U Libiji prošao smrt Gadafija, sad igra u rodnom selu: Marjanova priča od blata do Ronalda

Dok prilazimo istrošenom terenu fudbalskog kluba Mladi radnik gledamo u leđa čoveku koji se od ostatka ekipe izdvaja po nešto opuštenijem izdanju.

Farmerice, duks na zakopčavanje i smireni pokreti lako mogu da zavaraju jer ne liče na čoveka koga smo tokom godina mogli da gledamo u dresovima Crvene zvezde, Dinamo Kijeva i nacionalnog tima.

Preživeo je neke od sportskih tragedija Zvezde upravo protiv Dinama i Lacija, išao je u Libiju u najgore vreme kada je brutalno ubijen Moamer El Gadafi, video je kako na delu izgleda Kristijano Ronaldo igrajući protiv Mančester junajteda i sada mirno tera loptu sa društvom u rodnom Batovcu.

Danas je i trener pionira kluba u kom je započeo prve ozbiljnije fudbalske korake i pokušava da ih nauči da se rad, trud i gledanje svog posla uvek na kraju isplati.

Marjan Marković, nekadašnji kapiten mlade reprezentacije Jugoslavije i najmlađi kapiten u istoriji Mladog radnika je napravio pun krug od nižih liga do Lige šampiona, prošle godine se penzionisao u 38. godini i sada u Požarevcu uživa u plodovima minulog rada.

- Svuda pođi, svojoj kući dođi. Izuzetan osećaj i drago mi je, nadam se da je i ovim momcima drago koji su iza mene. Do pre šest meseci sam bio sa njima na terenu i trenirao, a već sedam, osam meseci se bavim i trenerskim poslom. Treniram pionirsku selekciju, trudimo se da tu decu izvedemo na pravi put, da i oni jednog dana budu iza nas i da se o njima tako priča kao o prvotimcima - počinje Marković priču za naš portal.

U današnje vreme je česta mantra superligaša kako će da pruže priliku mlađim igračima, biserima svoje škole i to već godinama slušamo od Zvezde i Partizana.

I dok Partizan od toga profitira već neko vreme, Zvezda uvek stavlja rezultat na prvo mesto i onda talenti poput Joveljića ili nekolicine drugih odu prerano ili za male pare.

Klubovi nižih liga nemaju taj luksuz, pa hteli, ne hteli, "klince" često bacaju u vatru i jedan od takvih je bio i Marković.

- Ja sam sa 16 godina došao u Mladi radnik i tu sam bio najmlađi kapiten. Kako je bilo? Bilo je izvanredno. Došao sam iz jednog malog rodnog sela koje se zove Batovac, gde sam prve fudbalske korake i počeo. Zapazili su me ljudi iz kluba ovde, doveli kao napadača i posle te uspešne sezone i igara, postao sam najmlađi kapiten u istoriji Radnika sa 16 godina. Ostavio sam dobar utisak i nije izostao poziv prvo mlade reprezentacije, a onda našeg najtrofejnijeg kluba Crvene zvezde - kaže Marković.

Relativno rano, crveno-beli su snimili njegov kvalitet i nisu hteli da propuste šansu da ga dovedu, pre nego što to učini neko drugi. Marković tvrdi da je tu i sudbina umešala prste.

- Bilo je vreme rata kad smo igrali ovde prijateljsku utakmicu sa Zvezdom. Ako se dobro sećam, izgubili smo 1:0, ali sam odigrao jednu od boljih utakmica i zapazili su me igrači i uprava Zvezde gde je trener bio Vojin Lazarević. I kad sam potpisao ugovor, iza juga sam sa njim odradio prvi trening iza juga na terenima po snegu. Igra sudbine nas je spojila.

Kao detetu sa sela, Marjanu je "Marakana" izgledala kao svemirski brod.

