Danju direktor škole, noću sudijski ekspert na RTS-u: Nisu mi dali da sudim derbi jer sam zvezdaš

Javnost u Srbiji ga najviše zna kao sudijskog analitičara, mnogi ljubitelji fudbala često jedva čekaju pauzu na mečevima Lige šampiona i Lige Evrope kako bi čuli njegovo mišljenje o arbitraži pre svega zbog toga što nikada nije kalkulisao i uvek je pogađao "pravo u centar" - ma koliko to nekome smetalo ili ne!

Verovatno je zbog toga Dejan Nedić i postao jedan od omiljenih likova na TV ekranima, a često kroz šalu možemo da čujemo i da je zaštitno lice Radio - televizije Srbije (RTS) gde poslednjih nekoliko godina, kroz studijske emisije, deli svoje stručno mišljenje kada je u pitanju suđenje.

S pravom kažemo stručno, jer je svojevremeno bio međunarodni fudbalski sudija koji je svoj put krčio od 11. ranga takmičenja. Sve ono što je kroz karijeru učio i naučio, pomešao je sa neverovatnom energijom koju poseduje i uz određene primese strasti prema svom poslu stvorio je dobitnu kombinaciju - "titulu" omiljenog sudijskog analitičara čija reč definitivno ima svoju težinu!

Međutim, nije Dejan Nedić samo bivši arbitar i sudijski analitičar. Po struci profesor statistike, Dejan Nedić je dugi niz godina uspešni direktor Druge ekonomske škole u Beogradu, ali i muzički kompozitor koji iza sebe ima određeni broj nagrada sa takmičenja. Mada, za sebe najviše voli da kaže da je uzoran suprug i otac, te da mu je ta titula najdraža od svih.

- Da njih nema, ja ne bih ništa mogao da postignem. Na početku je bilo i te kako teško, ali su me pratili i srećni su zbog svega što sam postigao - odaje Nedić veliku zahvalnost svojoj porodici na početku razgovora za Telegraf.

Šta je to Nedić postigao, otkud mu tolika energija da svakoj sferi svog života posveti potrebno vreme, pokušaćemo da vam dočaramo kroz razgovor koji smo vodili sa njim. Za početak - suđenje, uz napomenu da ono domaće ne sme da komentariše zbog funkcije koju obavlja:

- Suđenjem sam odlučio da se bavim kada sam povredio ruku na vaterpolu. Bio sam golman pionirske selekcije Partizana, u 11. godini sam imao tešku povredu ruke, kada sam se isekao, i godinu dana sam morao da budem van vode. Zatim sam otišao na fudbal, ali se tamo nisam najbolje snašao s obzirom na to da sam bio buca.

- I pošto sam oduvek voleo suđenje u staroj Jugoslaviji, odlučio sam da se sa 16-17 godina prijavim na kurs za suđenje i od svoje 18. godine do dan-danas sam u tim vodama. Prošao sam od 11. lige do one međunarodne. Sudio sam 14 godina, bio sam mahač, i završio sam kao međunarodni mahač Lige šampiona, Kupa UEFA, Intertoto Kupa i ostalih.

- Bio sam član tima Dejana Delevića i uglavnom smo sudili on, ja i Miroslav Stojanović - današnji generalni sekretar Fudbalskog saveza Beograda. Bilo je to jako lepo vreme, ali smo zbog sankcija manje izlazili u Evropu nego što je to bio naš kvalitet. Zato sam imao samo 20-ak utakmica napolju. A trebalo je 60. Zbog viza smo išli svaku drugu ili treću. Evo sada moje kolege, Mažićev tim i tim Srđana Jovanovića, idu po tri-četiri puta mesečno.

- Verujte, tada je bilo jako teško. Dobijemo utakmicu nedelju dana ranije i moraš da juriš vize. Savez je sve to prepustio nama i mi smo bili ti koji su jurili papire. Desilo se na jednoj utakmici da je kolega Ćupić iz Crne Gore, iz tadašnje zajedničke lige, nije uspeo da dobije vizu za Holandiju i otišla su samo dvojica naših sudija.

