Nela Mihailović: Moje lice mi je pomoglo da prođem kroz najteži period za glumice

Nela Mihailović / Foto: Milena Đorđević

Publika dobro pamti seriju "Stižu dolari", ali dok je pažnja većine bila zaokupirana pitanjem ima li Gorčilo milione ili ne, hoće li ih povratiti i kako će njegova familija reagovati na vesti o njegovom siromaštvu, jedan veliki detalj mnogima je promakao - mladost Nele Mihailović za ulogu koju je igrala.

- Prvi put sam igrala majku u seriji "Stižu dolari". Ja tada imam 33 odine, a igram majku Dubravki Kovijanić koja je krenula na fakultet. Dakle, ja 33, ona 18, što će reći nemoguće. Ali šminka je čudo. Svesna sam ja svog lica. I na Akademiji sam kod Čehova igrala najstarije sestre, nikada nisam bila podela za Juliju i za Ninu. Lice mi je takvo da je lako moglo da se postari, pa eto, ja već 20 godina igram majke.

Preporučujemo

- Igrala sam majku Bobi Mičalović, koja je od mene mlađa 12 godina, a ženu Pece Ejdusa. Možda je to bilo prerano kada sam počela da igram majke, ali to nije loše jer glumice imaju najveći problem između tridesete i pedesete. Niti su više tako mlade da igraju Juliju i ostale devojčice, niti su dovoljno stare da igraju ozbiljne žene. Moje lice je meni pomoglo da taj period bezbolno prođem - rekla je Nela za NIN.

Glumica je ranije podelila i anegdotu u vezi sa pokojnim Markom Nikolićem s kojim je odigrala prvu ulogu na pozorišnoj sceni.

– Tada mi je glumio oca, a 20 godina kasnije igrao je mog emotivnog partnera. Svi su me pitali otkud to, a ja sam govorila: Izgleda ja starim, a Marko je sve mlađi – kazala je Nela.

Glumica, koja briljira kao Danica Čvorović u predstavi "Balkanski špijun", osvrnula se i na to da su joj nakon ove predstave počele da pristižu nagrade koje su je dotada zaobilazile. Inače, „Balkanski špijun“ po tekstu Dušana Kovačevića, u režiji i dramaturgiji Tatjane Mandić Rigonat, ponovo je na repertoaru Narodnog pozorišta.

- Govorila sam da nisam sklona nagradama, preskakale su me. Naravno, mnogo mi znači filmska nagrada "Carica Teodora" iz Niša, ali kada govorimo o pozorišnim nagradama, zaista su me zaobilazile. A ja sam prevashodno pozorišna glumica. Dva puta su mi naknadno objašnjavali da su već neki glumci bili nagrađeni u predstavi koju smo igrali zajedno, pa eto, nisu mogli i meni da daju. To mi se desilo sa prvom ulogom Katarine u "Ukroćenoj goropadi" i pogodilo me je. Bila sam mlada i to sam emotivno doživela. Kada su mi javili za "Rašu Plaovića", ja sam se obradovala identično kao što bih se obradovala i 27 godina ranije za moju prvu ulogu. I ponosna sam na to što sam sačuvala sposobnost da se radujem nagradi kao nečemu što je lepo. Kažu da su veliki Zoran Radmilović i Slobodan Aligrudić takođe bili uskraćeni za nagrde, a otišli su u ovim mojim današnjim godinama. To sam upamtila pokušavajući da izdržim, da mi bude lakše, nikako da bih se poredila sa njima.

(Telegraf.rs)