Noć kada su ubili glumce: 8 umetnika bez razloga je pogubljeno u Nišu. Istina se decenijama krila

Smotra na Trgu Republike / Foto: Nepoznati autor/Wikipedia

Sudbina koju je čuvena Žanka Stokić doživela nakon Drugog svetskog rata danas je nadaleko poznata. Nepravda prema ovoj glumici bila je samo odložena smrt, jer iako je uspela da izmakne streljačkom vodu, nije dugo poživela nakon toga. Ono o čemu se i dalje nedovoljno priča jesu sudbine 60.000 građana Srbije koji su stradali u čistkama nove vlasti, a među njima, i mladih glumaca pozorišta u Nišu, streljanih u jednoj noći.

Preporučujemo

Podaci koji o njima postoje, oskudni su. Po pripremljenim spiskovima, neproverenim dojavama, gotovo odmah po oslobođenju određenog dela grada, ljudi su hapšeni i bez suđenja i po kratkom postupku streljani.

Zahvaljujući upornosti Aleksandra Mihailovića, prvaka drame Narodnog pozorišta u Nišu, na svetlost dana izašla je istina o tragičnim događajima 1944. i 1945. godine u kojim su stradali mladi talentovani glumci.

O njihovoj smrti godinama se ćutalo, čak i unutar ove kuće. Doći do dokumenata bilo je veoma teško. Aleksandar Mihailović je jedva došao do građe za svoje delo.

- To je bilo veoma, veoma teško. Praktično dokumenata i nema, građa je vrlo skromna i uglavnom štura. Ono što je moglo da se pronađe u dokumentaciji najviše se svodi samo na ono "U ime naroda". Tako su počinjale sve presude. I gotovo. Jedan od retkih zapisa koji smo pronašli dokumentuje da su 1941. godine po dolasku Nemaca u Niš upravnik našeg niškog pozorišta i petoro glumaca deportovani u zarobljeništvo. U isto vreme deo ansambla pozorišta iz Banjaluke bežeći od ustaša došao je u Niš. Glumci iz Skoplja pobegli su pred progonom Bugara i ovde u Nišu su se zaustavili - rekao je Mihailović svojevremeno za Politiku.

Istina, decenijama skrivana, ipak nije zauvek ostala pod zemljom.

-  Utvrdio sam zahvaljujući izuzetnoj pomoći kustosa Narodnog muzeja u Nišu Aleksandra Dinčića i Nebojše Ozimića da je u kratkom periodu od oslobođenja Niša oktobra 1944. do proleća naredne godine ubijeno, ili preciznije rečeno, streljano četvoro glumaca starije generacije i isto toliko mladih akademaca iz niškog Amaterskog pozorišta ’Gimnazijalac’. Komunistička vlast posle oslobođenja Niša počela je masovna hapšenja i stvarnih i potencijalnih protivnika.

- U prvom talasu uhapšeni su glumci niškog pozorišta Julijana Jula Bukvić, Miodrag Mija Kovačević, Živojin Žika Vučković i njihov upravnik Konstantin Bata Atanasijević. Osim upravnika, svi ostali su streljni. Ne zna se, međutim, ni gde su, a još manje zašto su streljani. U isto vreme u Zaječaru streljan Svetozar Toza Cvetković, upravnik tamošnjeg pozorište - rekao je on za ovaj list.

- Što se stradanja mladih niških glumaca tiče, posle oslobođenja u jesen 1944. godine mobilisani su u kulturnu grupu pratećeg bataljona Glavnog štaba NOVJ za Srbiju i prebačeni u Kragujevac. Prvih dana naredne godine, u januaru 1945, svi su uhapšeni pod optužbom da su pokušali stvaranje ilegalne ravnogorske organizacije. Posle višenedeljnog mučenja u kragujevačkoj Kapislani streljani su glumci amateri i studenti Marija Mara Vučković, Aleksandar Aca Ilić i Ranko Kovačević, dok je glumac i još uvek gimnazijalac Dragan Mihajlović umro od posledica teških batina i mučkog prebijanja - priča Mihailović i ističe da se prilikom pisanja dela i rada na predstavi ideološki nije svrstavao ni na jednu, ni na drugu stranu.

Tako je nastala drama sa naslovom – pitanjem „U čije ime”?

Ova prestava je premijerno izvedena 2017. godine, a sada će se, nakon nekoliko meseci zatvorenih pozorišta, naći na letnjoj sceni u Tvrđavi, u četvrtak (10.septembra) na repertoaru niškog Narodnog pozorišta. Režirao ju je Milan Karadžić.

–  „U čije ime“ je istinita dramatična priča o streljanim glumcima Narodnog pozorišta, posle oslobođenja Niša 1944.godine. Na topao i životan način govori o stradanju malog, običnog čoveka koji pokušava da opstane u vihoru velikih društvenih i političkih promena - navodi se u opisu.

Srbi jedini streljali svoje glumce

Specifičnost Srbije u odnosu na ostale bivše jugoslovenske republike to što je ovde streljano mnogo umetnika. Među njima je bilo slikara, muzičara, a posebno glumaca, a to nije bio slučaj ni u Hrvatskoj, ni u Sloveniji. Zna se da su odmah po oslobođenju Beograda, u novembru 1944, streljani glumci Aleksandar Cvetković, Jovan Tanić i Ljuba Vasiljević, kao i da su hapšeni i, zalaganjem Mitre Mitrović (prva supruga Milovana Đilasa, kljiževnica i ministar prosvete u prvoj posleratnoj srpskoj vladi), spaseni Olga Spiridonović, Žanka Stokić (kasnije je osudio Sud časti) i mnogi drugi.

Prema podacima koje je 2013. iznela Državna komisija za tajne grobnice, bez obrazloženja ubijeno je 77 umetnika. Čak je i znanje nemačkog bilo viđeno kao dovoljan razlog za smrt.

(Telegraf.rs)