- Tamo su im dali Švajcarca da bude pomoćnik. Lako je moglo da se desi da vizu ne dobiješ i UEFA se ljutila u to vreme. Te vize su bila velika prepreka. Dešavalo se da dobijemo vize noć pre polaska. Ne znamo ni da li ćemo ići, a UEFU to nije zanimalo. Oni kazne Savez.

- Zato su nas manje delegirali. Nisu hteli da rizikuju sa sudijama odavde. Zato smo najčešće i išli u one zemlje gde je viza bila skoro sigurna. Mada je kod mene bilo mešovito. Sudio sam u Portugaliji, Velsu, Rumuniji, Bugarskoj, Gruziji, Ukrajini, Švajcarskoj, Norveškoj...

Na 3. ligi mu razbili glavu, derbi nije mogao da sudi zato što je veliki navijač Zvezde

Za razliku od nekog današnjeg vremena, Nedić je svoju sudijsku karijeru morao da počne od 11. lige.

- U to vreme, Beograđanima je bilo najteže. Trebalo je proći 11 liga do vrha, dok su sa Kosova i Crne Gore dolazili posle četiri-pet pređenih liga. To su bile "strašne" lige. Bilo je tu svačega, i bunara i bežanja u kukuruze. Bilo je teško i uvek sam govorio da nikada ponovo ne bih kretao, ali kada vratim uspomene bilo je lepo.

Sada možda jeste, ali daleko od toga da je Nediću uvek bilo lepo i lako tokom boravka na terenu. Iako nije želeo baš sve da otkriva, nije mogao da ne pomene gde je najgore prošao.

- Ja sam najviše stradao na 3. ligi u Crvenki, gde je domaćin igrao protiv Železnika. Tu sam baš nadrljao, mada inače uvek negde mora da se nadrlja. Imao sam napad od strane domaćih navijača i rukovodstva. Železnik je tada hitao ka Prvoj saveznoj ligi, to je bio onaj njihov veliki uspon. Ja sam se malo opustio tamo, mislio sam "Vojvođani su to", ali se na kraju ispostavilo da su Hercegovci i malo mi je stradala glava. Uglavnom sudije stradaju na 10. ili 11. ligi, ja sam, eto, na trećoj. Ali kada se sada setim, i to ostaje jedna draga uspomena. Sve je to moralo da se prođe - priznaje Nedić kroz osmeh.

Iako je bio međunarodni sudija, Nedić nikada nije sudio večiti derbi između Crvene zvezde i Partizana! Razlog - veliki je navijač najtrofejnijeg srpskog kluba!

- Nikada nisam krio da navijam za Zvezdu. Nemoguće je da sudija ne navija ni za koga, ali to na terenu ne sme da se vidi. Najpre budeš dete i navijač nekog kluba, pa tek onda postaneš sudija. Ja sam sa mojom i našom Zvezdom prošao sve. Od 1979. godine i onog finala Kupa UEFA protiv Borusije iz Menhengladbaha, kada smo oštećeni od strane sudija, pa sve do Barija gde sam bio.

- Kada sam postao sudija, naravno da nisam navijao za Zvezdu na utakmicama. Mi među nama sudijama znamo ko za koga navija. Ali to ne sme da se vidi na terenu. I zato što sam bio veliki zvezdaš, nikada nisam mogao da dobijem da sudim derbi. A ja nikada ne bih oštetio Partizan. Međutim, to mi je bio balast. Na kraju sam završio sa finalom Kupa, iako sam jedan od retkih sudija koji nije sudio derbi.

Otkio je Nedić i kako mu je derbi stalno izmicao.

- U to vreme, s jedne strane su bili poštovani Džajić i Cvetković, a sa druge poštovani Zečević i Bjeković. Red je uvek bio da se obavesti ko će suditi, a Džajić i Cvetković su uvek rekli "može" kada čuju "Dejan Nedić." Međutim, Bjeković i Zečević su uvek govorili da ne može. A da bi sudio derbi, moraju da se slože svi. Ipak, danas kad se vidim sa Zekom i Nenom oni mi kažu "E profesore, pogrešili smo." Da pogrešili su, jer ja nikada ne bih oštetio Partizan. Uvek sam ga poštovao, i danas ga poštujem. Pazite, kada sam bio direktor lige mlađih kategorija osam godina, Partizan je čak sedam puta bio prvak. Tako da moji prijatelji Grobari kažu da sam ja "najbolji Cigan na svetu."

