Skoplje - grad sa 1.000 lica: Uronite u prestonicu koja i dalje čezne za Titovom Jugoslavijom

Za sve one koji žele da im jedno putovanje zadovolji mnoga čula, prestonica Severne Makedonije je pravi izbor. Ne samo što od Beograda do Skoplja ima samo 450 kilometara autoputem, već što je ovaj grad među najjeftinijim na Balkanu, pa namernik za sitne novce može sebi da priušti izuzetan doživljaj.

Ono po čemu se grad na Vardaru izdvaja od ostalih na ovim prostorima, je nesvakidašnji miks svega i svačega što je Skoplju donelo neslavan epitet „ prestonice kiča“, ali ga je i to učinilo još privlačnijim turistima.

Baš iz tog razloga polazište za turističku turu kroz Skoplje je centralni gradski trg „ploštad“ od 18.500 kvadratnih metara koji je do pre dvadesetak godina bio prazan prostor pogodan za javna okupljanja svih vrsta. Na tom mestu se tradicionalno proslavljala Nova godina, a baš tu je prvi predsednik nove države Kiro Gligorov proglasio nezavisnost Makedonije od ondašnje Jugoslavije.

Međutim, njegovi naslednici imali su drugačiju viziju ovog mesta, pa je povodom obeležavanja dvadesetogodišnjice ovog događaja na ploštadu nikla šuma spomenika postavljenih bez ikakvog reda i smisla, a javne zgrade ogrnute su „antičkim odorama“ po ugledu na grčku Agoru.

Centralna figura je spomenik „Ratnik na konju“ u kome retko ko ne bi prepoznao Aleksandra Makedonskog, ali s obzirom na to da se Grčka usprotivila svojatanju svoje istorije od strane severnog suseda, Skopljanci su pribegli solomonskom rešenju.

Odmah naspram je statua cara Samuila, mnogobrojnih ličnosti iz različitih perioda makedonske istorije, književnika, ali i bez imalo logike i objašnjenja, čistača cipela, prosjaka, grandioznog bika..., i tako unedogled. Kao vrhunac „domišljatosti“ projektanta novog lica ploštada je i prava pravcata trijumfalna kapija.

Na ovom mestu je i kafana „Pelister“ sa šezdesetak godina dugom tradicijom tokom koje je menjala nazive i vlasnike, ali sačuvala epitet mondenskog mesta. Ponosno ističu da su im većina gostiju stranci, pa im je i meni internacionalan a specijalitet im je domaća pasta, te da su majstori za italijansku hranu.

Sa ploštata, put vodi u dva pravca, ulicom Makedonija do stare Železničke stanice i suprotno, preko Kamenog mosta do čuvene Turske čaršije i Bit pazara. Treba se uputiti u oba, jer i duž jednog i drugog pravca nižu se znamenitosti koje Skoplje čine prepoznatljivim.

Ulica Makedonija mešavina je modernog i tradicionalnog - sa jedne strane nižu se kafići, a sa druge radnjice sa specijalitetima uključujući i tursku halvu, koju neizostavno treba probati.

Ovom ulicom stiže se do muzeja Majke Tereze gde je, u skladu sa njenom životnom misijom, ulaz besplatan, a posetioci mogu ostaviti dobrovoljni prilog za siromašne. Izložbeni prostor pun je stvari koji svedoče o njenom životu od rođenja 1910. godine u Skoplju, preko humanitarnog rada u Kalkuti, sve do proglašenja za sveticu 2016. godine.

Ulica Makedonija završava se drugim muzejem koji svedoči o najstrašnijem trenutku skopske istorije, velikom zemljotresu 1963. godine kada je uništeno 80 odsto grada, a život izgubilo više od 1.000 ljudi. Sat na staroj Železničkoj stanici zaustavio se u pet sati i petnaest minuta, kada je razorna sila skoro potpuno uništila makedonsku prestonicu.

Za orijentalni doživljaj zaslužna je turska čaršija, koja doduše sve teže odoleva savremenim trendovima, pa je ispod trgovine ćilimima smeštena prodavničica sa italijanskim sladoledima, a pored radnje majstora filigrana nikao kineski restoran.

Ipak, duh Orijenta uveliko je i dalje prisutan, osim makedonskog, svuda se čuje albanski i turski jezik, a iz svakovrsnih radnji sa kulinarskim specijalitetima i prodavnica začina, dopire mešavina mirisa od koje curi voda na usta.

Najbolje mesto da se glad utoli je po preporuci svih Skopljanaca, neugledni restorančić „Destan“, gde se čevapčići služe na plehanim tanjirićima. Da Destan nije na glasu bez razloga svedoči to što je od 1913. godine, kada ga je osnovao Destan Hadžija, pa do vremena njegovih unuka koji su nastavili porodičnu tradiciju, ovom restorančiću ne manjka gostiju. Razlog više za ovoliku posećenost su i cene, jer lep ručak za troje ljudi tu košta tek nešto više od dvadesetak evra.

Centralnim delom Skoplja dominira monumentalno zdanje poznato kao Kale, tvrđava smeštena na brdu Gradište. U sadašnjem obliku izgrađena je u šestom veku za vreme cara Justinijana, često su je rušili osvajači i još češće popravljali oni koji su živeli podno nje.

Iza Drugog svetskog rata u njoj su bili brojni vojni objekti, a od 1951. preuzeo je Arheološki istorijski muzej. Popeti se na Kale vredi, čak iako niste ljubitelji istorije, zbog prekrasnog pogleda koji puca na veliki deo grada.

Jedna od najznačajanijih znamenitosti Skoplja je i Milenijumski krst smešten na najvišem vrhu planine Vodno, Krstovaru na visini od 1.066 metara. Do njega se stiže žičarom, pa su svi koji se ne plaše visine nagrađeni predivnom panoramom Skoplja.

Vredi obići i kanjon Matke, spomenik prirode gde se nalazi i istoimena hidrocentrala, ali i brojni manastiri iz perioda srednjeg veka.

I ono što ovaj grad čini posebno privlačnim je prijateljstvo koje prema Srbima gaji makedonski narod. Veze formalno pokidane devedesetih nikada stvarno nisu nestale, jer mnogi Makedonci ne kriju da žale za Jugoslavijom. Ovo posebno iz razloga što ni 30 godina od nezavisnosti nisu do kraja uspeli da izgrade nacionalni identitet, o čemu svedoči i očajnički pokušaj da ga formalizuju gomilom bronzanih figura u centru prestonice.

(Telegraf.rs)