- Svakako je bilo straha, veliki igrači i klub, dolazim iz male sredine. Prvi put kad sam sišao na Marakanu dole, osećao sam se kao da sam u svemirskom brodu. Međutim, posle nekoliko dana i treninga video sam da vredim i da imam kvalitet da mogu da se nosim sa tim igračima.

- Posle toga sam se lepo uklopio i igrači su me prihvatili, počev od kapitena Bunječevića, Gorana Drulića, Pjanovića... Imam pozitivno mišljenje o njima i hvala im što su me lepo dočekali - ističe Marković.

U novom okruženju je podela uloga bila izraženija, pa je za atmosferu bio zadužen Leo Lerinc, a za disciplinu i rad pokojni Goran Bunjevčević.

- Uglavnom Leo Lerinc. To je neverovatno šta je gospodin pravio i dizao atmosferu. Svašta je radio na terenu da se i mi ostali uklopimo sa njim i pravimo šale, zabave. Pre toga je bio i Ivan Dudić koji je otišao u Benfiku, a ja došao na njegovo mesto. On je isto bio zadužen za atmosferu. Što se tiče povučenih, pokojni Goran Bunjevčević je bio zadužen za disciplinu, što se kaže, za "mir u kući".

Od Barija i 1991. godine, generacije koje su pratile Zvezdu, zapamtile su i brojne udarce i šamare od ekipa koje nekada ne bi mogle ni da priđu rangu srpskog kluba.

Vremena su se promenila, pa je utoliko veća radost bila svih zvezdaša kada su konačno razbili kletvu i iz Salcburga otišli u Ligu šampiona.

Malo ko je verovao da će čak četvrt veka trajati čekanje na Ligu šampiona, tim pre što je Zvezda na korak od nje bila 2000. godine kada je Dinamo Kijev jednim golom u gostima presudio crveno-belima i otišao u elitu.

- Tu utakmicu smo izgubili. Prvo u Kijevu smo igrali 0:0, a trebalo je da rešimo tamo. Imali smo tri, četiri zicera, Pjanović, Drulić nisu iskoristili, ali opet kažem bilo je dobro tamo. Došla je utakmica u Beogradu, gde nesrećnim slučajem, zbog odbitka od noge Bajčetića, dolazi lopta do protivničkog igrača, on ostaje sam sa Kocićem i eto... Dali smo gol za 1:0, ali smo primili taj bezveze gol. Ali opet, nismo padali, imali smo podršku navijača. Odigrao sam jednu od boljih utakmica i tada i posle dobio poziv da pređem u Dinamo iz Kijeva. Uprava kluba je rešila da nije povoljno vreme, a kasnije se to i ostvarilo i igra sudbina je rešila da budem u Dinamu - priča Marković.

Atmosfera u svlačionici je posle kijevskih 0:0 i beogradskih 1:1 izgledala sablasno. Muk. Sreća u nesreći je da nije dugo potrajalo barem u glavama igrača.

- Kako može da izgleda. Imali smo sve u svojim rukama, pozitivan rezultat u Kijevu. Pognute glave smo svi bili, nismo verovali da se to desilo. Ali sutradan kad smo videli jedno pedesetak navijača koji su došli ispred svlačionice da daju podršku i kažu da smo pravi i da nema veze šta se desilo. Videli smo da veruju u nas i nastavili smo i mi da verujemo u sebe. Zato nisu izostali titule i kupovi koje smo osvojili sa tom generacijom - priseća se Marjan.

Ne može se reći da nije bilo ništa od evropskih uspeha. Ako ništa drugo, Zvezda je u prvom kolu Kupa UEFA 2002. pobedila Kjevo.

"Leteći magarci" su bili senzacija Kalča jer su završili pri vrhu italijanske elite, ali su crveno-beli posle beogradskih 0:0 pobedili sa 2:0 golovima Gvozdenovića i Milovanovića u završnih 20 minuta u Veroni.