Na pitanje kako se otkrilo da je veliki navijač Zvezde, Nedić je rekao:

- Otkrilo se da sam veliki zvezdaš na utakmici Zvezda - Zvezda, susret generacija i jubilej 10 godina od titule prvaka Evrope. Naravno da su sudili samo zvezdaši. Na centru je bio Raka Đurović, sa strane smo bili Dušan Mrakić i ja i Goran Stanojević. Onda je Partizan rekao: "Aha, ovi nikad više." A naravno da bi i oni slavili da su 1966. bili prvaci. Tada su zvanično svi videli, ali se to znalo i ranije. Ne krijem, ali poštujem Partizan i dan-danas.

- Što se tiče te utakmice, ne mogu da vam opišem te emocije. Derbije nisam sudio, gledao sam ih kao navijač, i mogu da kažem da ni na jednom derbiju nije bio pun stadion kao tada. Nijedna utakmica u Evropi nije bila puna, jer su uvek bile propozicije koliko navijača sve da bude. A na tom meču generacija je bilo prepuno. Znam kada sam bio u svlačionici javljaju mi "Dejane, ludilo je na tribinama." Kada smo izašli sa tim starim majstorima i Muslinovom generacijom na teren... Jednostavno, to ne može da se opiše. Ali na terenu se nije videlo, nisam dao prednost ni jednim ni drugima - rekao je Nedić kroz smeh.

Iako je bio navijač Zvezde, Nedić je sudio i na utakmicama Partizana. Doduše, ne tako često.

- Jesam, sudio sam nekoliko. Dobro se sećam. Partizan - Voždovac na JNA, Čukarički - Partizan na Banovom brdu i još jedno tri-četiri puta.Nije bilo nikakvih problema. Možda na tom meču sa Voždovcem malo, jer su se nešto ljutili na mene. Ali, na kraju krajeva, ostali smo prijatelji. Poštuju oni mene, poštujem i ja njih. Imam dosta prijatelja među njima. S druge strane, Zvezdi sam mnogo puta sudio.

Oprostio se na meču Švajcarska - Luksemburg

Otkrio je Nedić i koje utakmice će zauvek pamititi, kao i kada je odlučio da ode u sudijsku penziju.

- Najdraža mi je Crvena zvezda - Vojvodina, finale Kupa 2007. godine koje sam sudio sa mojim Delevićem. Mnogo mi je draga i utakmica Novi Pazar - Sloboda Užice, kvalifikacije za ulazak u Drugu ligu. Kolega Jeknić, kolega Stojanović i ja smo poslati kao savezne sudije da sudimo derbi 3. lige Zapad. Na tribinama 20.000 ljudi, dolazimo na utakmicu dva sata ranije, a tribine već pune. Tada je Sloboda ušla u viši rang.

- Inače, najznačajnija utakmica koju smo sudili bila je u sklopu kvalifikacija za Ligu šampiona Dinamo Kijev - Tun. A ja sam se inače oprostio 2008. na utakmici Švajcarska - Luksemburg. Tada sam već postao direktor škole, imao sam određene obaveze i ušao sam i u godine... Bila je to prva pobeda Luksemburga u istoriji, slavili su u Cirihu rezultatom 2:1. Mi, sudije, 22 minuta nismo mogli da napustimo teren zbog njihovog radovanja i plakanja od sreće.

- S druge strane, i ja sam se borio sa emocijama. Znao sam da mi je to poslednji meč. Znali su to i supruga i deca, ali ne i moj tim. Tada sam im na terenu otkrio. Poljubio sam svoju zastavicu i rekao "Ovo je kraj moje karijere." Nisu pokušali da me zadrže. Ja sam tada imao već 43 godine, a moglo je da se sudi do 45. Malo sam omatorio, otežao, bio sam i direktor. Mogao sam da se oprostim na nekoj utakmici u Srbiji, ali sam ovako izabrao da to bude na vrhuncu karijere i ponosan sam zbog toga.

