Kako je boravak na tokijskom aerodromu promenio moj život

Aerodrom u Tokiju / pixabay.com

Velika otpuštanja koja svi doživljavamo podsećaju autora na otkrovenje, koje je imao prilike da doživi dok je ubijao vreme u malom japanskom gradu.

Preporučujemo

Njegov tekst vam prenosimo u celosti:

Dalje se mogu videti cipele raspoređene u gotovo savršenom redu na ulazu u restorane i čajdžinice. Linija drvenih dućana u uskoj, tihoj ulici. Bljesak narandže i skerleta na slici iznad tatami prostirki, koje posmatraju drveće i oktobarsko nebo. Mistična ulica koja vodi do ogromnog, šljunkom posutog dvorišta i velike dvorane za meditiranje, koja se nalazi na njegovom kraju.

Ostao sam zaglavljen na aerodromu Narita, u blizini glavnog, međunarodnog aerodroma u Tokiju. Trebalo je da se vratim sa poslovnog puta u Njujork, nakon sedam dana provedenih u Hong Kongu. Poslednje što sam u tom momentu želeo bilo je da dobijem otkaz u aerodromskom hotelu, koji je bio predmet višegodišnjih rasprava: kako se moderni Tokio usudio da zarad izgradnje savremenih objekata raseli farmere da bi izgradio ogroman terminal sa tri aerodromske piste i to miljama daleko od grada? Ali u tom sam hotelu razmišljao baš o tome kako su takozvani aerodromski gradovi vrlo retko zanimljivi turistima u kulturnom smislu.

Proveo sam popodne raspoložen uz nenadmašnu japansku televiziju, a zatim sam uživao u toku večeri i u dobrom snu i noćnom odmoru. Rano sam se probudio, doručkovao i imao sam još pet sati slobodnih do leta. Tako sam odlučio da koristim besplatan bus za transfer do grada Narita. Nikada ranije nisam video Japan – bio sam siguran da ga više nikada neću videti – a betonske zgrade uz puteve, prepune automatizacije su potvrdile moj osećaj da nikada ne bih želeo ponovo da ga posetim.

Minivan je stigao na odredište, pa sam izašao i prešao preko ulice. Odjednom sam se našao u mnogo intimnijem kvartu: slavnom mestu hodočasnika, do koga bi ljudi prelazili oko 45 milja od centra Tokija, kako bi odali počast. Nikada ranije nisam video japanski budistički hram, a nakon što sam izašao iz dvorane za meditaciju, primetio sam niz nadgrobnih ploča na putu do bašte hrama, gde je bilo na desetine petogodišnjaka, obučenih u ružičasto, sa plavim kapicama i sakupljali su opalo lišće. Japan u ranu jesen je čudo sjajnog plavog neba, uz nagoveštaj dolaska hladnog perioda; činjenica da ništa ne traje, kako vam kažu, upravo je razlog zbog koga je sve važno i zbog koga sve to treba negovati pre nego što nestane.

Do danas nisam uspeo da dokučim o čemu se tačno radilo u tom prizoru, ali dok sam posmatrao preko vrta grad aerodroma, pomislio sam: Znam ovo mesto. Još bolje, ovo mesto poznaje mene. Ako se ne vratim ovde, nešto će ostati zauvek nedokučeno u meni. Nemam službenu vezu sa ovom zemljom. Ali nešto u meni pripada ovde i ako se ne vratim, biću u egzilu celog života. Kada sam se nekoliko sati kasnije ukrcao na let za DžFK, odlučio sam da se preselim u Japan baš zbog ovog jutra. Sada ovde živim već 32 godine.

Zašto ovo pišem sada? Delom zato što svako od nas ima tajnu kuću – mesto na kome se bez ikakvog razloga oseća kao na svome – i neki od nas su dovoljno srećni da takvo mesto pronađu u stvarnom životu, da ih podseća da kuće koje otkrivamo mogu da žive unutar nas više nego one koje nasleđujemo, mesta na kojima smo se rodili ili u kojima boravimo. Takođe, zato što u vremenima stresa ili prisilne tišine, kao što su velika otpuštanja koja sada doživljavamo – skloni smo da se vratimo na takva mesta u mislima, ako se samo potrudimo da se prisetimo slika mesta na kojima možemo pronaći istinskog sebe.

Aerodrom u Tokiju / pixabay.com

Oduvek sam osećao da zainteresovani čovek svugde može da pronađe nešto zanimljivo; pogledajte svoj rodni grad kao da ste upravo prvi put dotakli Tibet ili Etiopiju, pa je to ipak tek neko od čuda.

To je tako čest trenutak, za koji nikada nije bilo mesta u našim planovima – pronaći i otići na mesto koje preobražava naše živote. Zaista imam sreće što tri decenije živim oko velikih hramova Kjota, ali retko su takvi kao taj hram u Nariti. A većina nas dolazi do mesta poput Kjota (ili Pariza ili Venecije) sa osećajem iščekivanja. Činjenica da sam se vratio u Naritu, nakon što sam jedva i čuo za nju, ostavila je mnogo više prostora da je upoznam.

Nakon svih ovih godina često se vraćam onom čarobnom jutru u jesenjem svetlu. To je uteha i potvrda, čak i lična svetinja. I kako postajem stariji, mogu sve više i više da osetim mešavinu lepote i bujnosti koja je osvetlila ono oktobarsko jutro, gužvu koja je vladala na tim malim, uskim ulicama.

U mesecu pre mog neželjenog odlaska sam prvi put posetio Čijang Maj i hramove Mandalaja. Video sam veslače na Inle jezeru u mijanmarskoj državi Šan i posetio kockarnice u Makau. Bio sam ispunjen i opčinjen zadivljujućim prizorima kao nikada ranije. Ali aerodromski grad postao je mesto koje mi je promenilo život i podsetilo me da ne morate ići nigde posebno ili čak daleko da biste bili zadovoljni. Svakodnevica zaista može izgledati uzvišeno, ako pronađete pravo mesto.

(A.B./Telegraf.rs)