Bio je najveća nada Yu fudbala, spreman za veliki transfer, a onda se sve srušilo!

Foto: MN/Press

Za mlađe ljubitelje fudbala ime Ivana Gudelja (59) ne znači mnogo, ali za one rođene sedamdeset i neke i starije, ono je sinonim za jednog od najtalentovanijih i najkvalitetnijih igrača sa ovih prostora. Momak koga bi danas mogli da usporedimo sa Nemanjom Matićem u selekciji Srbije ili pak Lukom Modrićem u selekciji Hrvatske.

Čekala ga je svetska slava

Preporučujemo

Igrao je za splitski Hajdul, bio je na vrhuncu karijere, imao je sve, i novac, i slavu, pred njim su se otvarale neslućene mogućnosti, ugovor života u jednom od najvećih i najbogatijih fudbalskih klubova Evrope. Igrao je za Jugoslaviju na Mundijalu 1982. kada je imao 22 godine i na Euru 1984. sa 24. Verovatno bi u nastavku karijere igrao u nekom Real Madridu, Milanu, Barseloni...

Čekalo se samo da Ivan Gudelj navrši 28 godina, takvi su bili propisi Fudbalskog saveza Jugoslavije, ali i svakog drugog saveza, da igrači ne smiju u inozemstvo prije 28. rođendana, i potpiše ugovor života u fudbalskoj Evropi, tamo gde mu je po svemu bilo mesto.

Foto: MN/Press

Utakmica koja je promenila njegov život

Međutim, u trenutku se sve promenilo, tokom utakmice s Crvenom Zvezdom na Poljudu Ivan se srušio na centru, ispostaviće se dugo nakon toga da su to bile poslednje minute koje je odigrao u karijeri. Ubrzo mu je dijagnosticiran hepatitis, u dva navrata prerano se vraćao treninzima, što je bilo pogubno za njega i na kraju je morao odustati od igranja fudbala.

Sredinom drugog poluvremena velikog derbija između Hajduka i Crvene Zvezde, koji se igrao na Poljudu 13. aseptembra 1986. godine, Gudelj je osetio oštru bol u mišiću i nemoćno legao na travu.

Mesec dana ranije imao je probleme s malaksalošću, povraćalo mu se, ali kako je njegov organizam bio jak, svo to vreme je uspeo trenirati i igrati.

- Bilo mi je teško slušati zvižduke onih koji su mi do jučeskandirali ime i bodrili me. Osećao sam da sa mnom nešto nije u redu, ali nisam znao o čemu je reč, niti su klupski lekari posumnjali u bolest.

- Inkubacija hepatitisa traje dva do šest meseci, i niko precizno ne može reći kad i kako sam se zarazio, jedino što su mi lekari rekli kad se bolest otkrila je da sam mogao i umreti da sam nastavio da igram, jer bi organizam jednostavno otkazao – priča Gudelj za portal 24sata.hr

Ivan Gudelj (drugi s desna pored golmana) sa reprezentacijom Jugosalvije Foto: MN/Press

Ljudi su me izbegavali na ulici, neki su mislili da sam umro

Kad je jutro posle utakmice Ivan došao u klupsku ambulantu pregledati povređeni mišić, iskusni Hajdukov lekar Branko Gršković primetio je da je bled. Posumnjao je na anemiju ili na hepatitis, pa ga je hitno poslao na analize krvi.

- Sećam se kao da je bilo juče, kad sam stigao po nalaze, svi su me izbegavali, niko mi nije imao hrabrosti reći o čemu je reč. Valjda im je bilo neugodno poznatom sportašu saopštiti da boluje od hepatitisa i da će morati pauzirati...Dali su mi nalaze koje sam odnio doktoru Grškoviću, i on mi je rekao da bolujem od hepatitisa i da bi se kroz par meseci trebao vratiti treninzima i utakmicama - kaže Gudelj.

Gudelju je pauza bila nezamisliva, verovao je da se sve može rešiti za par nedelja, pa je zamolio velikog prijatelja sa sportskog terena, zvezdu Dinama Marka Mlinarića i njegovu suprugu glumicu Mirjanu Majurec, da mu pomognu pronaći lekara u Zagrebu koji će ubrzati njegov oporavak.

- Kamo sreće da nisam nikad otišao... Nakon jedva tri meseca, kad su se nalazi popravili, činilo se da sam dobro i dali su mi dozvolu za nastavak lečenja u Rogaškoj slatini, a potom i za lagane treninge u Splitu. No virus je još bio u mom telu i bolest mi se ubrzo vratila.

Foto: MN/Press

Pogrešan izbor klinike za lečenje, kobna greška

- Nakon još par meseci lečenja opet su nalazi bili normalni, opet sam dobio zeleno svetlo, no nakon prvih treninga bolest se opet vratila, i to na žalost u hroničnom obliku. Bio je to kraj.... - priča Gudelj.

Treba istaći da u to vreme nisu bile dostupne sve informacije o ovoj bolesti niti se po lekarsku pomoć moglo otići bilo gde na svetu. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka nije čak bilo ni jednokratnih igala, igle su se steriliziovale pre ponovne upotrebe..

Bilo je to teško razdoblje Ivanovog života, obzirom da je bio na vrhuncu slave i popularnosti, i nije trebalo dugo da krenu razno - razne priče, da je oboleo do leukemije, da je dobio AIDS, da se obesio... Jednom zgodom gostovao je u programu tadašnje Televizije Zagreb, i mnoštvo ljudi je zvalo telefonom samo kako bi provjerili je li reč o snimku, i je li Ivan stvarno živ.

- Teško je danas i poverovati u sve što se događalo, ljudi su se bojali da mi pruže ruku da se ne bi zarazili, obilazili su me, jedan poznanik je udario glavom u rasvetni stub pokušavajući izbeći susret sa mnom - prisetio se on.

(Telegraf.rs/Izvor: 24 sata.hr)