- A otišao sam na vrhuncu i uvek mi je u glavi bio legendarni italijanski golman Dino Zof koji se oprostio na vrhuncu karijere. Zanimljivo, Švajcarska je tada uspela da prevaziđe svoju krizu i ode na SP. Odmah su se resetovali i otišli u Južnu Afriku. Na toj utakmici nas je primio i predsednik FIFA Sep Blater, bilo smo njegovi gosti. Pazite, nije mala stvar da srpski tim tada primi prvi čovek FIFA.

Bez obzira na to što više nije na terenu, Nedić i kao analitičar ima dosta posla. Potrebno je dobro "izvagati" i reći javnosti istinu, te otuda ne čudi što utakmice gleda drugačije od ostalih.

- Dok  sam sudio, ja sam gledao samo svoju stranu terena. Kao pomoćnik sam motrio na liniju, sada kao neko ko analizira gledam gde je lopta i kako se sudija ponaša. Uopšte ne gledam utakmicu, nego jednog mahača, drugog mahača, gde je lopta, šta se dešava na klupama. I sudija isto tako radi, on uvek svoj meč odgleda kada se završi - rekao je Nedić i dodao:

- Inače, pogledam i analiziram sudiju koji će da sudi. I kao posmatrač suđenja u Srbiji i kao konsultant na RTS-u. Upoznajem se sa njegovom istorijom, kakve su njegove mane i vrline. Za sada to jako dobro ide. Vidim da su ljudi zadovoljni. A meni je najvažnije da je narod zadovoljan pošto sam čovek iz naroda i tako se ponašam.

- Dobijam veliki broj pozitivnih poruka posle emisija. Nema veze što sam ja zvezdaš. Ja obučem crveno-belu kravatu, ali kažem da je protivnik Zvezde oštećen. A kad Partizan igra, ja onda stavim tamnu kravatu. I opet kažem da je naš Partizan oštećen. A naš je. Zato me poštuju i prijatelji partizanovci.

I danas je besan na Briha, zvao je Hrvate i naterao ih da priznaju da je Nemac oštetio Srbiju na Mundijalu

Ono što je u neku ruku obeležilo njegovu karijeru sudijskog analitičara jeste situacija sa Svetskog prvenstva u Rusiji, kada je s razlogom bio ljut na Nemca Feliksa Briha koji nije svirao očigledan penal za Srbiju protiv Švajcarske.

- Sreća njegova da sam bio na utakmici u Rusiji, jer sam nagrađen od strane FSS i tamo sam išao kao posmatrač. Nisam tada radio emisiju u studiju RTS, došao sam tek sutradan. Da sam te noći radio, bilo bi žestoko. Jer, kada vi kao sudija vidte da vaš kolega namerno nešto radi, onda ne možete da ne odreagujete.

- A svi mi smo videli da je on to namerno radio. Da je otišao na VAR i pogledao, doneo bi pravu odluku. Međutim, on nije hteo da gleda zato što je znao da će videti prekršaj ako bude gledao snimak. A da se podsetimo, tu da smo prošli kakav bi nam put bio. Tu liniju su imali Hrvati. I dan-danas kad ga vidim, kada dobijem da komentarišem, ja ne mogu da budem ravnodušan - priznaje Nedić.

Ima Nedić i svoje viđenje te situacije, odnosno zašto je Brih tako postupio na tom meču u Kalinjingradu koji su Švajcarci dobili sa 2:1 u 90. minutu.

- Tada je u FIFA, pred to SP, došao Pjerluiđi Kolina. A pre njega komesar za suđenje bio je neki Švajcarac. Ne mogu da mu se setim imena. I moja teorija je da je taj komesar hteo da pomogne Švajcarcima. Ništa više od toga. Da li sam u pravu, ne znam - ali to je moja ideja. Jer, onakva krađa je nemoguća. Do tada je bio jedan od najboljih svetskih sudija. To je tipičan primer čiste namere. Sudija može da pogreši, i sudije su ljudi. Ne treba im zameriti. Ali kada namerno pogreši...

