"Zeko, zabole me i za tebe i za Partizan!" Đani Ćurčić o 100. derbiju, rakiji sa Baticinim ocem...

Saša Ćurčić jedna je od ključnih figura 100. derbija, odigranog na Đurđevdan 1995. godine - za Telegraf je "premotao" slike sa Marakane 25 godina kasnije.

Zvezda je dobila ovaj derbi sa 2:1 i junak crveno-belih bio je Mitko Stojkovski, sa kojim smo razgovarali i otkrili da je sada građevinac u Makedoniji, dok je Saša Ćurčić bio udarna figura crno-belih do završnice, kada je izašao iz igre.

Bio je to koban momenat za Partizan, mnogi u taboru crno-belih smatraju da bi bilo drugačije da je popularni Đani ostao na terenu, ali i danas Ćurčić kaže da je izgubio snagu za nastavak duela.

Zvezda je pred oko 90.000 navijača najavila povratak titule na Marakanu, a Ćurčić nam je opisao i detalje pre utakmice.

- Ne volim da se vraćam u prošlost, trudim se da gledam u budućnost, ne vraćam se, to je istorija i preraste u mit, da li sam ja tražio izmenu ili je Tumba pogrešio, ili sam ja pogrešio, koga to zanima, brate. Ostao je samo mit, nisam u tom fazonu da se vraćam u prošlost - rekao nam je Đani na početku, posle čega se "otvorio", setivši se ulaska Žarka Zečevića u karantin pred meč.

- Zeka mi je došao i doneo neke insinuacije. To je istina. Bilo je "ako ovo ne odigraš dobro, poslednji ti je derbi", ja rekoh "baš me zabole i za tebe i za Partizan", eto to sam mu rekao. To što ti želiš, te želje, ne ispunjavam želje i čestitke. Nije to meni bio pritisak, bolelo me je uvo, ja sam bio svoj, i prirodno se desilo da mi je išlo, imao sam svoj bioritam. Meni je to bilo važno u svojim utakmicama, da ustanem na pravu nogu, da nemam neke impulse u mozgu.

- Tada sam bio baš fudbaler, tog dana. To što sam uvek bio malo... Izlazio iz šablona, dolazim sa ulice, ali mi je taj dan bio "čist mozak", bio sam usredsređen na derbi. Ali da je bilo pritisaka, bilo je kod njega. Pojavio se čovek u Radmilovcu u karantinu. To je nevezano za njega, nisam zbog toga odigrao dobro 100. derbi.

Jaka DNK generacija: Ćira, Savo, Batica, Petrić, ja...

Ljupko Petrović je za Đanija znao da kaže kako "ne znaš ni gde će da ode sve u driblingu", a posebne glavobolje Ćurčić je zadavao Radmanoviću i Đoroviću.

- Jeste, Radmanović i Đorović su se smenjivali kao čuvari, imali smo super generaciju, jedina tragedija je što je politika tog vremena uskratila Evropu. Sankcije, bili smo najtalentovanija generacija, a nismo imali miris evropskog cveća, kao što imaju ovi danas. Dve godine smo igrali pod sankcijama, bila je turbulentna politička situacija Jugoslavije, zalomilo se na nama, igrao si u zatvorenom prostoru bez Evrope, a sad imaš sve moguće kanale i sad je mnogo lako da igraš. Danas ako se neki igrač ne proda, onda je stvarno krembil. Ali u to vreme igrati... To je bila jaka DNK generacija, Ćira, Savo, Batica, ja, Gordan Petrić... To su jaki karakteri, pobednici, jake glave.

Đani je potom izneo i svoje viđenje suštine derbija - ona se idealno nadovezuje na 100. utakmicu večitih, kada je Partizan grabio ka pobedi, ali mu nije bilo suđeno.

- Ti teoretski nikad nisi mogao da planiraš derbi, to je bioritam, ko se probudi, ko ima više igrača koji su se probudili u pravom bioritmu tog dana, više žele, oni će da pobede. Može da pobedi slabija Zvezda ili slabiji Partizan pregazi Zvezdu. Derbi je dnevna utakmica, jedno finale, ko ima loš bioritam taj dan i nije 120 posto u fanatizmu, nema tu "igraćemo kao u transu". Ako igraš u transu, a ne "kao u transu", onda dobijaš. Na tom derbiju, ja sam bio u transu, pod svim tim glupostima Zekinim, željama, ali je tako ispalo.

- Posle je bila famozna izmena kada sam tražio da izađem i to je to. Ja sam bio nespreman, stvarno sam talentom samo prošao i napravio karijeru, nije taj talenat pratio fizički rad. Onda, nisam ni mogao da izdržim utakmicu do kraja. Tražio sam da uđe neko svežiji... Ali dobro, sad gledam drugačije i trudim se da se ne vraćam u prošlost, da me nisi pozvao i podsetio na tu utakmicu, ne bih se ni setio. Niti se u društvu ta utakmica ne prožima kao tema, ne spominjem je 20 godina. Jednostavno, ne interesuje me.

