napomenuti samo neka od imena koja im duguju zahvalnost: Talkin Heads, Brian Eno, The Fall, Public Image Limited, Spacemen, U2, Eurytmics, Stereolab, Sonic Youth, Loop, Oasis i mnogi drugi. Njihov minimalizam je u mnogo čemu ostao neprevaziđen do današnjih dana, a povodom toga Čukaj je jednom prilikom izjavio da se uvek trudio da svira što je moguće manje, jer je to više.

Mihael Karoli je 2001. godine umro od raka, Jaki Liebecajt je preminuo početkom 2017. od posledica upale pluća, a krajem iste godine napustio nas je i Holger Čukaj.

(Telegraf.rs)