Vezano za tu utakamicu, postoji i jedna Nedićeva anegdota sa Hrvatima koji su, na njegovu inicijativu, morali da promene mišljenje oko Brihovog suđenja.

- Zove me kolega iz Crne Gore i kaže: "Profesore, samo Hrvat, čuveni Mateo Beusan, inače moj idol, u Evropi je komentarisao da je sudija bio u pravu. Pokušao sam da dobijem njegov broj od naših starih sudija i nisam uspeo. Zatim okrenem televiziju Zagreb i kažem: "Dobar dan, jasam taj i taj i u Srbiji sam ono što je Beusan kod vas. Mogu li da dobijem njegov broj i broj urednika?"

- On mi kaže da je urednik, a ja ću njemu: "Da li ste gledali utakmicu Švajcarska - Srbija?" Odgovorio mi je da nije, ali da je čuo. Ja opet njemu: "Šta ste čuli?" Vidite, gospodine uredniče. Nije dobro kada samo vaša televizija u celoj Evropi ne da pravu informaciju. Molim vas da me uključite u progam večeras da ja uđem u polemiku sa Beusanom." On će meni: "Vrlo zanimljivo, ali javiću se samo dok vidim sa autorom emisije." Naravno, nisu se javili, a ja sam u međuvremenu dobio Beusanov broj.

- Nazovem ga i kažemo ko sam i šta je posredi, a on ne menja mišljenje. "Ne, ne. niste u pravu", kaže mi. Ja ću njemu: "Gospodine Mateo, nemojte molim vas. Vi ste legenda, moj idol." Upitao je: "A šta vi hoćete od mene?"  Rekao sam mu da hoću samo istinu. Video je da sam odlučan i da sam u pravu.

- A zanimljivo je to, sada već mogu da kažem, da sam od Mažićevog tima, Dalibora Đurđevića i Milovana Ristića, dobio informaciju da Sudijska komisija nije zadovoljna Brihom. i Brih od tada više nije sudio. Zato sam Beusanu i rekao: "Pogledajte analizu suđenja samo." Sećam se da mi je tada rekao: "Ako sudijska komisija objavi da je pogrešio, ja ću to u emsiji reći." I nedugo zatim mi je stigla poruka od njega da će u emisiji da uradi demante. Nisu me uključili u emsiju, ali na moju inicijativu je demantovao i ispravio nepravdu.

"VAR je sjajna stvar, sećam se utakmice u kojoj sam oštetio domaćina"

Već kada smo pomenuli taj VAR koji Brih nije želeo da konsultuje, interesovalo nas je i kakvo je Nedićevo mišljenje oko te tehnologije.

- Generalno je dobra stvar. Mada malo i ulenji sudije. Ja to i kažem kada radim analizu suđenja u LŠ. Sudije onda prebace odgovornost na VAR i onda neće da maše ono što bi trebalo da maše. Oni imaju jasnu instrukciju iz UEFA i FIFA. Pustite da padne gol, lako ćemo vratiti ako nije bio. Ali ako podignete ofsajd, a on ne bude, tu onda dolazi do problema. VAR je isto subjektivna stvar.  S druge strane, gol-tehnologija nije subjektivna stvar. Ovako, obični suidja je uvek višeg ranga nego VAR sudija i onda je ovom u VAR sobi malo teže da mu kaže: "Ej, nisi u pravu." I onda je tu problem.

- Pohvalio bih našeg Srđana Jovanovića u Madridu. Iako je u VAR sobi bio sjajni marčinjak koji je iznda njega, Srđan mu nije 100 odsto poverovao. Otišao je da vidi VAR i poništio je gol Realu za 3:3 u nadoknadi vremena. Tako svaki sudija treba da se ponaša.

U Nedićevo vreme VAR nije postojao, te je sudijama bilo mnogo teže da sude s obzirom na to da je njihova, ipak, bila poslednja. Greške su bile sastavni deo posla, a jednu nikada neće zaboraviti.