- U to vreme je Kjevo bio drugi, treći na tabeli. Kad smo izvukli njih, svi smo bili skeptični da su nam šanse 50:50. Otišli smo tamo da igramo fudbal i pobedili. Odigrali smo izvanrednu utakmicu, a tadašnji debitant Deki Milovanović je postigao gol i ispostavilo se da ćemo u Beogradu da odigramo na rezultat i prođemo dalje - objašnjava nam nekadašnji as Zvezde.

Sudbina je posle jednog uspeha htela da Zvezda naleti na iskusniju ekipu – Lacio. Tada je crveno-belima falilo i malo sreće.

- Dočekali smo Lacio. Isto opet velika imena u fudbalu. Liverani, Pankaro, Favali. Sadašnji trener Atletika Simeone je igrao. Izuzetna ekipa gde smo smogli snage i motiva da se nosimo sa njima i nesrećno ispadnemo, ponovo kao i protiv Dinamo Kijeva u Beogradu. Loše postavljanje u zidu, posle loša reakcija našeg golmana, to je fudbal i ko to nije prošao, ne zna šta je greška.

Mlađe generacije pamte Milana Borjana, one nešto starije Stojanovića ili Zvonka Milojevića, s kraja početka dvehiljaditih je tu bio i Aleksandar Kocić, ali iz istog perioda Marković pamti golmana zbog kog žali što nije napravio veću karijeru.

- Sve to jeste, ali jedan golman ostavlja upečatljiv utisak. Imao je vrhunske kvalitete i sposobnosti, Vladimir Dišljenković. Imao je izuzetne golmanske predispozicije, ali mislim da je povredio prednju ložu, tu je stagnirao, ali da toga nije bilo mislim da bi dogurao daleko .

Marković se posle nekoliko godina u Zvezdi odlučio na korak dalje. Italija je delovala kao lepa destinacija, Đenova kao ok klub, ali em maler nije mirovao, em je Đenova kažnjena zbog nameštanja sa tri boda i izbačena u Seriju C.

Marjan je ostao u svojoj drugoj kući, Marakani, ali samo dok se nije ukazala nova prilika da ode u inostranstvo. Ono što je Dinamo iz Kijeva hteo pet godina ranije, ostvarilo se na leto, jula 2005.

- Dolaskom u Kijev iz Đenove gde nisam imao sreće, prva utakmica povreda... Oni uslovi koje oni imaju, to nema nigde. Svako ima svoju sobu, bazen, saune za oporavke, sve, sve, sve. Tereni isto, pet, šest travnatih terena, jedan balon pokriven ceo. Nema neke razlike sa našim ligama, nebo i zemlja! Ne može da se meri ovo naše i ono tamo. Ipak je naše, naše - kaže Marković s osmehom.

Svestan je težine zadataka, ali se nada da će i u uslovima kakve ima u Mladom radniku, da stvori nekog novog Predraga Luku ili nekog novog Markovića.

Za to vreme, klinci iz Požarevca koje trenira gledaju pomno u Kristijana Ronalda. U periodu prekida liga zbog korone ga gledaju samo na jutjubu ili Instagramu, ali Portugalac i sa punih 35 godina i dalje igra kao „mašina“.

Upravo tako ga opisuje i Marković koji je igrao protiv Ronalda, oktobra i novembra 2007. u Ligi šampiona i izgubio u obe utakmice 4:2 i 4:0.

- Verovatno je to u Ligi šampiona Kristijano Ronaldo. To je ne znam, mašina! Neverovatno brz igrač, eksplozivan. Sećam se jedne situacije u Mančesteru smo igrali. Ja sam donekle važio za brzog igrača, međutim, u jednoj situaciji sam izašao na njega, odigrao je povratnu i dok sam se ja okrenuo, on je već bio u 16 metara, a to se desilo na centru. Znači sve vam govori gde je on tada, a gde smo mi bili u tom trenutku - opisuje Marković.

- Na vrhunskom je nivou, fizički neverovatno spreman, radi na sebi, to mu daje rezultate i normalno je da toliko dugo traje u fudbalu.