Da li se sećaš atmosfere u svlačionici posle tog derbija?

- Ma gde se sećam, pred derbi je bila uzavrela, ko nije igrao derbi, ne zna to. Derbi je u srpskom fudbalu san svakog igrača, živiš za to, da budeš deo Zvezde ili Partizana i igraš derbi. Posle ide reprezentacija i to je to, to su ti dijamanti u kruni koji se ređaju, veoma sam počastvovan što sam bio deo derbija. Sećam se da je to bilo poslednji derbi pred 100.000 ljudi, bio je neverovatan pejzaž i Marakana je gorela, ključala. To je to, kad ideš na derbi - kaže Ćurčić, uz još jedan važan momenat.

- Ja svoje iskustvo koristim za motivacione pouke igračima i mogu da se pohvalim da imam najjače motivacione govore na svetu. Kad uletim u svlačionicu, doživim takvu reakciju igrača, jer imam to životno iskustvo. Ti kao trener ne moraš uopšte da budeš neko ko je šutnuo loptu, treba da budeš lider, komandant igračima i da imaš životno iskustvo. Da igraju za tebe, da nađete model, sistem, harmoniju. Kad si brat na ulici, brat si u svlačionici. To je bila i naša atmosfera tada, mi smo bili braća. Ta generacija je počela da se druži i van svlačionice, da izlazimo zajedno. Bili smo porodica, mi smo to patentirali, nije to bilo kod Mijata i Jokana, te generacije koju smo nasledili.

- Zato smo uzeli duplu krunu, tu smo bili porodica, živeli smo zajedno. To je specifična, najintrigantnija i najharizmatičnija generacija Partizana, to mogu da kažem. Tu generaciju bih vrlo rado popeo na dabl deker, da ga iznajmim, i da se vozimo po Londonu i žurkiramo. Za tu generaciju bih život dao, za njih i danas život dajem, drago mi je kad se čujemo i tako ću do groba, do rupe. Poginuo bih za tu generaciju i vodio bih ih na dabl deker, vozi.

Jadni Tumba, moj bratić, moj tatica

Jedan ritual Ćurčić posebno izdvaja.

- Svašta se dešavalo tu, bilo je i smeha i suza, tragedija, živeli smo zajedno. Posle svake utakmice, bio mi je ritual da odem na Konjarnik i na Kapije Beograda kod Batice Mirkovića, kod njegovog pokojnog ćaleta, i da popijem rakijicu sa njim. To sam morao, to je bilo naređenje. Morao sam, brate, sa njim da popijem rakijicu, posle svake utakmice Partizana. U auto sednem, krenem iz Humske. Ljermontovljeva, na Konjarnik stari. Sa Ćirinim ocem jednu, majkom, sa Savinim roditeljima, Andrijom. To je bila porodična harmonija, na teren smo to preneli.

 

Nije bilo lako Ljubiši Tumbakoviću u tom periodu da "ukroti" svlačionicu.

- Jadni Tumba, moj bratić, moj tatica, preživljavao je to... Grizao je nokte, stisnuo zube, nije mu bilo lako. Ali ja mu i danas kažem, "slušaj Tumba, ne mogu sva deca da budu najbolja. Svi smo deca, a mora neko da bude i najgori od te dece". A svi smo bili deca, profesionalci, slušali te, a ja sam bio jedno problematično dete sa ulice. "Ja sam najgori od sve dece" i on se smeje.

Znači, palo je pomirenje, pošto ste bili u svađi u tom periodu?

- Pa kako ne, to je život, ideš dalje i zaboraviš. Samo jaki opstaju. Tumbica, da sednemo na večeru, ne pričamo o tome, pričaćemo o budućnosti. Biće još derbija, treba da budu plemeniti za naš narod. Živela Srbija, živeo derbi. A ne da se vraćamo u prošlost, niko ne živi od prošlosti!

Crvena zvezda – Partizan 2:1 (0:0)

Beograd, 6. maj 1995. Stadion: Crvene zvezde. Gledalaca: 80.000. Sudija: Branimir Babarogić (Beograd). Žuti kartoni: Radmanović, Kovačević, Krupniković i Đorović (Crvena zvezda), Bjeković, Ćurčić, Saveljić i Nađ (Partizan). Strelci: Kovačević u 84. iz penala i Stojkovski u 89. minutu za Crvenu zvezdu, a Bjeković u 76. minutu za Partizan.

Crvena zvezda: Milojević, Stefanović, G. Đorović, Radmanović, Stojkovski, Bajčetić, Adžić (od 61. Živković), Krupniković, Kovačević, Petković (od 82. Perović), Sakić. Trener: Ljubomir “Ljupko“ Petrović.

Partizan: Pandurović, Mirković, Saveljić, Nađ, Bolić, Đurić, Tešović, Ćurčić (od 80. Trenevski), Bjeković, Ćirić, Milošević. Trener: Ljubiša Tumbaković.

(B. V.)