- Čuvena utakmica Budućnost Podgorica - Hajduk Kula, oštetio sam domaćina. Podigao sam zastavicu i poništio gol. Znao sam da sam pogrešio, ali šta da radim. Nema nazad. E, zato je dobro u VAR-u što je instrukcija pustiti u gol, pa onda vratiti. U moje vreme toga nije bilo.

Na pitanje da li sudije posle greške razmišljaju o eventualnoj kompenzaciji, Nedić je imao jasan stav. Čak je malo i podviknuo, dajući do znanja da je veoma važno to što ima da kaže

- To nikako ne sme da se desi. Sudija kada pogreši najpre mora da shvati šta je uradio. U nastavku mu je jako teško, ali mora sebi da kaže da ne sme da kompenzuje. Sad je još više na "udaru". Ako je "izmislio" jedan penal, mora da pazi da mu se ne dogodi da "izmisli" i drugi. Mora da se trudi da ne pogreši više.

Rituale pred meč nije imao, ali tremu jeste. Doduše, priznao je da ona nestane čim utakmica počne.

- Samo je bilo bitno da se koncentrišem. Da ne žurim. Mahač ne sme da žuri, uvek sam u sebi brojao "pazi, devetka ti je u ofsajdu, diži." Pred meč smo i fizički i psihički smo morali da se pripremamo. Moralo je da se pazi na kilažu. Nisam voleo da kisnem, vetar i kiša su bili najgora kombinacija.

Naravno, imao je svoje "favorite" kada su u pitanju sudije kojima se divio.

- Voleo sam Pjerluiđija Kolinu što se tiče svetskih sudija. Voli i forsira srpske sudije. Dao je podršku i Mažiću i njegovom timu i sada Srđanu Jovanoviću i njegovim pomoćnicima. Naši dobro stoje. Znate li da bi Mažić, Ristić i Đurđević sudili finale SP da Hrvatska nije igrala. Nije mi jasno zašto nisu nisu sudili, šta ima veze. Mogli su da sude.

- U našoj zemlji to je bio Branko Bujić iz Bara. Dva metra, gromada, sudio je u staroj Jugoslaviji. To je sudija koji je faktički otišao sa raspadom zemlje. Sudio je Dinamo - Zvezda na Maksimiru. Onaj sudija koji je "pobegao" sa terena. Bio je veliki Jugosloven, veliki Srbin, kaže da mu je jako teško bilo tada. Bio je veliki sudija u moje vreme i moj idol takođe - rekao je Nedić, a potom otkrio šta je potrebno da se napravi dobar sudjski tim:

- Najpre poverenje između njih. da se jako dobro poznaju, da veruju jedan drugom, da rade zajedno. Srđan Jovanović je jako velika perspektiva sa svojim timom. Napolju jako dobro stoje.

Voljen profesor i direktor, bori se da Druga ekonomska škola dobije posebno odeljenje za vrhunske sportiste

Nakon što smo detaljno pretresli Nedićev deo života vezan za suđenje, na red je došla i ona njegova primarna funkcija - profesora i direktora Druge ekonomske škole. Uostalom, te obaveze su u neku ruku i uticale da Nedić ostavi zastavicu.

- Bio sam profesor statistike, i dalje sam. Celog života sam profesor, sada sam samo na funkciji direktora. Svi misle da sam profesor muzičkog ili fizičkog zbog mojih sklonosti. Direktor sam postao 2007. godine, tri dana uoči finala Kupa o kom smo ranije pričali. Na to mesto sam došao zato što su se dva direktora svađala, pa me onda Ministarstvo prosvete postavilo kao vršilac dužnosti.

- Čuli su da ima neki tamo profesor koji je pun energije. Eto, kažu da sam za tih 13-14 godina doveo školu do lepe priče. I naša škola je jedna od najjačih škola u Srbiji. Mi smo regrutni centar Ministarstva prosveteza kadrove. Imamo preko 1.200 učenika, sjajan kadar. Mi smo jedan veliki tim. Kao što na terenu sudijski tim znači, tako ovde moj tim i ja sjajno sarađujemo. Zato je škola danas uspešna i jedan je od lidera u obrazovnom profilu ekonomije, prava i administracije.