Markovićeva karijera u Dinamu je potrajala tri godine, pre nego se još jednom vratio u Zvezdu. Ovog puta ga je doveo nekadašnji saigrač Goran Bunjevčević, ali nije dugo potrajalo.

- Nije, imao sam važeći ugovor u Dinamu iz Kijeva. Međutim, posle utakmice reprezentacije, između Ukrajine i Srbije, posle razgovora s Goranom Bunjevčevićem došli smo na ideju da se vratim u Zvezdu. On je imao nešto u planu, viziju da napravi novu Crvenu zvezdu, dolaskom nas nekoliko igrača, Zdenjek Zeman je bio trener. Nisu se kocke posložile i nakon nekih loših igara i rezultata, usledio je odlazak Bunje i Zemana. Došao je novi direktor. Ne znam da li je on procenio da mi, koje je Bunjevčević doveo, nemamo dovoljno motiva ili kvaliteta, ali nisu više verovali u nas i jednostavno su nam se zahvalili - veli Marković.

Godine koje je proveo u crveno-belom i plavom dresu Zvezde i Dinama ispratio je još jedan plavi dres, onaj reprezentativni.

Iz reprezentativnog dresa Jugoslavije najjači utisak mu je ostavio Predrag Mijatović, nekadašnji as Partizana i Reala.

- Moj debi je bio u Rusiji. Naći se sa tako velikim imenima kao što su Peđa Mijatović, Savo Milošević, Zoran Bata Mirković, selektor je bio Dejan Savićević, Predrag Đorđević. Ne mogu da se setim još nekih velikih imena. Samo da sedim sa njima i da ih slušam, meni je san bio ispunjen. Ali za mene je veliki gospodin bio Peđa. Izdvajala ga je neka pozitiva, figura, smirenost. Da spomenem i našeg nekadašnjeg selektora Sinišu Mihajlovića koji je imao problema sa zdravljem. On je odavao utisak gospodina, smiren, jak, zna šta hoće u sebi.

- Igrao sam sa Dejanom Stankovićem, našim zemljakom odavde iz Požarevca Sašom Ilićem i svi su bili perfektni. nije bilo razlike.

Predrasude koje su još uvek vladale i nategnuti odnosi na relaciji Srbije i Hrvatske su i s kraja prve decenije ovog veka bile kočnica da se ode u Hrvatsku.

Ispostaviće se da je Istra jedno od najlepših mesta gde je Marković mogao da ode i tamo je čak kupio kuću, stekao prijatelje i tamo se rado vraća svakog leta.

- Tadašnji ministar turizma iz regije Istre nazvao me je i predložio da dođem. Imao sam nedoumica zbog ratnog perioda. Ali odlučio sam da odem na razgovor u Poreču i tad sam video da je prava priča i da nema problema. Toplo sam primljen od svih ljudi u klubu i gradu. Nisam imao nijedan problem od navijača, dobacivanja, ni na gostovanjima ni na domaćem terenu i izuzetno je lep period to bio – priča Marković.

Usledila je epizoda u Libiji u vreme kada je "Arapsko proleće" postalo pojava za koju su znali gotovo svi. Znao je verovatno i Miloš Ninković, bivši igrač Zvezde, ali je uveravao Marjana da će sve biti u redu.

Misurata jeste bila miroljubiva prema Požarevljaninu, zato što je bila policijski grad, ali se 100 kilometara dalje desilo stravično ubistvo nad Moamerom El Gadafijem, čije su fotografije u to vreme obišle svet.

- Pa jeste onako, na poziv našeg trenera Bore Raduke i mog dobrog prijatelja Miloša Ninkovića, sa kojim sam igrao u Dinamu. Nazvao je i pitao me: hoćeš li da ideš u Libiju kod Bore Raduke? Iskreno, u prvom trenutku nisam smeo jer sam znao kakva je situacija tamo. Da su ubili Gadafija. Ali u razgovoru sa trenerom sam dobio informaciju da je sve mirno, ja sam poverovao i otišao tamo.