Iako se u javnosti često stiče utisak da je lako biti u fotelji, Nedić ističe da svaki posao ima svoje teškoće.

- Svi misle da je lako biti direktor. Najlakše je misliti da je lako, ali to je daleko od istine. Pogotovo u nekim teškim trenucima. Direktor mora da bude i menadžer i pedagog. On je taj koji mora da nabavi novčana sredstva i danas je to jako teško. On je i neka spona između nastavnika, dece i roditelja. Mora da se trudi da sve dobro funkcioniše, a da bi tako bilo onda mora da ima dobar tim pored sebe. Ja sam ponosan na svoj tim i samo tako možemo i da funkcionišemo. A danas Druga ekonomska funkcioniše jako dobro na čelu sa mnom. Popularna je i tražena i ono što je sada aktuelno jeste da smo kandidati za sportsko odeljenje.

Objasnio nam je Nedić malo detaljnije tu svoju ideju.

- Dao sam elaborat pre dve-tri godine, da uvedem smer "ekonomski tehničar - odeljenje za sportiste." Nijedna stručna škola nema sportsko odeljenje, a onda smo moj tim i ja zamislili da sportisti, kada završe ovu školu, imaju gde da rade. Jer, kada završite sportsku gimnaziju vi morate na fakultet. To mi je sada cilj, da se izborim za taj smer. Bilo bi to osebno i specifično odelenje, i u pogledu kadrova.  Profesori moraju da razumeju da su deca sportisti i da moraju da treniraju. Naravno, tu mogu da budu samo vrhunski sportisti.

Ono što je ekipa Telegrafa primetila pri samom dolasku u školu, jeste visoka svest učenika i zaposlenih kada je u pitanju borba sa korona virusom.

- Jako je teško, ali sam jako zadovoljan što deca jako dobro sarađuju i nose maske i drže distancu. U školi, hodnicima, kancelarijama, dvorištu... Profesori takođe. I zato mali broj zaraženih ima po školama. Teško je i nastavu organizovati, radimo kombinovano. Nedelju dana su i direktnoj nastavi, a zatim nedelju dana na "onlajn" nastavi. I to jako dobro funkcioniše. Za sada, iznad svih očekivanja.

Povukao je Nedić paralelu sa današnjim stanjem u školstvu i onim koje je bilo u njegovo vreme. Pa čak i sa onim od pre 20-25 godina.

- Učenici su znali da imaju svoja prava ranije, ali i obaveze. Danas misle da samo imaju prava. Iz dana u dana, iz godine u godinu, sve je teže. Učenici i roditelji smatraju da imaju samo prava. U neko ranije vreme, kada sam ja bio đak, sve se poštovalo. Znalo se šta smemo, a šta ne. Danas se ne poštuju profesori onako kako bi trebalo da se poštuju.

- U našoj školi ovde je, opet, malo drugačije. Poštujemo se svi. Moji učenici znaju da sam ja strog, ali pravičan. Nema, moraju svi da se poštuju. tetkica, domar, profesor, direktor. Ali poštovanje mora da bude obostrano. Takođe, moji profesori moraju da znaju da su ovde zbog dece. Ako profesor misli da radi u školi zbog sebe, nema ništa od toga. Profesor mora da zna da radi zbog dece i mi smo ovde zbog toga.

- Svojevremeno, kada sam bio profesor, učesnici su često znali da me zamole da im sviram klavir i da nešto komponujemo. Tako da ja pola časa posvetim muzici, a drugu polovinu ih na primer ispitujem ili radimo gradivo. Potrebno je nekada spustiti se na njihov nivo. Poštovali su me, cenili, ali su me se i bojali. Tako je i sada kada sam direktor.

Osvojio nagradu na muzičkom takmičenju, nedavno je komponovao pesmu koja se "bori" na Saboru narodne muzike na RTS-u

Priča o muzici na časovima samo je uvod za ono što će uslediti, s obzirom na to da je Dejan Nedić veliki zaljubljenik u komponovanje. Štaviše, tih 90-ih godina osvajao je nagrade na festivalima.