- Grad je udaljen 100 kilometara od Tripolija i zove se Misurata, policijski grad i tamo nije bilo nijednog problema, a ni van tog grada gde smo išli na utakmice. Šest meseci sam bio tamo, oni su ostali još dva, tri meseca. Posle toga je fijasko izbio koji su imali u državi. Imao sam sreće. I dalje se čujem tamo sa nekim igračima, ostao sam u kontaktu, dopisujemo se. Pozdravljaju i oni mene tako i sve je ok.

Čuje se i sa saigračima iz reprezentacije i Zvezde, tu je i nezaobilazni „zemljak“ Saša Ilić, a pre dve godine Markovića i mnoge zvezdaše je spojila jedna tužna vest – smrt Gorana Bunjevčevića.

- Jesam, sa Saletom Ilićem se dopisujem, sa Pjanovićem sam se video kad sam vodio dete na trening. Sa Brankom Boškovićem, Dejanom Ilićem, Marko Perović, Deki Milovanović iz te mlađe generacije. Ko još, Vitakić, Glogovac, sve te drugare kad vidim, uvek se prisećamo. Skupili smo se i na utakmici u čast Gorana Bunjevčevića. Jesmo se tad okupili jednim ružnim povodom, ali odali smo poštu velikom igraču i čoveku koji je bio za deset.

Bunjevčević je krajem maja pretprošle godine završio u komi zbog izliva krvi u mozak posle pucanja aneurizme. Mesec dana kasnije, nije više bio među nama, a Marković je tu činjenicu doživeo teško i emotivno.

- Ja sam tada bio na letovanju, na moru. Prvo sam pročitao u novinama, pa se čuo sa Mirkom (Bunjevčevićem). Tada saznao da je na aparatima i da je doživeo moždani udar. Kako doživeti kad izgubiš dragog čoveka koji te dočeka kao sina, druga i brata. Stvarno je bilo teško. Nijedan saigrač iz generacije nije mogao da poveruje da se nešto takvo desilo divnom čoveku koji nikad nije ni mrava zgazio - uverava nas Marković.

Posle Zvezde, Ukrajine, Istre i Libije Marković je bio i u Beču, Kajzaru, Alkiju i Pierikosu da bi poslednje godine karijere proveo u lokalnim klubovima Slogi iz Petrovca, Šapinu i na kraju Mladom radniku.

I nije mu ni najmanje smetalo jer, kako kaže, jednostavno voli fudbal. Danas igra u rodnom mestu Batovcu

- Vremenom i godinama to dolazi samo po sebi. Meni kao velikom profesionalcu je nebitno da li igrao protiv Šapina ili nekog drugog u Srbiji. I dalje u 38. godini igram u svom selu sa svojim drugarima, nedelja pa nedelja. Tako da opet kažem, ko voli fudbal on će ga uvek igrati. Da li na ulici ili na terenu, davaće uvek sto posto, ko je protivnik, nebitno je. Neko ko voli fudbal, taj će ga igrati uvek - ubeđen je naš sagovornik.

Iako za njega važi da i dalje ume da se posvađa sa sudijama kada mu se ne dopadne odluka sudija, svojoj deci u Radniku pokušava da objasni da je ipak važno sačuvati kontrolu i smirenost.

- S godinama, nedostatak snage i nespremnost dolazi do izražaja. Uvek ti sve smeta kad si nespreman, to znam po sebi iz karijere. Sad imam 38 godina i trudim se da utičem na sebe pre svega i svoje drugare, jer sam trener pionira. Pokušavam da ih naučim da ne prigovaraju ni svom kolegi ni sudiji, ni protivniku. Neka mrmljaju u sebi, rade i disciplinom će dobiti rezultat. Evo igramo sa godinu dana mlađom selekcijom u pionirima dobri su i stvarno nemam reči - zaključio je Marjan Marković.

(M.Ljubisavljević)