- Ja sam završio klavir i klarinet, dve niže muzičke škole. To mi je bio hobi. Volim da pišem tekstove, pošto su mi mama i tata profesori srpskog jezika. Napisao sam jednu kompoziciju "Tužni boem", sastavio muziku i poslao na festival "Beogradsko proleće" 1993. godine. Njega već odavno nema, ali je to bio jedan sjajan i popularan festival starogradske muzike, romansi, narodne i zabavne muzike... A ja sam se zanimao za starogradske romanse.

- Te godine moja kompozicija nije prošla, ali sam 1994. godine osvojio prvu nagradu publike sa tom kompozicijom "Tužni boem." Tekst i muzika su bili moji, pesmu je pevao legendarni pevač Krsta Petrović. A 1997. sam sa Mirom Pejić Armenulić, opet jedna ciganska kompozicija, bio drugi i uzmemo drugu nagradu publike.

Nastavio je Nedić i dalje da se bavi muzikom, napisao je himnu za svoju školu i komponuje prilikom svečanosti u svojoj školi, a u međuvremenu je ponovo odlučio da se oproba na festivalu.

- Korona me naterala da iz fioke izvučem kompoziciju koja se zove "Bol", da sastavim lepu muziku i konkurišem na novi sabor narodne muzike na RTS. Među 64 kompozicije biće i moja. Dao sam jednom momku koji ima 24 godine, Aleksi Saviću, da peva. Aranžman mi je radio Nemanja Mihajlović koji ima 27 godina, i sa dvojicom dečaka sam napravio retro romansu. Sada snimamo, ide emisija i onda se takmičimo. Na konkursu je bilo preko 400 kompozicija.

Na pitanje zašto baš romansa, Nedić je rekao:

- Slušajući prošle godine Sabor narodne muzike, video sam da nema puno romansi. I onda sam rekao: Čekaj, mogli bi malo da ih vratimo." Romanse su mnogo lepe stvari. I kada sam prošao na konkursu, zvali su me i rekli: "Gospodine Nediću, mi vas sada molimo da to ostane prava retro romansa." Neću da hvalim sam sebe, ali drugi kažu da je jako lepa. na kraju krajeva, ima je na Jutjubu pa svi mogu da je pogledaju.

- Pored romansi, opušta me Fado i Cezarija Ejvora. Kada sam prvi put sudio na Madeiri sa mojim Delevićem, tada sam prvi put u hotelskoj sobi čuo ovu sjajnu ženu. Kada sam se vratio kući, uzeo sam kasetu i od tada je obožavam. Takođe, jedan sam od retkih direktora koji vodi hor u svojoj školi. Vodio sam ga i kada sam bio profesor i uvek nastupamo na danima škole. Pazite, muzičko i likovno je ukinuto u ekonomskim školama pre 20 godina i mi molimo da se to vrati. Jer, ja vidim da deca imaju dosta emocija i da su talentovani za umetnost.

Kao i na početku razgovora, tako je Nedić i na kraju istog "podvukao" da najveće zasluge za sve ima njegova porodica.

- Moja supruga Dragica je specijalista ortodoncije. Starija ćerka završava Ekonomski fakultet, državni. Ostao joj je još jedan ispit. Mlađa je učesnica prvog serijala Pinkovih zvezdica. Ide na balet, na glumu, hor. Jednostavno, prate me. Kako i oni, tako i moji saradnici u školi. Znaju da imam dosta energije i stižem. Kad sve želiš i kada sve voliš, onda sve stigneš - poručio je Nedić.

>>> Uprkos problemima, Real Madrid bar u Primeri odlično gura i već ima zalihu u odnosu na Barselonu. Kraljevi večeras (21.00) gostuju Valensiji, koja je u očajnoj formi, i ne bi trebalo da predstavlja veći problem. Kvota na dvojku je 1,55, a na kombinazziju 2&3+ 2,00. Pogledajte sve kvote kladionice MOZZART za Valensija - Real Madrid.

(Mario Marić/Telegraf.rs)